Da trag koji su ostavili veliki avangardni pravci nije nestao, makar u istorijskim projekcijama, povezan sa nostalgičnim osećanjima, potvrđuje i roman Marka Digena, Oficirska soba (Heliks, 2015). Od svih avangardnih pokreta ekspresionizam je imao najodređenije karakteristike, upravo zato što ga je obeležio Veliki rat. Ratna književnost, mahom svedena na novelističku prozu sličnu reportaži gomila se sve do danas. Međutim, kada Digal stvara portret glavnog junaka svoje priče, Adrijana Furnijea, na sofisticiran i psihološki istančan način, uviđamo da ćemo od očekivane ratne priče dobiti samo mrvice.
Oficirska soba je delo pripovedano kroz prizmu ratnog invalida, neobično naturalistička i objektivna, ali hipersenzitivna priča o životu koji Adrijan provodi u jednoj bolničkoj sobi. Hronološki složena, naracija u prvom licu vodi nas kroz niz godina koje junak proživljava u pariskoj bolnici Val de Gras, sa kratkim reminiscencijama na život pre rata u kome je junak učestvovao svega jedan dan, pa sve do početaka Drugog svetskog rata. Budući da je Adrijan junak kog je zadesila neobično teška sudbina, da ostane bez velikog dela svog lica, nije čudno što su osnovni motivi romana bolest, ranjeni, bolnice, smrt, raspadanje, rat, grad, ljubav, moral, samoubistvo. Među raspoloženjima dominiraju užas, potresenost, strah, vizionarski zanos, strepnja i sažaljenje. Česti su pasaži u kojima junak odustaje od sebe. Kada prvi put ugleda svoj odraz u prozoru on pomisli: „Više i ne brojim poraze“.
Poetski izraz romana je potenciran do uzvika, morbidnosti, ekstaze, predaje i nade. Funkcija poetske slike često je u tome da šokira. Ona ima zadatak da iskazuje suštinu stvari a ne da daje njihov spoljašnji izgled. Opisujući sve ranjenike koji pristižu u Adrijanovu sobu, a većinu odnose mrtve, autor se u krajnje egzistencijalističkom maniru obrušava na strahote koje su ratovi doneli civilizaciji. On putem opisa truljenja i raspadanja uzdiže brutalnu agresivnost i intenzitet ovakvih slika i kod čitaoca dolazi do osećanja fizičkog gađenja i mučnine. Od svih pridošlih i nestalih, tri lika ostaju konstantni. To su Penanster i Vej, takođe trajno unakaženi vojnici, jedan jevrejin i jedan hrišćanin, i Margerit, nekada prelepa bolničarka.
Ova paleta deformisanih likova poslužiće autoru da progovori o ljudskosti i užasima, da u formi solilokvija preispita arhetipske ljudske strepnje i nadanja. Junakova psihološka orijentacija kreće se od očajničkog subjektivizma do osećanja bezizlaznosti, putem individualne analize iracionalnih domena ljudske psihe. Gotovo lirskih tonova, deskripcije prestaju da budu autonomne i radnja postaje glavni nosilac težine psiholoških opservacija junaka. Predstave i motivi iziskuju bogatu leksiku, stilska sredstva i odvažne metafore. Refleksija o stvarnosti ogleda se u strahu od sutrašnjice. Sadašnji trenutak je sve za ove junake. Misliti o budućnosti je privilegija, ona je kao izmaglica i iluzija. „Nikad nismo pominjali budućnost, ali ja sam počeo da mislim na nju“.
Digen kao da pokušava da razbije tradicionalne junake ratnih priča kako bi dao dublje psihološke uvide u karakter ličnosti pogođenih nesrećom. On nastoji da prikaže skupinu likova koji su zapravo samo skupovi nakalemljenih osobina i predstavljaju paničnu potragu za izgubljenim identitetom. Sve ličnosti ovog romana su zapravo projekcije i varijante glavnog lika, što je tipični ekspresionistički metod „jedne svesti kroz koju se projektuje čitav svet“.
Jedini lik, kao kontrateža defektnom i ružnom, jeste lik prelepe devojke Klemans sa kojom je Adrijan proveo poslednji dan mira i koja predstavlja njegovu jedinu vezu sa realnošću, u danima nakon rata. Kada ju je konačno pronašao, pet godina posle njihovog jedinog susreta, ona već ima ćerku, ali se dobro seća njegovog „anđeoskog lica“ koje je bila spremna da čeka, samo da se on javio. Nakon tog susreta, za njega je nastupio „period normalizacije“, suočavanje sa spoljašnjim svetom, nova ljubav i dete.
Antropocentrična u osnovi, Oficirska soba graniči se sa sveopštim altruizmom. Ostajući na kraju ipak optimističan, nakon sahrane jednog od dvojice ratnih drugova, Adrijan kaže za mlade ranjene i osakaćene vojnike: „Naučićemo ih da budu veseli“.
