Kada god kliničar pokuša da napiše praktičan tekst za ljude koji pate od nekog emocionalnog problema, kao što je na primer anksioznost, savetovaće vam da se opredelite za neki vid ‘’dugoročnog tretmana’’ (šta god to u vašem slučaju značilo), da vežbate, i da – pišete o svom problemu. Zdravorazumski gledano, zvuči korisno, ali možda niste znali da ova topla preporuka ima svoju potvrdu i u naučnim istraživanjima. Takođe, do sada se malo znalo o tome na koji način i kojim mehanizmima pisanje pomaže emocionalnoj regulaciji.
Osamdesetih godina prošlog veka Džejms V. Penebejker osmislio je terapiju pisanjem, i u svojoj studiji dao zadatak polovini ispitanika da pišu o traumatskom to jest visoko emocionalnom događaju, dok je druga polovina ispitanika pisala o neutralnom događaju. U grupi koja je pisala o traumatskim događajima bilo je ispitanika koji su opisali veoma teške stresove u svojim životima – na primer, žena koja je učila mlađeg brata da jedri, a kada je prvi put otišao samostalno na jedrenje, on se udavio. Kako su u eksperimentu merene i fiziološke reakcije ispitanika a oni su praćeni i šest meseci nakon studije, ispostavilo se da su u toku i neposredno nakon eksperimenta pokazali povećane fiziološke reakcije na stres ali se na duže staze njihovo zdravlje, kako mentalno tako i fizičko, poboljšalo. No i sam Penebejkerr je zaključio u diskusiji svog istraživanja da nisu jasni mehanizmi ovakvih poboljšanja, kao i da je studija ‘’otvorila više pitanja nego što je odgovoreno’’. Njegova interpretacija svodila se, u principu, na Frojdov i Brojerov koncept katarze kao oslobađanja od potisnute traume putem suočavanja sa njom.
Metju Liberman sa Kalifornija Univerziteta, se u svojim istraživanjima bavio korišćenjem MRI snimaka kako bi pojasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i nakon pisanja o osećanjima. Ukratko, snimci mozga pokazali su da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdali, koja je odgovorna za kontrolu i regulaciju intenziteta emocija. Ovaj efekat se pokazao tačnim bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili čak zapisivali tekstove pesama kako bi njima iskazali negativne emocije. U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je došao do zaključka da je pisanje vrsta nenamerne emocionalne regulacije. Liberman je radio snimke mozga trideset volontera dok su oni opisivali uznemirujuće slike, i pronašao da je ovo opisivanje redukovalo aktivnost u amigdali. U konkretnom slučaju trebalo je da izaberu između šest različitih naziva za osećanja koja su im uznemirujuće slike izazivale. Radilo se o volonterima koji prethodno nisu pokazivali nikakve neurološke probleme ni poremećaje, već normalnu aktivnost mozga. Analiza je identifikovala oblast u amigdali koja je osetljiva na pasivno izlaganje uznemirujućim stimulusima. Rezultati studije su pokazali da ‘’imenovanje osećanja’’ narušava emocionalne odgovore u limbičkom sistemu koji bi se inače pojavili kao rezultat pasivnog izlaganja uznemirujućim stimulusima. Kako je u studiji nedvosmisleno dokazano, aktivnost u amigdali negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu, to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu to je amigdala ‘’mirnija’’, a samim tim i osećaj straha, tuge ili anksioznosti. Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, te da je to ponekada evidentno tek kada se pogleda snimak mozga. Ključna reč je ‘’imenovanje osećanja’’, to jest pronalaženje reči za negativna emocionalna iskustva kroz koja prolazimo. Ovaj autor smatra da se isti efekat postiže namernim pokušajima da kontrolišemo sopstvene emocije, tako što ćemo interpretirati događaj na različit način od ‘’katastrofičnog’’ koji nam prvi padne na pamet.
Na godišnjoj APA konferenciji 2006. Liberman je imao izlaganje o tome kako su on i kolege istraživali benefite pisanja dnevnika i u tom smislu opet imenovanja osećanja, tako što su ispitanicima rađeni snimci mozga. Potom im je rečeno da u četiri naredna dana pišu dvadeset minuta dnevno o stvarima koje im se dešavaju. Polovina ispitanika trebalo je da piše o visoko emocionalnim a druga polovina o neutralnim iskustvima. Oni koji su pisali o emocionalnim iskustvima pokazali su veću aktivnost u ventrolateralnom prefrontalnom korteksu, a što je rezultiralo i smirivanjem neuralne aktivnosti koja je bila povezana sa snažnim osećanjima.
U istraživanju istog autora i saradnika, sa ispitanicima obolelim od fobije od paukova, pronađeno je da ‘’imenovanje osećanja’’ ne utiče na subjektivni osećaj straha ali da ispitanici pokazuju fiziološka poboljšanja i lakše izlaganje to jest primicanje objektu straha. U subjektivnom smislu to jest u izveštajima o povećanju odnosno smanjenju straha, subjekti se nisu razlikovali od grupa ispitanika koje su bile izložene samo izlaganju, distrakciji ili principu nagrađivanja kao terapeutskim tehnikama. Ovo istraživanje sprovedeno je na mladim ispitanicima, njih osamdeset osam, koji su na upitniku fobije od paukova postigli najviši skor.
Liberman, koji poštuje rad Džejmsa Penebajkera i nadovezuje se na njega, izveo je zaključak da je zapravo neophodno da imenujemo svoja osećanja a da pisanje dnevnika o njima može da dovede do generalnih benefita po mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, a nalazi istraživanja ukazuju na to da samo spoznavanje uverenja kao i pisanje o njima može da dovede do poboljšanja. Ako je amigdala, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da nas na nešto upozori, pisanje o osećanjima i imenovanje osećanja su kao da pritisnemo ‘snooze’’ na alarmu.
Na pitanje zašto su onda mnogi pisci daleko od toga da budu najveselije osobe na svetu, Liberman je odgovorio da ne znamo kakve bi te osobe bile kada uopšte ne bi pisale, te da možda poseduju snažnu unutrašnju motivaciju za pisanje upravo iz ovog razloga.
Autorka: Marica Stijepović
Izvor: Psihobrlog
