Knjiga „Staklenac i krhotine života“ Uroša Filipovića i Borisa Davidovića svojevrsni je vrisak jedne generacije, sa svim predrasudama i zabludama kojima je doba bilo okovano.
Kada je po prvi put bila objavljena 2002. godine, knjiga Staklenac gotovo je odmah stekla kultni status naročito među kvir publikom.
Dnevnički zapisi o seksualnim praksama u beogradskim javnim toaletima tokom osamdesetih i devedesetih godina tek minulog veka odmah su zagolicali interesovanje (i maštu) voajera svih boja. Bilo je to doba pre nego što su se u Srbiji pojavili rijalitiji, internet je bio suviše spor (i plaćao se po satu), amaterski snimci veoma loši, a pornografski časopisi su nudili mahom tradicionalnije heteronormativne sadržaje.
Staklenac Uroša Filipovića, objavljen u izdanju, tada takođe kultne, izdavačke kuće Rende, pokušao je da nadomesti sve nedostatke tog doba. Bio je to svojevrstan literarni rijaliti u kome je autor opisivao svoje autentične kruzing avanture, na mestima koja su nam poznata, sa ljudima među kojima je postojala mogućnost da prepoznamo znanca (ili same sebe). Sam sadržaj je bio gotovo isključivo pornografski i, da stvar bude autentičnija, nije opisivao savršen seks kakav smo navikli da nalazimo na stranicama izmišljenih priča ili u porno filmovima, već često i onaj loš, nesnađeni, u kome nije uvek sve funkcionisalo onako kako je bilo isplanirano.
Kada je knjiga nestala sa knjižarskih polica njen kultni status i radoznalost publike je samo bila rasplamsana. Pozajmljivana, preprodavana, otkrivana na buvljacima među polovnom literaturom, ovo (ne)delo Uroša Filipovića postaje mit, kao, u ostalom, i sam autor koji se večito krio iza pseudonima.
Ko je, zaboga, taj Uroš Filipović? Neki su bili ubeđeni da znaju odgovor, dok su drugi bili sigurni da su imali nešto sa njim.
I ova misterija samo je pojačavala radoznalost publike.
Godine i decenije su prolazile, a zanimanje za Staklenac nije jenjavalo.
A onda, gotovo tačno dve decenije nakon što je knjiga po prvi put objavljena, pojavilo se novo izdanje ovaj put u izvedbi Red Boksa.
Da ovo ne bude običan reprint već poznate knjige pobrinuli su se izdavač Miško Stevanović i sam autor. Kao što se već i na savršeno dizajniranoj korici knjige može naslutiti, neke stvari su se promenile.
Uroš Filipović je otišao u penziju i kako bi ispunio vreme i zabavio svoj neposustali intelekt počeo je da zapisuje crtice iz svog života, misli, ideje o raznoraznim temama… Iako je ova serija eseja započeta bez ikakvih ambicija da bude objavljena ili da ima formu dnevnika, sa poslednjim zapisom bilo je jasno da je u pitanju upravo to. Nedatirani dnevnik događaja i doživljaja zapisničara.
Kada je rukopis bio završen i kada je bilo jasno da bi valjalo biti objavljen autor je spoznao da, posle četvrt veka, ove Krhotine života nije napisala ista osoba koja je napisala Staklenac. Vreme menja ljude, pa je tako i ovo novo, završno, poglavlje, trebalo novog potpisnika. Tada se pojavio Boris Davidovič koji je bio pseudonim koji je korišćen za prvo izdanje ove knjige koje je prevedeno na engleski jezik i pod naslovom Serbian Diaries objavljeno 1996. godine u Londonu. Boris Davidović je takođe i mig ka Danilu Kišu koji često, na ovaj ili onaj način, provejava kroz rukopis i za koga je očigledno da je jedan od autorovih omiljenih pisaca.
I, zaista, kada se čitaju zajedno kako su sada objavljene jasno se može uočiti ta razlika između Staklenca i Krhotina. Dok iz prvog buja neka vrsta ludačke žudnje za životom i očajnička potreba za akcijom, kod potonjeg se taj život polako gasi, da bi bio zamenjen ispovestima jednog starca.
Malo je seksualnih avantura, a još manje eksplicitnih opisa, a mnogo više lamentiranja nad jednim gotovo završenim postojanjem. U pitanju je hronika starenja, koja započinje sa dugo i uspešno odlaganim odlaskom u penziju, a završava se, ne u nekoj velikoj eksploziji spoznaje ili prosvetljenja, već običnom rečenicom.
Autora slabo šta zanima, ne nalazi neki poseban smisao u postojanju, odlazi na sahrane, često razmišlja o fenomenu smrti, posebne eseje posvećuje smrti Dejana Nebrigića i Srđana Furtule, gleda stare serije i filmove, čita stare i već pročitane knjige.
Kroz koronu je prošao kao što je na početku knjige prošao kroz epidemiju HIV-a i hepatitisa. Neokrnjeno.
Poseban biser ovog izdanja, osim onoga „šta je bilo posle“ koje intrigira, jeste i pogovor na samom kraju knjige za koji je iskorišćen tekst Igora Perišića, višeg naučnog saradnika na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. U ovoj prilagođenoj adaptaciji dela knjige Srpski (o)kvir: Prilozi za čitanje srpske književnosti u svetlu kvir teorije Perišić nam pre svega skreće pažnju na „kolonizatorski diskurs“ koji provejava između redova. Polazeći od Filipovićeve rečenice da „u islamskim zemljama, ionako, svi muškarci imaju biseksualne sklonosti“, a zatim i njegove slobode da se kolonizatorski razmeće svojim osvajačkim uspesima sa „tamnoputim mladićima“ koji poprimaju svojstva seksualnih objekata, a često ih naziva i „Cigani“, Perišić zaključuje da se na ovaj način „kolonizuje Orijent kao prostor poželjnog Drugog… u ovom slučaju kolonizacija ima za cilj stvaranje što većeg prostora za nesputanu telesnost i seksualnost“.
Perišić nam skreće pažnju i da „Staklenac predstavlja jedan od najeksplicitnijih izraza „mužjačkog maskuliniteta“. Poneke Filipovićeve izjave koje pronalazimo u knjizi danas zaista ne bi prošle, ne samo test političke korektnosti glavnog toka, već i kvir (o)kvir dopuštenog.
„Ja u principu mrzim sve te kemp travestije i feminizirano ponašanje“, piše Filipović. „Muškarci prerušeni u žene me seksualno odbijaju i gade mi se.“
„Staklenac je pun iskaza kojima se autor „mužjački“ dokazuje“, zaključuje Perišić. „On svoju seksualnost doživljava kao društveno sramno mesto koje mora biti zatvoreno u geto javnog WC-a“.
Na ovaj način vraćamo se na sam početak, tamo gde je Staklenac i započeo.
Zato i ne čudi citat koji je autor preuzeo od Gotfrida Bena kako bi okončao svoju sagu.
„Mi smo živeli nešto drugo od onoga što smo bili, pisali smo nešto drugo od onog što smo mislili, mislili smo nešto drugo od onoga što smo očekivali, a ono što još preostaje nešto je drugo od onoga što smo hteli.“
Staklenac i krhotine života su priča o nesrećnoj i usamljenoj duši koja pokušava da preživi u neprijateljskom okruženju kroz mimikriju, adaptaciju ili sve one trikove koje živa bića primenjuju. A sada, sa ove distance i u ovako zaokruženom izdanju, ove priče postaju i vrisak jedne generacije, sa svim njihovim predrasudama i zabludama kojima su bili okovani.
„Rekao sam sve što sam imao“, završava Boris Davidović ono što je Uroš Filipović odavno započeo. „Nemam da kažem ništa novo, ništa važno ni značajno, a što neko drugi već ranije nije rekao!“
Piše: Milan Aranđelović
