Elijas Rukla već frtalj veka savesno obavlja svoj monotoni posao gimnazijskog profesora književnosti i istorije. Tog dana je uredno doručkovao sa suprugom i otišao u školu gde je sa jednim odeljenjem maturanata obrađivao Ibsenovu dramu „Divlja patka“. Učenici su pokazivali uobičajenu nezainteresovanost za temu, što je Ruklu nagnalo da, kroz seriju glasnih razmišljanja o sporednom junaku drame i potrazi za njegovim smislom u priči, počne da i sam razmišlja o društvu u kome on crnči kao profesor, a deca kao njegovi učenici. Možda je na časovima pokazao i previše zainteresovanosti, ali su učenici, srećom, bili toliko nezainteresovani za bilo šta drugo osim za zvono, da nisu ni primetili neuobičajen entuzijazam kod svog profesora.

Nakon časova Rukla je krenuo kući. Dok je izlazio iz škole počela je da pada kiša. Nije živeo daleko, a kiša nije bila jaka. Ipak, odlučio je da ne rizikuje i da iskoristi kišobran koji je poneo. Jedan pokušaj. Drugi. Treći. Kišobran se nije otvarao. Tada je sredovečni i pristojni profesor pukao. Počeo je udara kišobranom o zemlju, nakon što je isekao ruku na žice slomljenog kišobrana, bacio ga je i počeo da skače po njemu. Jedna od prisutnih učenica u školskom dvorištu je zapala za oko razgoropađenom profesoru i on se izdrao na nju. „Pizdo“, vrisnuo je Rukla. „Bolje bi ti bilo da jedeš tu posranu hranu! Prljava svinjo!“

I to je bilo to. Dok je napuštao školsko dvorište znao je da je njegova karijera duga dvadeset i pet godina gotova. Znao je i da nema povratka nazad. Učenici su ga videli, a sigurno i kolege iz zbornice. Ali zašto je to uradio? Šta je nagnalo jednog pristojnog i tako običnog čoveka na ovaj ispad?

Vraćajući se kući Rukla razmišlja kako će svojoj supruzi saopštiti vest da je ostao bez posla, a da je penzija daleko kao prijem Srbije u EU. Seća se kako ju je upoznao, vraća se na njegove i njene studentske dane, na najboljeg prijatelja, zakletog marksistu i magistra filozofije koji je zauvek otišao u Ameriku kako bi se obogatio, razmišlja kako je živeo nekada, a kako živi sada… Kroz ova sećanja i misli čitaoci, romana Stidljivost i dostojanstvo Daga Sulstada koji je u srpskom prevodu Ratke Krsmanović Isailović objavila izdavačka kuća Dereta, mogu da pokušaju da naslute ili shvate šta je dovelo do toga da normalni profesor književnosti jednostavno prsne i prolupa.

U romanu Stidljivost i dostojanstvo se govori o jednoj generaciji (šezdesetosmaša) čije je vreme prošlo i koji su se u jednom trenutku obreli u svetu koji više ne pripada njima. Ideali za koje su se borili i svet koji su očekivali da nastane nikada nisu postali stvarnost. Izbori profesija koje su nekada, u nekim drugim vremenima i sa drugim projekcijama budućnosti, odabirali pripadaju nekim zamišljenim i nikada ostvarenim svetovima.

Društvene promene, ako pojedinac odbije da se menja u skladu sa njima, ostavljaju pojedince usamljenim, napuštenim i isključenim iz društva. Ljudi su se pretvorili u, kako to cinično zapaža glavni junak romana, „kreditne robove“. On i njegove kolege umesto da, kao intelektualci, u zbornici pričaju o stvarima o kojima su se obrazovali oni pričaju samo o kreditima. Ko je uzeo i ko je vratio koji kredit je gotovo jedina tema u zbornici. Kada se i spomene pozorište to je samo štura malograđanska informacija da je neka predstava odgledana, a ne i priča o samoj predstavi. Pravi razgovori i bavljenje suštinom su nestali, ostala je samo spoljašnja školjka forme. Nema više razgovora u razgovorima.

Dag Sulstad, i sam vatreni pristalica levice, ovim ciničnim romanom udara šamar savremenom društvu koje sve brže napušta humanističke nauke kao neki relikt prošlosti. Društvu u kome je obrazovanje potrebno samo u kontekstu proizvodnje kapitala ili oružja. Društvu u kome pojedinci moraju da se promene, ako ne žele da završe sa slomljenim kišobranom.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts