Postoje pisma koja pišemo zato što želimo nekakav odgovor. Postoje ona koja pišemo zato što odgovor već znamo, a postoje i ona retka, nemoguća pisma, koja nastaju uprkos tome što osoba kojoj su namenjena nikada neće moći da ih pročita.
Upravo takvo pismo je roman „Na Zemlji smo nakratko predivni“ Oušna Vuonga.
Na njegovoj prvoj stranici nalazi se jednostavna, ali gotovo bolno paradoksalna ideja – mladić piše pismo svojoj majci. Ali njegova majka ga nikada neće pročitati. Ne zato što ga odbija ili ne voli, ne zato što više nije tu, već zato što ne zna jezik na kojem je napisano. Ona govori vijetnamski, dok njen sin piše na engleskom – jeziku zemlje u koju je ona došla kao izbeglica, jeziku koji je njemu postao dom, ali koji njoj nikada nije u potpunosti pripadao.
Na prvi pogled, to izgleda kao književna protivrečnost. Čemu pisati nekome ko ne može da primi napisano? Čemu stvarati najintimniji razgovor u životu između dve osobe ako jedna od njih nikada neće čuti nijednu rečenicu?
Ali, možda upravo u toj nemogućnosti leži razlog zbog kojeg je knjiga morala da bude napisana.
Pismo kao pokušaj da se razgovara sa prošlošću
Ljudi često zamišljaju pisanje kao oblik komunikacije. Pisac ima nešto da kaže, čitalac to primi, i između njih nastaje razgovor. Ali neka od najvažnijih književnih dela nastala su iz potpuno drugačije potrebe – ne iz želje da budu shvaćena ili bilo šta tome slično, već iz potrebe da ono neizgovoreno konačno dobije nekakav oblik.
View this post on Instagram
Oušn Vuong ne piše majci zato što veruje da će ona jednog dana otvoriti knjigu i razumeti svaku njegovu reč. On piše zato što postoje stvari koje su ostale zarobljene između njih.
Između sina i majke postoje ratovi koje nisu zajedno doživeli na isti način. Postoje migracije, siromaštvo, ogromno nasilje, ljubav, krivica i tišine koje su godinama stajale između dve osobe koje se vole, ali koje nisu uvek imale isti jezik za tu ljubav.
Jezik koji pripada sinu, ali ne i majci
Jedna od najtužnijih i najlepših ideja romana jeste činjenica da je jezik koji omogućava Vuongu da ispriča svoju priču ujedno i jezik koji ga odvaja od njegove majke.
Engleski mu daje glas. Omogućava mu da bude pisac, da oblikuje uspomene, da pronađe reči za iskustva za koja ih ranije nije imao. Ali istovremeno, taj isti jezik predstavlja granicu između njega i žene kojoj se obraća.
To je iskustvo mnogih ljudi koji odrastaju između različitih kultura – jezik kojim postaju ono što jesu često nije jezik njihovog detinjstva.
View this post on Instagram
Postoji posebna vrsta tuge u trenutku kada čovek shvati da najdublje misli koje je ikada napisao možda neće moći da podeli sa osobom od koje je sve počelo.
Ali možda odrastanje upravo jeste taj neobičan proces – učiti da govoriš jezikom sveta, dok u sebi i dalje nosiš tišine doma.
Majke često ostaju nepročitane knjige
U književnosti postoji duga tradicija sinova i ćerki koji pokušavaju da razumeju svoje roditelje tek kada postanu dovoljno stari da vide ono što kao deca nisu mogli.
Kao deca, roditelje često posmatramo samo kroz njihovu ulogu. Majka je ona koja kuva, brine, grli, viče, ćuti. Otac je onaj koji odlazi na posao, popravlja stvari, pokazuje snagu ili odsustvo emocija.
Tek kasnije počinjemo da shvatamo da su i oni bili ljudi pre nego što su postali naši roditelji. Da su imali svoje strahove, snove, izgubljene prilike, ljubavi i rane koje nikada nisu pokazali.
„Na Zemlji smo nakratko predivni“ nije samo knjiga o sinu koji pokušava da objasni sebe majci. To je pokušaj sina da konačno vidi majku kao osobu.
Ne samo kao nekoga ko ga je rodio. Ne samo kao nekoga ko ga je odgajao. Već kao ženu sa sopstvenom istorijom.
Neka pisma nisu napisana da bi bila pročitana
Najveća ironija ovog romana možda je u tome što njegovo pismo funkcioniše upravo zato što nikada neće stići do svoje krajnje adrese.
Da je majka mogla da ga pročita, možda bi neke rečenice morale biti drugačije. Možda bi neke istine ostale ublažene. Možda bi ljubav zahtevala više opreza.
To ne znači da je takvo pismo beskorisno. Naprotiv. Ponekad čovek mora nešto da izgovori čak i kada nema slušaoca.
Poput dnevnika koji niko nikada neće pronaći. Poput pesme napisane za osobu koja je otišla. Poput fotografije koju čuvamo iako znamo da trenutak na njoj nikada neće moći da se vrati.
Neke reči ne postoje da bi promenile onoga kome su namenjene. Postoje da bi promenile onoga ko ih piše.
Razgovori koje vodimo kada više nemamo kome da govorimo
Možda je upravo zato Vuong izabrao formu pisma. Ne zato što veruje da će ga majka jednog dana pročitati, već zato što pismo predstavlja jedan od najintimnijih oblika ljudskog obraćanja.
Pismo priznaje udaljenost. Ono počinje iz činjenice da dve osobe nisu na istom mestu. Da između njih postoji nešto što ih razdvaja.
Ali, istovremeno, pismo je dokaz da ta udaljenost nije dovoljna da prekine potrebu za povezivanjem.
Čovek piše jer želi da bude viđen.
View this post on Instagram
Ponekad od strane druge osobe. Ponekad od strane budućnosti. Ponekad samo od strane samog sebe.
Oušn Vuong je napisao roman upućen majci koja ga nikada neće pročitati i možda je upravo zbog toga napisao nešto što su milioni ljudi ipak uspeli da razumeju.
Jer svi, na neki način, nosimo u sebi neko nepročitano pismo.
Neku rečenicu koju nikada nismo izgovorili. Neki razgovor koji se nikada nije dogodio. Neku osobu kojoj bismo želeli da objasnimo sve ono što smo postali.
Sama književnost postoji upravo zbog tih nemogućih razgovora.
Zbog svega što je previše kasno da bude rečeno, ali nikada nije previše kasno da bude napisano.
Piše: Milan Lečić