Roman „Raskršće“ nam donosi najzabavniju porodicu koju je Džonatan Frenzen do sada smislio.
Kada govorimo o veličini nove knjige Džonatana Frenzena, koju je kod nas u prevodu Milice Kecojević objavila izdavačka kuća Dereta, ne mislimo na fizičke osobenosti ovog zaista velikog romana.
Ova tvrdoukoričena knjiga u većem formatu od uobičajenog samo nagoveštava veličinu, ali ne i dubinu, priče koja se prostire na preko pet stotina stranica i ponire u duše njenih junaka. Priče o porodici Hildebrant koju, poput likova iz ranijih romana, Frenzen izoluje u maloj zajednici Nju Prospekt na Srednjem zapadu. Pisac ovaj put svoje junake ne smešta samo u prostornu, već i u vremensku enklavu sedamdesetih godina minulog veka. U pitanju je dekada koja je ljude naprosto gušila i pritiskala između novih i starih vrednosti i svetonazora, ali i, još uvek aktuelnim, Vijetnamskim ratom.
Ova decenija prethodila je onoj u kojoj su mladi japiji poput Donalda Trampa i čelični lideri kao što su Margaret Tačer i Ronald Regan na svojevrsnom talasu kontrahipirevolucije oblikovali svet konzervativnijim nego što je bilo ranije vreme. Tako su mladi ljudi u Frenzenovom novom romanu konzervativniji od generacije svojih roditelja. Ovu istorijsku retkost iskusni autor majstorski koristi kako bi produbio karakterizaciju svojih junaka kroz sukobe između roditelja i dece. Iz ovoga ne čudi što su u romanu Crkva i njeni zemaljski oci opredeljeni protiv rata i otvoreni za pomoć i razumevanje etničkih manjina poput Afroamerikanaca ili potomaka starosedelaca kontinenta, dok se klinci, istovremeno, prijavljuju za rat ili napuštaju školovanje kako bi poslušali Božiju reč i rađali se i množili.
Ras je pater familijas ove, na prvi pogled, tipične američke porodice, ali i sveštenik u lokalnoj crkvi. Njegova supruga Marion je školski primer sveštenikove supruge i brižne majke iz reklama za kuhinjske proizvode. Četvoro divne dece takođe igraju svoje uloge na ovoj porodičnoj slici. Najstariji Klem je dobar brat i sjajan student, Beki je školska lepotica, Peri porodični genije, a Džadson je još uvek dete.
Sam Frenzen je izjavio da je tek tokom pisanja romana Raskršće u potpunosti prihvatio sebe kao autora studija karaktera, a ne društveno angažovane literature. Upravo se po ovome njegov novi roman razlikuje od ranijih u kojima je fokus bio na društvenim fenomenima, a ne na psihološkim portretima junaka.
Osim toga, Raskršće je njegov prvi pokušaj da napiše pravi porodični roman. Iako se i ranije bavio porodicama i porodičnim odnosima, Frenzen smatra da pravi porodični roman mora da obuhvati više generacija kako bi pokazao da se modeli ponašanja stalno ponavljaju.
Ovo bi trebalo imati na umu jer kada je započinjao svoj rad na novoj knjizi Frenzen je imao nameru da napiše trodelni „super-roman“ čije delove bi razdvajao vremenski period od dvadeset i pet godina. Međutim, tokom rada na prvom delu smeštenom u sedamdesete godine minulog veka odustao je od prvobitne ideje i odlučio da, umesto jednog, napiše tri romana, a Raskršće je postao prvi od tri planirana romana.
Iako će ova trilogija na kraju stići do 2020. godine i u svom fokusu će imati različite generacije porodice Hildebrant, Frenzen kaže kako će svaki roman biti samostalna knjiga, a ovu trilogiju preciznije određuje kao trio knjiga.
Govoreći o ovim planiranim i napisanim knjigama Frenzen je objasnio da je sve počelo od njegovog interesovanja o prirodi religije i verovanja. Bio je fasciniran „iracionalnim verovanjima“, odnosno time kako se iracionalno verovanje u nešto što ne možemo da dokažemo nalazi u samoj osnovi našeg ponašanja.
„Mnogo sam razmišljao o prirodi religije“, pokušao je da objasni Frenzen. „Čak i ako je odvojen od transcendentnih verovanja ili metafizičkih struktura, svako i dalje organizuje svoj život oko nečega što se ne može dokazati. Rekao bih da se ovo posebno odnosi na radikalne ateiste…“
I zaista, junaci Raskršća jure duhove koje ne mogu da dosegnu. Svako je u potrazi za Onim Nečim što će ga učiniti, ne samo spokojnim i srećnim, već i potpunim. I dok se njihovi lični i porodični životi raspadaju, oni ulažu poslednje atome snage da dosegnu onu tačku u sebi, gotovo praiskonsku, kako bi se pronašli i spasili.
Hildebrantovi su sigurno najkomičnija porodica koju je Frenzen do sada stvorio. U toj meri su nesnađeni i izgubljeni, da ono što misle i rade naprosto budi simpatiju i traži osmeh kao nagradu za sve njihovo bauljanje kroz svet. Ali šta drugo osim komedije možemo očekivati kada jednu porodicu iz srednje klase suočimo sa kosmičkom potragom za verom, smislom, porodicom i društvom.
Najgore što čitaocu može da se dogodi jeste da se prepozna u nekom od junaka i junakinja. Jer svako od nas ko se spotiče kroz život ganjajući ideale i vrednosti koje nas istovremeno i čine smešnim, ali nas, sa druge strane, inspirišu, jeste neki Hildebrant.
Piše: Milan Aranđelović
