U ponedeljak, 27. novembra sa početkom u 20 časova u Srpskom književnom društvu (Francuska 7) biće održana tribina Pekićeva distopija/antiutopija.

Na tribini će učestvovati Zorica Đergović Joksimović i Bojan Jović.

“U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.
Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj atlantskoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera, i realizovan od njihovih egzekutiva – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.

Najpre sam se plašio nuklearnog, mikrobiološkog, ekološkog i odgovarajućih apokaliptičnih finala i tome strahu posvetio Besnilo. Onda sam prestao da se plašim kraja civilizacije; užasnuo sam se od njenog trajanja, njenog trijumfa. Njen mi se spori život činio gorim od brze smrti.

(Sve ovo uzeti valja s nešto soli – kao literarnu radikalizaciju pogleda koji na duhovnom planu nisu ni jasni, ni odlučni, ni definisani i koje do konzistentnog kraja dovode jedino stroge normative izabranog književnog žanra.)
Verujem da je 1999 moj poslednji roman na tu temu. I stoga je dihotoman: optimističan jer vreme shvata kao večno ponavljanje arhetipskih sadržaja; pesimističan jer su ti sadržaji mahom isti i neizvesni u pogledu vrednosti. Za veći optimizam trenutno nisam sposoban. Zato tri antropološke knjige, mada nastale drugim redom, valja čitati kao jednu: od Besnila, preko Atlantide do 1999.”

“Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.”

Borislav Pekić

Comments

comments

Related Posts