Laurencijus Hilas je mladi student koji iz Lajdena u Holandiji prelazi na Dorpatsku akademiju koja se nalazi na samom rubu švedskog carstva (danas je to grad Tartu u Estoniji). Dorpat važi kao univerzitetski centar, ali u samom gradu obični ljudi gladuju. Bilo je to vreme oštrih zima kada je žita bilo malo (a priča se kako će i to malo biti izvezeno i prodato), seljaci su na rubu gladi, ali težaci bukvalno umiru od gladi. Kako ne bi tumarali samim gradom i, u očaju, napadali (i jeli) one malo manje gladne građane lokalna vlast je izvan zidina grada za njih napravila sklonište.
U takvo mesto dospeva mladi Laurencijus. Ipak, Dorpat je stecište velikih naučnih umova i moderne filozofske misli. Čak su i ovde stigla učenja Dekarta i Njutna. Bilo je to zanimljivo vreme na samom kraju 17. veka. Nauka je veoma brzo počela da se razvija, a, opet, i dalje je stajala rame uz rame sa alhemijom, učenjima o četiri humora i „nauci“ o vešticama. Bilo je to doba, jedinstveno u istoriji, kada je Isak Njutn istovremeno bio i prvi naučnik, ali i jedna od poslednjih veštica (ili alhemičara).
Takođe je to bilo i vreme terora i cenzure Katoličke crkve, divljanja Inkvizicije i narodnog praznoverja. Svako je veoma lako mogao biti proglašen za vešticu, bogohulnika i ljubitelja nečastivog i , kao takav ili takva, završiti na lomači. U to doba su i stroge i uvek budne oči dobrih ljudi teško razlikovale nauku od veštičarenja. A u doba gladi niko nije hteo da rizikuje da im se neka veštica izvuče i uništi useve.
Laurencijus je otelotvorenje sveta u kome živi. Iako je upoznat sa učenjima Dekarta i Bojla on se i dalje drži, čak i tada, zastarelih pogleda Aristotela i Galenovih učenja o četiri humora.
I sam veruje da patio do crne žuči (danas bi to nazvali depresijom kombinovanom sa apatijom). Takođe i dalje veruje u praznoverje običnih ljudi.
Ubrzo nakon dolaska Laurencijus vidi misterioznu devojku koja ima „oči kao zlato, kao tamni med, čije je disanje poput zujanja“. Posle tog susreta ništa neće biti isto. Kako crna žuč u njegovom telu postaje sve jača tako hrana koju pokušava da jede sve više ima ukus mulja, mrtvaci oživljavaju, ljudi se pretvaraju u vukodlake, urokljive oči imaju magične moći, a tu je i misteriozni kralj vrbe koji zavodi nesmotrene seljane…
Estonski književnik Melis Fridental je u svom romanu Med, koji je u srpskom prevodu Igora Cvijanovića objavila izdavačka kuća Kontrast, opisao zanimljiv trenutak u istoriji Evrope. Iako je u pitanju istorijski roman prilikom opisivanja iracionalnih verovanja tog doba priča zalazi u teritoriju gotičkog i horor romana i postaje zaista jeziva.
Na relativno malom broju strana, stvarajući mračnu atmosferu jasnim stilom i jezikom i kroz zanimljivu radnju i misteriju koja drži pažnju Fridental uspeva da opiše jedno vreme u kome su nauka i magija postojale paralelno jedna sa drugom. Doba velikih gladi i bolesti u kojima su ljudi skloni preuveličavanju stvari koje vide i pretvaranju običnih stvari u zlokobne mađije, ali i doba kada je nauka već toliko napredovala da može smanji broj mrtvih i izleči sve veći broj bolesnih. U pitanju je roman koji je na tragu onoga što je pisao Umberto Eko.
Piše: Milan Aranđelović
