Analiza koja je sprovedena na Univerzitetu Stoni Bruk pokazala je da je oko dvadeset procenata samostalno objavljenih romana na Amazonu u značajnoj meri napisano uz pomoć veštačke inteligencije, pri čemu je broj takvih romana između 2024. i 2025. porastao za četrdeset i jedan procenat.
Istraživanje BookBub-a koje je sprovedeno među piscima pokazalo je da oko četrdeset i pet procenata autora koristi VI u svom radu, najčešće za istraživanje, pravljenje nacrta, uređivanje ili prevazilaženje spisateljske blokade.
Iako je nemoguće utvrditi tačne brojeve, procenjuje se da je na hiljade romana u znatnom obimu napisano uz pomoć veštačke inteligencije, dok stotine hiljada autora koriste pomoć VI tokom stvaralačkog procesa.
Burne reakcije izazvala je i poljska književnica Olga Tokarčuk kada je na književnoj konferenciji izjavila da tokom pisanja koristi alate veštačke inteligencije koji joj proširuju vidike i podstiču kreativno razmišljanje.
Možda je upravo i to granica koja je dozvoljena umetnicima tokom stvaralačkog procesa. Linija koja deli originalnu kreaciju i inspiraciju koja se već nalazi u sveopštem nasleđu čovečanstva.
Kako nas uči Džon Don, „nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“, pa ni umetnici koji svoje radove zasnivaju na već postojećim temeljima.
Problem nastaje kada je celo umetničko delo sastavljeno od parčića ranije ispričanih priča bez neke velike intervencije ili inovacije autora.
Čini se da je upravo ovo potonje najveći problem romana Lepi blistavi ljudi Majkla Grothausa, čije je srpsko izdanje objavio Vulkan 2024. godine, u prevodu Sanje Bošnjak.
Drugi roman američkog pisca i novinara ostavlja snažan utisak već viđenog. I samo kreiranje sveta bliske budućnosti, smeštenog nekoliko decenija ispred našeg vremena, u kome automobili voze sami, roboti rade u restoranima, dronovi su deo svakodnevice i gde se najveći sukob između supersila vodi kao digitalni hladni rat, uz pomoć veštačke inteligencije, dezinformacija i deepfake tehnologije, ne deluje suviše originalno.
Ovo ne bi bio problem, da je zaplet autentičan. Glavni junak je sedamnaestogodišnji Džon, američki genije za kvantno programiranje, koji dolazi u Tokio kako bi prodao revolucionarni algoritam jednoj tehnološkoj kompaniji. Tokom jedne besane noći ulazi u neobičan kafe koji vodi bivši sumo rvač, gde upoznaje misterioznu konobaricu Neotniju. Njihov susret pokreće priču koja ih vodi od futurističkog Tokija do Hirošime i planina Nagana, otkrivajući tajnu koja može promeniti ne samo njihove živote već i čitavo čovečanstvo.
Možda i ovaj tipičan zaplet hiljada romana, filmova ili serija nije sporan za nekoga kome je ovo jedna od prvih knjiga koje čita ili prvi susret sa pričom ovog tipa. Ali za sve ostale, one koji više nisu tinejdžeri koji tek otkrivaju svetove naučne fantastike, Majkl Grothaus ne nudi više od onoga što može da nam ponudi veštačka inteligencija.
Autor nam, poput ChatGPT-a, pruža obilje žanrovskih mogućnosti, te roman luta između knjige o odrastanju, trilera, ljubavne priče, spekulativne naučne fantastike, pa čak i priče o rasizmu i suočavanju sa prošlošću.
Priča želi da bude mnogo toga, ali nijedan pupoljak ne uspeva da procveta na pravi način.
Dijalozi su banalni, svi junaci pričaju potpuno isto, neprekidno ponavljaju iste ili već poznate stvari. Mnoga poglavlja su “slepa creva” zapleta koja ne služe ničemu osim da od tanke priče načine obimnu knjigu od preko tri stotine stranica.
“Tajne” koje kriju glavni junaci su predvidljive jer su, opet, sto puta viđene.
Čak je i kvalitet samog srpskog prevoda upitan. Mnoge reči i izrazi su nesrećno odabrani, što doprinosi opštem besmislu.
Roman Lepi blistavi ljudi je pisan sa željom da se dopadne svima, od ljubitelja Harukija Murakamija i Kazua Išigura, preko tinejdžera koji imaju problem sa viškom kilograma do iskrenih zaljubljenika u Japan i ostrvsku kulturu i istoriju, te u toj nameri čupka i pozajmljuje od svega pomalo, istovremeno ne nudeći ništa smelo i osobeno.
Istovremeno, autor sve to obrađuje bez dovoljno veštine, trapavo, banalno i zbrzano.
Zato je mnogo bolje čitati originalne knjige od kojih Lepi blistavi ljudi besramno pozajmljuju i razvodnjavaju.
Piše: Milan Aranđelović