Интервју са Младеном Милосављевићем Сањом Савић Милосављевић

Младен Милосављевић је рођен на Младенце 1982. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за Етнологију и антропологију.

Аутор је романа Кал југа (2018.) и Језава (2020)

Уредник је сајта Омаја, посвећеном темама из области фолклорне фантастике.

Власник је издавачке куће Бедем.

Живи и ради у Београду.

 Како река Језава, а како ,,Језава” као метафора тока историје и два породична стабла скончавају у Вашем роману? Коју судбину сте јој наменили?

Језава, Јасеница и Велика Морава су три реке које заузимају важно место у периоду мог одрастања. Њих сам у већој или мањој мери помињао у неким ранијим причама али сам, из више разлога, одлучио да свој нови роман/збирку назовем баш по Језави. Као прво, само њено име асоцира на нешто митско, језиво и древно, што се добрим делом поклапа са поетиком и сензибилитетом саме књиге. Друго, радња књишке Језаве смештена је у Ливат, село које се до краја 18. века налазило на територији данашње општине Велика Плана, између атара села Велико Орашје и Трновче, у коме ова река и настаје као рукавац Велике Мораве, тако да сам од најранијих дана имао прилику да слушам приче о Ливату, Језави и неким занимљивим људима који су живели крај ње. Судбина ове реке представља својеврсну алузију, како на трагичне судбине оних који су некада заиста живели на њеним обалама, тако и на похлепу појединаца, оних о којима читамо последњих година у новинама и који на све начине покушавају да речне токове ставе у цеви. Прича о Језави, била она стварна или метафорична, на одређени начин приповеда о нама самима, нашим слабостима и врлинама и ономе што смо били, што јесмо и што ћемо, без икакве сумње, остати и у будуће.

У складу с тим, коју улогу сматрате да књижевност треба да игра у друштву, која је уопште улога уметности у историји и обратно? 

По мом скромном мишљењу, уметничко дело на известан начин треба да буде огледало времена и да се, у складу са сензибилитетом ствараоца који иза њега стоји, његовим жанровским и другим опредељењима, бави појавама које су непролазне, архетипске и вечне. Јесте да је у питању јалов посао који суштински ништа не мења али изгледа да је то једна од ствари које стоје у опису пишчевог посла. Уосталом, Андрић је већ све то лепо објаснио у чувеној посвети пријатељу и писцу Марку Марковићу, аутору књиге „Крива Дрина“:

„Марку Марковићу, са другарском поруком:

1) све су Дрине овог света криве;

2) никад се оне неће моћи свеколике ни потпуно исправити;

3) никад не смемо престати да их исправљамо.“

 Језик којим се служите да бисте дочарали одређени период у ком се радња одвија је веома важно средство у Вашем раду. На који начин изучавате говор појединог историјског периода?

 Говор је једна од ствари којој сам у „Језави“ дао посебан простор. Свака од дванаест прича одн. поглавља „Језаве“ написана је у духу времена у коме се одиграва радња, а то је период од 21. до 16. века, будући да се радња овог романа/збирке одвија уназад и да прво видимо догађај па тек онда, у делу неког од предака из претходник генерација, узрок тог догађаја. Такође, потрудио сам се да што боље могу, умем и знам, реконструишем архаизме мог завичаја тј. једне варијанте косовско-ресавског дијалекта којим се говори или се говорило у околини Велике Плане и негдашњег Ливата.

По образовању сте етнолог. У којој мери је та чињеница утицала на Ваш претходни роман ,,Кал југа“, а колико на ,,Језаву“?

Морам признати да сам етнологију уписао како бих се што боље упознао са нематеријалним културним наслеђем нашег народа, тачније, са оним аспектом наше народне традиције којим сам одавно одлучио да се бавим, а нека од њих се односе на митска бића из веровања и предања, сујеверје, специфичан синкретизам хришћанства и народног паганства и тако даље. Битно је истаћи и податак да на просторима Велике Плане и околине, тачније, на подручју Доње Јасенице, како се овај крај најчешће назива, није било неких великих систематских етнолошких истраживања, бар када је у питању оваква врста народног стваралаштва. Од битнијих етнографских радова у којима се, у већој или мањој мери помиње овај крај, ваља истаћи дело Боривоја Дробњаковића „Смедеревско подунавље и Јасеница: антропогеографска испитивања“ из 1925, затим монографију Јована Ердељановића „Етнолошка грађа о Шумадинцима“ из 1951, као и дела Милета Недељковића „Записи о Шумадији“ I и II (1996 – 2000), али су у свакоме од њих меморате, демонолошка предања и легенде заступљене мало или нимало.

ČITAJTE  „Dablin noar“: Najbolje noar priče do sada

Чак је и Вук Караџић приликом свог путовања по Србији у циљу прикупљања и бележења народног стваралаштва, заобишао ове крајеве, што нарочито иде у прилог значају народних предања овог краја, тако да нам остаје само да нагађамо шта је све заувек изгубљено и шта се још увек губи смрћу сваког старца, потенцијалног приповедача и носиоца усмене народне традиције. Управо сам у своја два до сада објављена романа, а нарочито у „Језави“, покушао да, кроз приче обичних људи из свакодневног живота оживим и нека заборављена веровања, обичаје и мање позната митска бића, у која је некада веровао народ овога краја. Добар пример за овако нешто јесу топоними, којих има у сваком месту и који могу да послуже како сјајан извор инспирације за писце. У „Језави“ сам се потрудио да исплетем причу око неколико занимљивих места којих сам се као дете плашио и слушао о њима, а нека од њих су стари млин, бабина вода, сватовско гробље итд.

Који су актуелни домаћи аутори с којима сматрате да имате сличности, заједничка уметничка интересовања? Где бисте себе сместили на постојећој српској књижевној сцени?

 Будући да иза себе имам тек десетак објављених прича и два романа, верујем да је рано да се било где сврставам. Има много писаца чији рад ценим и поштујем и које, у неку руку, сматрам узорима. Поменуо бих Драгослава Михаиловића и Владу Арсића, као ауторе чијим делима се увек радо враћам.

Неки од сегмената овог романа су, у адекватним формама, награђени на конкурсу Филмског центра Србија, као и Радио Београда. Како сте успели да те различите приче спојите у један роман? Колико је то био захтеван посао?

 Оба награђена дела која помињете, за тему имају однос човека спрам система и неправде која му је нанесена. И Боривоје Христић, протагониста приче о напрати, као и слуга Никита, јунак приче о услужном духу, представљају архетип обичног, свакодневног човека кога систем, било да је оличен у корпорацији или осионом сеоском газди, настоји да искористи до крајњих граница. Сами и немоћни они се окрећу решењима која превазилазе границе овоземаљске правде и на крају пролазе како пролазе. Оно на шта сам нарочито поносан јесте да су ова два дела, али и неке моје раније објављене приче, као што су приче о буклији или таласону, које су у „Језави“ заступљене у допуњеној и прилагођеној верзији, колико толико читаоцима приближиле тему српске фолклорне фантастике, која, уверен сам, неће још дуго представљати опскурни и мање вредновани поджанр фантастике.

Са супругом сте основали издавачку кућу ,,Бедем”. Колико Вам се са тим новим, издавачким искуством, променио поглед на издаваштво у Србији?

 Будући да планирамо да објављујемо само своје књиге тј. оне које пишемо супруга и ја, не знам да ли би нас уопште сврставао у категорију издавача.

Како видите разлику између издаваштва у нас некад и сада? 

 Некада је било теже објавити књигу, док је то данас такорећи свима доступно. Верујем да је то највећа разлика.

Колико је заправо тешко данас у Србији живети од књижевности? Које су особине потребне да би се неко одважио на тако храбар животни подухват?

 Бојим се да то морате да питате оне који живе само од књижевности.

Какви су Ваши планови: издавачки и књижевни?

 Будући да сам недавно постао отац пишем поему за децу која се, као и две моје претходне књиге, између осталог бави и митским бићима из народних веровања и предања.

Сања Савић Милосављевић је рођена у Сарајеву 1988. године. Дипломирала је, завршила мастер и докторске студије на Факултету драмских уметности у Београду.

Објавила је збирке приповедака Кад жирафа проговори (2010), Вријеме вашара (2013) и Брда (2020), романе Неоштрине (2016) и Туђа кост (2019), драму Сребрни цар (2017) и збирку драма Птице и друге драме (2019). Сценаристкиња је и редитељка дугометражног играног филма Наши очеви, мајке и њихова дјеца (2017), те анимираног филма Прича о Мики мраву. У Установи културе Вук Стефановић Караџић, изведена је драма Код шејтана или Једна добра жена (2018).

ČITAJTE  Dečji krstaški rat: Gorko-slatki roman o nama

Сценаристкиња је телевизијске серије Време зла по романима Добрице Ћосића.

Радња ваше најновије збирка прича „Брда“, смештена је у Пале и околину. Како је за Вас протекао један овакав сусрет са завичајем?

 Отприлике као што сам у предговору за књигу написала, осјећала сам нужност тог сусрета. Пошто није било могуће да се физички оствари, у завичај сам ,,путовала” у причама. Растужују ме предрасуде које људи имају о мом крају. Као и свакога, претпостављам. Можда је та туга нешто што ме је покренуло да радим ову збирку. У томе има и љубави, сигурно и сјете.

Стиче се утисак да су „Брда“ у својеврсној вези са Ваша два до сада објављена романа „Неоштрине“ и „Туђа кост“. Да ли је у питању сличност само на основу места радње или се ова дела, на известан начин, надопуњују?

 За разлику од ,,Неоштрина” и ,,Туђе кости”, ,,Брда” су збирка приповиједака. Истина, и у ова два романа постоји фрагментарност која је блиска краткој причи, али је структура, поглед са стране – цјеловит, монолитан, чак и када је наизглед мозаичан. Све приче теже да се ,,улију” у јединствен ток, све асоцијације се вежу за основну нарацију. У ,,Брдима” то није случај. Те приповијести су настајале засебно, без потребе да међусобно творе цјелину, па чак и без идеје да ће се на крају ујединити у збирку. Свака од прича има сопствени почетак, средину и крај и може бити да се због тога одупире брзом читању. Као што нам је, уосталом, лакше да погледамо филм који траје сат и по времена него десет филмова од девет минута. Разлог је веома једноставан и логичан: сваки филм или приповијетка, роман, свијет је за себе и на почетку нам је потребна пажња да бисмо савладали законитости тог свијета. Касније је лако уживати осамдесет минута – или сто педесет страна. У тематском смислу, могуће је да се ове књиге надопуњују. Нека интересовања ме напуштају, обузимају друга, али све је то из исте душе.

Неки од читалаца су оценили „Брда“ као збирку која се бави људима са маргине. Шта вас мотивише да пишете о овим темама?

 За мене то нису људи с маргине. То свакако јесте друштвена, политичка, економска, капиталистичка маргина, али из историје драме смо научили да су најинтересантнији ликови они који нешто желе, они који се супротстављају свачему и свему. Тек кад стоји усправно наспрам свих недаћа, препознајемо човјеков лик. А на ,,маргини” можда једино што вјертови јаче дувају, па се боље види.

Ваша прича „Наши очеви, мајке и њихова дјеца“, објављена у збирци „Брда“, представља новелизацију сценарија за дугометражни играни филм, са којим сте 2017. учествовали на београдском ФЕСТ-у. Можете ли нам рећи нешто више о овој причи.

,,Наши очеви, мајке и њихова дјеца” је био мој дипломски сценарио на четвртој години Драматургије, код проф. Небојше Пајкића. Радни наслов је био ,,Граница”, али сам одлучила да овај општи појам замијеним прецизнијим, оним који ће најбоље представити тему. Пошто су ликови преузети из живота, креирани на основу искустава, мојих, мојих пријатеља и непријатеља, било ми је тешко да разаберем, шта је то тема, шта је то разлог зашто 2 + 2 не може бити 4, и дошла сам до тога да је та мука, која се преноси с генерације на генерацију, мучнина, борба с идентитетом на живот и смрт, нешто што је кључно у овој причи. Дипломирала сам 2013. године, филм смо снимали на Палама и у Сарајеву 2015. а изашао је 2017. захваљујући прије свих екипи с којом сам радила, мојој породици, породицама мојих коаутора. Због специфичности приче сам знала да то није тема која би могла бити схваћена и подржана било од стране филмских институција у Србији, било у Републици Српској, а пошто нисам хтјела да чекам десет година за реализацију филма и правим креативне уступке, с екипом сам одлучила да филм радимо герилски. Готово три године након тога настала је ова приповијетка. Искуство у међувремену ми је помогло да можда мало боље поентирам неке детаље. И нарација је помало промијењена.

ČITAJTE  Dimitrije Stevanović: Hodam bos i skupljam uroke

Занимљиво је да већину Ваших дела, поред сјајно вођених прича и упечатљивих ликова, употпуњава и жив језик, неретко прожет локализмима и архаизмима, карактеристичним за говорно подручје сарајевско-ромаијске регије. Колико је за једног писца неопходно да буде веран језику завичаја?

Мислим да то доста зависи од прича које жели да исприча. Не мора ,,дуг” завичају нужно да се исплаћује кроз употребу језика. Некад је то став, некад прича, свјетоназори, па чак и опстанак. Понакад и негирање завичаја. Све је то однос. Ја сам имала ту срећу да волим свој дијалекат, да у суграђанима пронађем инспирацију, да се саживим са својим поднебљем. Ничему не треба бити слијепо вијеран, али је потребно испробавати различите медије, прилазити теми с друге стране, бити досљедан оном необјашњивом у нама.

Ваше прве две збирке прича „Кад жирафа проговори“ и „Вријеме вашара“ су рекламиране као књиге за децу. Да ли је писање за најмлађе изазов или терет?

На промоцијама првих двају књига ми је најмучније питање било то коме су намијењене. Да ли је књига ,,за децу и осетљиве” или за ,,Леона Верта кад је био мали дечак” неће промијенити много у њеној перцепцији. Ти прелазни жанрови који краду језик књижевности за дјецу да би ,,невино” проговорили оно што се прећуткује, незахвални су из више разлога. Практичних, јер књижари не знају на коју полицу би их распоредили, економских, јер је тешко одредити циљну групу па књиге и рекламирати… Са друге стране, тај ход по жици, баш због тешке уклопивости у постојеће матрице, пружа могућност експеримента, слободе.

Ваш стваралачки опус је заиста импозантан. Пишете драме, сценарије, прозу, режирате и бавите се анимацијом. Колико је за једног ствараоца тешко да балансира између различитих уметничких форми, а у којој мери то представља изазов?

Често у разговору са супругом тврдим да не постоји ,,више оружја” за бој, већ да је балансирање односно искључивост у једној умјетничкој дисциплини, више ствар карактера него зрелости. Сигурно је да се нећу бавити свим стварима које волим подједнако у будућности, али колико мислим да је важно бити истрајан, толико је потребно и ,,враћати се” својим примарним љубавима. Да бисмо се ,,вратили”, морамо да ,,одемо”, а без повратка бисмо увијек били исти…

Са супругом сте основали издавачку кућу и објавили нове књиге усред актуелне пандемије. Како планирате да промовишете своје наслове?

На почетку су могућности сведене. С тим да ми још увијек нисмо сигурни у ком правцу ћемо се даље развијати, али нас је пандемија, ако ништа, увјерила у то да је овај пут добар, или бар једини. Прије пандемије смо жељели да оснујемо издавачку кућу, али тек у тим екстремним условима смо успјели да реализујемо планове.

Однедавно сте и сценариста телевизијске серије „Време зла“. Верујем да адаптација оваквог књижевног класика представља велику обавезу али и част?

Да, то је обавеза, част, али и изазов, како у обиму посла, тежини материјала, тако и због тога што ми је као убједљиво најмлађој у екипи повјерен овај важан задатак израде сценарија који је у самом темељу успјеха сваког телавизијског пројекта.

За крај, реците нам на чему тренутно радите и какви су Ваши планови за даље?

Већ дуже вријеме покушавам да развијем пројекат једног експериманталног анимираног филма, с истом екипом с којом сам радила и претходне филмове. Припремам и илустровану збирку приповиједака, коју сам цртала за вријеме првог таласа пандемије, у трудноћи. Завршила сам и прву верзију трећег романа, али њему, осим исправки, треба и вријеме да ,,одлежи”, тако да ће збирка вјероватно бити објављена прва. Надам се и поновној сарадњи са илустраторком Јаном Вуковић која је илустровала ,,Кад жирафа проговори”, ,,Вријеме вашара” и ,,Неоштрине”. Радује ме и уреднички рад на супруговој књизи, овога пута, у складу с околностима, биће то поема за дјецу…

Са Младеном и Сањом разговарала Катарина Николић Ралић


Leave a Reply

Your email address will not be published.