U izdanju kuće Booka nedavno je iz štampe izašao novi-stari roman Rja Murakamija Plavo, gotovo prozirno. Ovo je treća Murakamijeva knjiga ovog izdavača (pre nje su objavili romane Audicija i U miso supi), a prva knjiga koju je on objavio, davne 1976. godine. Osim što piše, Murakami režira filmove, svira u rok bendu i vodi jednu tv emisiju.
Rju je rođen 1952. godine, a njegovo puno ime Ryūnosuke je preuzeto iz jednog romana. Osnovnu i srednju školu je završio u svom zavičaju. U prvoj godini srednje škole je, kao bunjar, postao član rok benda, kada se bend raspao, počeo je da trenira ragbi, a nakon toga se pridružio novinarskoj sekciji. U trećoj godini srednje škole, Rju i njegovi istomišljenici su se,u znak Nekog Vrlo Važnog Mladalačkog Bunta, zabarikadirali na krovu škole. Zbog ovoga Murukami je bio osuđen na tri meseca kućnog pritvora.
Posle diplomiranja, 1970, seli se u Tokijo gde upisuje umetničku školu iz koje je, pola godine nakon toga, izbačen. Dve godine kasnije primaju ga na Umetnički fakultet u Fusi, gradu u kome je američka vojska imala vazuhoplovnu bazu. Tada, kao učesnik na konkursu za debitante književnog časopisa, piše svoj prvi roman Plavo, gotovo prozirno. Naravno, dobio je prvu nagradu, a njegov roman uskoro postaje i bestseler. On, na osnovu svog romana, režira svoj prvi film.
Plavo, gotovo prozirno je roman koji je odmah podelio već, na puritance i one druge, podeljenu publiku kao i uvek kada neko prikaže scene nasilja, drogiranja, narkomanskih halucinacija i grupnog seksa.
U knjizi gotovo da i nema radnje. Ona prikazuje grupu mladih ljudi, tinejdžera, kako besmisleno gluvare. Seks, droga i rokenrol je ritam po kojem oni žive. A opet, oni u tome ne nalaze neko posebno zadovoljstvo. Svi oni su svesni da traće svoje živote, ali nemaju volje ili snage da počnu nešto drugo.
Roman je gotovo copy/paste zapadnjačkih knjiga sa tom tematikom iz tog vremena. To je njegova mana jer postoje mnogo bolje knjige, napisane iskusnije. Ako se izuzme ovo, Plavo, gotovo prozirno je solidna knjiga, odlična za debitantsko delo, sa ličnim pečatom samog autora.
Nama, deci ovog veka i sa ovih prostora, ovaj roman ima još jedno značenje. On nam pokazuje Japan, kakav je bio u reletivno skoroj prošlosti, i koji nije onakav kakvim ga obično zamišljamo. U njemu nema rodoholičarskih mrava, jakuza, gejši, bonsaji drveća i samuraja.
U romanu Plavo, gotovo prozirno klinci nose farmerke, kožne jakne, idu na koncerte (gde preskaču ogradu jer nemaju kintu za kartu), maltretiraju ljude po vozovima, slušaju Dorse, Mika Džegera, Džima Morisona, Džejmsa Brauna… A, opet, oni u kućama idu bosi i pišu “zvanična izvinjenja policiji”, ma šta to značilo… Kao i druga dela japanskih autora koja su stigla do nas, i ovo je moralo da bude napisano u zapadnjačkom stilu, ali i sa osobenostima istoka, što mu daje posebnu čar.
Plavo, gotovo prozirno je bilo delo autora koji obećava. I Murakami je održao to obećanje. Njegovi naredni romani su odlični, što ne mora da znači da i njegov prvenac ne moramo da pročitamo.
M.A.
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 5, 05.08.2013.
