Ogledalo gospodina Grimsa je prelepa fantastična priča za decu, koja je osvojila pregršt nagrada: nagradu dečjeg žirija za knjigu godine, Mali dongi – nagradu poljske sekcije IBBY za 1995, bestseler godine na takmičenju Dečji svet 1995. godine.
Roman govori o snazi ljubavi i odgovornosti, volji za životom, ljutnji i pobuni nad mračnim silama koje u sebi sadrže želju za moći. Donosi pogled na svet sličan našem, u kojem jedna važna stvar nedostaje.
Veliko Kosmičko Biće stvorilo je svet i sve planete milijardama godina ranije i ostavilo svojoj hirovitoj ćerki Prirodi da ga nadgleda, dozvoljavajući veliki broj izmena i odstupanja od predviđenog razvoja kosmosa. Čovek može da upravlja planetom, da putuje do zvezda i istražuje druge svetove. Ima pravo da gradi, stvara, čak i uništava ono što je njegovo. Ali – ne može da menja ono što je stvoreno bez njegovog uticaja. A poželeo je.
Agata se razlikovala od većine dece. Nije govorila mnogo, ali je imala nesvakidašnji dar – videla je i čula stvari koje drugi nisu: senku čoveka koji je prošao tuda pre nekoliko minuta, ukrštene odjeke davno završenih razgovora u telefonskoj slušalici obavljene ko zna kad i sliku u ogledalu koja ne reflektuje odraz, već je ulaz u Nešto. Osećala je kada na livadi udaljenoj tri kilometra procveta majčina dušica; čula bi šum krila ptica koje preleću tako visoko da se nisu mogle videti golim okom; umela je da uoči da vazduh ima različitu gustinu na različitim mestima i primetila da tamo – gde je najgušći stvara čudne, pokretne i žive oblike. Uglavnom joj niko nije verovao kada bi pričala o tome šta je videla, čula i osetila, pa je jednostavno prestala da govori o takvim stvarima.
Agata je bila pomirena sa svojom različitošću, iako nije znala razloge za nju. Nije znala da su davno, davno, kada je čovek još živeo u divljini, a ne u tesnim, betonskim kavezima gradova, njegove sposobnosti viđenja, slušanja i osećanja bile sasvim, ali baš sasvim drugačije nego danas. Ondašnji čovek imao je bistre oči kao ptice, oštar sluh kao divlje životinje, nos osetljiv na mirise poput psećeg. Ondašnji čovek bio je deo prirode, a ne njen neprijatelj. Agata – nesvesna toga – u mnogim stvarima bila je kao ti prvobitni ljudi. Mogli bismo da tvrdimo da se rodila slobodna i da je od prvog dana bila oslobođena okova civilizacije. Niko, čak ni njeni roditelji, to nije osećao, jer takav dar imaju samo odabrani. Takođe niko iz najbližeg okruženja nije znao kakva je ta riđokosa, pegava devojčica zaista, jer osim toga što je bila takva po prirodi, devojčica nije mnogo govorila. Na neki nejasan način osećala je da i gospodin Grims, vlasnik antikvarnice, takođe oseća, vidi i čuje ono što je nevidljivo i nečujno za većinu ljudi. U njegovoj radnji, od svih sitnica, njoj je pažnju privuklo jedno posebno ogledalo. Ono je drugima reflektovalo odraz, ali Agati je predstavljalo ulaz u jedan sasvim poseban svet.
Ogledalo gospodina Grimsa krije u sebi brojne životne mudrosti i brojne istine izbegavši zamku da sklizne u puko moralisanje. Donosi pogled na svet sličan našem, u kojem jedna važna stvar nedostaje. Naizgled namenjena starijoj deci, ona zapravo nema ograničenje u godinama, jer priča o univerzalnim vrednostima i o lošim pojavama koje se mogu desiti uvek i svuda: žudnji za moći, uništavanju prirode, mešanje u prirodni poredak stvari, ali i o snazi neprolazne nade da se loše stvari uvek mogu ispraviti i o razlikama dečjeg i odraslog pogleda na svet.
Često smo skloni da ne primećujemo male stvari. A ne postoje male stvari. Ne postoje nevažne sitnice. Sve je u našem životu važno, sve je povezano i sve ima neki dublji smisao, pa čak i plamenocrvena kosa jedne devojčice. Svi smo mi Jedno.
A Agata nije bez razloga rođena sa takvom kosom.
Piše: Tanja Lebović Zečević
