Pogrešili bismo ako bismo verovali da nas je savremena epoha zaštitila od posledica homofobije. Diskurs ekstremne desnice, u Francuskoj na primer, permanentno nas opominje i podseća na to da je suprotno
„Da, moja vizija sveta je mračna, ali o tome bih radije razgovarao sa psihoanalitičarima nego sa novinarima”,kaže Pjer Lemetr, francuski pisac. Njemu će večeras u Francuskom institutu u Beogradu, u 18.30 sati, na manifestaciji „Molijerovi dani” biti uručena Gonkurova nagrada studenata Srbije (za 2014) za roman „Doviđenja tamo gore”, posle čega sledi susret sa ovim autorom.
Lemetrov roman, beskompromisna priča o gubitnicima Prvog svetskog rata, ali i o njegovim profiterima, kao i o morbidnom tržištu vezanom za prebacivanje stihijski sahranjenih vojnika na vojna groblja, nagrađen je u Francuskoj Gonkurovom nagradom 2013, a objavljen je i kod nas u izdanju „Čarobne knjige”, u prevodu Olje Petronić. Pre uručenja Gonkurove nagrade studenata, Lemetr će potpisivati knjigu danas od 17.30 sati, u knjižari „Čarobna šuma” na Trgu republike. U međuvremenu, na srpskom je objavljena i njegova knjiga „Aleks” (u izdanju„Lagune”,u prevodu Gordane Breberine), koju će pisac potpisivati sutra u 18 sati u knjižari „Delfi” (SKC).
Na pitanje da li mu je drago što su i mladi Srbije napravili isti izbor kao i žiri za dodelu Gonkurove nagrade, Lemetr za„Politiku” kaže da nije upoznat sa spiskom nagrađenih, ali da veruje da je bilo godina kada su srpski studenti umeli i da iznenade svojim izborom za Gonkurovu nagradu, te da ne možemo da smatramo iole važnim ono što je ipak plod slučajnosti.
O vašoj knjizi „Doviđenja tamo gore” mnogo je pisano u kontekstu Prvog svetskog rata. Jeste li svesno odabrali tu temu zbog stogodišnjice?
Knjigu sam počeo da pišem 2008. godine i trebalo je da bude završena 2009. To vam govori da nema nikakve veze sa stogodišnjicom početka Prvog svetskog rata. Razlozi vezani za izdavače usporili su ovaj projekat, knjiga je završena 2012. i objavljena 2013. Nisam ni ja naivan i pretpostavljam da mi je neki dobri duh šapnuo da bi 2013. bila bolja godina za objavljivanje ovog romana nego 2009. Ipak, taj anđeo čuvar je sačuvao svoje tajne za sebe.
U tom romanu fascinira psihološko nijansiranje likova, i to na univerzalan način. Uzmimo netrpeljivost oca prema sinu homoseksualcu, koja ga kasnije dovodi do preispitivanja. Nema sumnje da bi se ta priča mogla smestiti i u današnje vreme!
Verujem da ste u pravu. Konflikt između oca i sina, izazvan i pojačan pitanjem homoseksualnosti je, avaj, problem svakog vremena. Pogrešili bismo ako bismo verovali da nas je savremena epoha zaštitila od posledica homofobije. Refleksi i diskurs ekstremne desnice, u Francuskoj na primer, permanentno nas opominju i podsećaju da je suprotno!
Vi kažete da fikcija omogućava da se svet dešifruje pomoću univerzalnog alata: emocija. Na osnovu toga bismo mogli reći daje način pisanja važniji od teme, jer on omogućava da o već ispričanomprogovorimona nov način?
Postavili ste mi dva pitanja. Prvo je pitanje o emocijama kao analitičaru ljudskog. To je, verujem univerzalna lekcija književnosti. Bilo koja priča može da bude bogata poukama u zavisnosti od načina na koji će neki stav biti više ili manje podvučen. Drugo pitanje je ono koje postavlja izvesna koncepcija literature. Da sažmem, a da se zadržim isključivo na ovom aspektu, reč je o postmodernističkoj viziji književnosti, po kojoj su sve priče već ispričane otkad je čovek počeo da ih pripoveda kako bi sebi objasnio svet u kome živi, a to je od kada je izmišljen jezik, pa možda čak i ranije.I naša je uloga i ujedno izazov samo u tome da napravimo nešto novo od starog.
U Srbiji je objavljen i vaš roman „Aleks”, koji pripada detektivskom žanru, po kome ste poznati. Zašto vam je taj žanr toliko blizak?
Dolazim iz popularne književnosti, to je mleko kojim sam dojen. Policijski roman je danas ono što je u 19. veku bio roman u nastavcima. U suštini, to što sam karijeru pisca počeo kriminalističkim romanima znači da sam ostao veran svojim korenima.
Čini se da ste taj detektivski stil koristili i u romanu „Doviđenja tamo gore”?
Možda manje stil, a više narativna sredstva. Kad počnem da radim i kadotvorim kutiju sa alatom kojim se služim, nalazim, kao najvažnije, oruđe iskovano „detektivskim romanima”: preokrete, iskrivljene tragove, znakove, usporavanja, neizvesnost, vrhunac, iznenađenja, dijaloge, akcije… Danas bih ipak rekao da ne pišem policijske romane ili istorijske. Ja pišem romane! Sa mojim romanesknim alatom! Nemam pretenzije da pišem za potomstvo. Hoću da budem pisac svog vremena. Dok govorim o dvadesetim godinama, o novim siromasima koje je stvorio Prvi svetski rat ili o društvenim defektima, mislim da govorim tačno o svom vremenu.
Posle Gonkurove nagrade porede Vas sa Dimom i Balzakom. Šta kažete na to?
Previše sam počastvovan.
Razgovarala: Gordana Popović
Izvor: Politika
