Naš Nobelovac i njegov Ćorkan

Postoji jedno vrlo interesantno gledište Andrićevog stvaralaštva kojim se ističe to da je Andrić bio tvorac apsurda. Stvarajući u vreme kada je apsurd svetu bio pomalo stran, Andrić u svojim delima stvara likove koji u svakom smislu odskaču od onog što bismo mogli okarakterisati kao svakodnevno i očekivano. Koreni ovog Andrićevog apsurda svakako potiču od istorijskih okolnosti u kojima on stvara, a koje bi se najjednostavnije mogle okarakterisati kao: Bosna i Hrecegovina u drugoj polovini devetnaestog veka. Dakle, pojava ove crte u njegovim delima mogla bi se tumačiti kao posledica socijalnih i istorijskih faktora u čije su klupko upali Andrićevi likovi, pokušavajući da iz njega pronađu put koji vodi dalje od neizvesnost.
Ovakav pogled na Andrićev rad mogao bi da posluži kao dobar osnov za tvrđenje da je on u svojim delima stvorio tip lika koji je izgubljen, nemiran i u večitoj borbi sa neminovnošću koju nosi sudbina. Ovakvih likova je svuda po njegovim delima, počev od Alije Đerzeleza, preko Mustafe Madžara, Alidede, Mule Jusufa, fra- Marka Krnete, Fate, Ćorkana, velikih konzula i vezira bačenih u kolotečine života i sredine koje su njima potpuno strane, pa sve čak do životinje, vezirovog slona, nesrećnog i neshvaćenog bića, bačenog u ljudski svet. Sudbina svih ovih junaka je istovetna: snažna borba sa životom, stvarima i ljudima i konačni krah, očajanje i nemir nakon neuklopljenosti u sredinu, ili neshvaćenosti od strane ljudi. Ono što, stvaranjem ovakvih likova, pokušava da dokaže jeste nemogućnost borbe protiv života i onoga što je sudbinom u njemu zacrtano.
Kao posebno interesantan iz grupe ovih likova mogao bi se izdvojiti lik Ćorkana, koji se pored svoje uklopljenosti u apsurdnost sveta u kome živi, izdvaja i po tome što ga Andrić vrlo vešto provlači kroz nekoliko svojih dela. Pre svega, mit o večito zaljubljenom nesrećniku kome ljubav nikada nije bila uzvraćena srećemo u pripoveci „Ćorkan i Švabica“, zatim se njegov lik poput seni u nekoliko navrata javlja u romanu „Na Drini ćuprija“, gde postaje čak i simbol, a onda, sa zvucima jedne te iste pesme koju će pevušiti ovaj lik kroz sva dela, dolazimo i do pripovetke „Mila i Prelac“, u kojoj će Andrić i završiti i priču o Ćorkanu i zapečatiti njegovu sudbinu.
Jedina pripovetka u kojoj Ćorkan nije epizodni lik, jeste pripovetka „Ćorkan i Švabica“, u kojoj je priča o njemu započeta i data samo u naznakama. Tako, kao što je i „komendija došla tiho i bezazleno“ došla je i cirkuska plesačica i uvukla se u život ovog grotesknog lika, celog sazdanog od kontrasti. Bio je sin jedne Ciganke i nekog vojnika Anadolca, odrastao sam, hranila ga i oblačila čitava kasaba, radio najprljavije poslove i ceo život pio. Sada kad je u kasabu došao cirkus, a s njim i cirkuska plesačica Švabica, Ćorkan je opsednut njenom pojavom, zanesen time što ona radi, i hvalisav kada govori o susretu s njom. Kad popije stvari bivaju još gore, što ljudi iskorišćavaju da bi ga zadirkivali, a na posletku i tukli.
Otkako je počelo sve to sa cirkuskom igračicom, Ćorkan se mnogo promenio, jedva postiže da pozavršava poslove, mnogo pije i sav je u nekakvim visinama sa kojih posmatra i svoj život i čitavu kasabu. Neretko će pisac dati Ćorkanu reč, a on će, pod dejstvom alkohola otpočeti sa jadikovanjem svog jadnog života i služenja po kasabi. Pričao je Ćorkan kako Švabicu ne bi takako kad bi mu dali da bude njegova, samo bi je, kao u svojim snovima, gledao kako hoda po žici. Haotično stanje i nered koji je cirkus sa sobom doneo, trajali su sve dok se nije pročulo kako se i cirkus, a sa njim i Švabica, moraju seliti iz kasabe za nekoliko sati. Duboko u noć svet je nakon opijanja po kafanama odlučio da još večeras gleda devojku na žici, pa su svi u takvom žaru, predvođeni očajnim Ćorkanom, ušli u šatru i tražili devojku. Međutim, umesto devojke, uskoro se pojavila milicija, ali su jedino Ćorkana zadržali čitav dan i bezdušno ga tukli. Kad su ga pustili, nekoliko dana je samo spavao, plačući u snu poput deteta, a onda, oporavivši se, išao je kroz čaršiju sve igrajući i pevajući. Zaboravio je sve muke i uživao u svojoj slobodi, ne obazirući se na povike i podsmehe vinovnika svoje nesreće.
Neverovatna je snaga poslednjih reči ove pripovetke i njihovog značenja, gde Andrić maestralno daje, umesto čitavog opisa situacije, samo sliku ulice i pakosne uzvike prolaznika, na koje ova groteskna pojava odgovara igrom i prostim, ali nezaboravnim ritmom: „ Ti- ridam, ti- ridam, tiridiridiridiriridam, tiridam!“ I time je sve rečeno. I više je nego jasna činjenica da se Ćorkan pomirio sa igrom svoje sudbine, da protiv nje ne može, ali da nastavlja sa svojim životom prkoseći igrom i pesmom onima koji žele da mu napakoste.
Pesma koja je upućena i sopstvenoj nesreći i besmislu života, čuje se i u romanu „ Na Drini Ćuprija“. Ovde se Ćorkan pojavljuje kao epizodni lik, ali ne i manje važan, jer nakon čitanja romana svakako u svesti svakog čitaoca ostaje poznati ritam Ćorkanovog pevanja, ali i slika strahovite igre sa životom na mostu. Igra sa životom na mostu, mogla bi se okarakterisati i kao igra sa životom za život. Dakle, iako se u romanu pojavljuje kao epizodni lik, Ćokan ima svoju priču u priči koja počinje u sedmom poglavlju romana, nastavlja se za trenutak u osmom, da bi se, nakon nekoliko sporednih epizoda, priča o Ćorkanu u romanu završila u petnaestom poglavlju.
Petnaesto poglavlje romana sa sobom nosi upečatljivu priču za koju bismo mogli reći da je u pripoveci „Ćorkan i Švabica“ ostala donekle nedorečena, a ovde dobila svoj konačni oblik. Pisac nas samo jednom rečenicom zapravo podseća na uzrok Ćorkanove boli, aludirajući pri tom na zbivanja iz pripovetke „Ćorkan i Švabica“, a onda govori o tome kako i toliko godina posle postoji u sećanjima ljudi ova priča, koje se domognu svaki put kad im je po kafanama dosadno. Malo treba Ćorkanu da bi se obuzdao od osmeha na pominjanje cirkuske plesačice Švabice, i tada sve počinje. Tada uz čuveno „Rum za Ćorkana“ otpočinje i njegovo tužno jadikovanje i pravdanje pred svetom. Nakon nekoliko flašica, počinje i trenutno aktuelna ljubavna priča, koja je takođe samo plod pakosnih šala dokonog sveta, ali koja narušava mir koji je Ćorkan imao tri godine nakon ljubavi i bruke sa Švabicom.
Sada se priča o lepoj Paši, sirotoj vezilji o čijoj lepoti svi govore i maštaju, pa i Ćorkan, ali da zlo bude veće, celu priču do usijanja dovode čaršlije i njihove neumesne šale (na primer: scena sa ašikovanja na kojoj je iz dvorišta u kome je bila Paša baš pred Ćorkanom pao struk kalopera). Priča ipak uzima tolikog maha, da Ćorkan opet pada u svoj svet zanesenosti, u kome dok je trezan sve odbacuje, ali čim začuje čuveno „Rum za Ćorkana!“, sve se istog časa menja i postaje magla u kojoj on zamišlja lepu Pašu i sluša pesmu:
„ Akšam geldi, sunce zajde;
na tvom licu više ne sja.
Da mi se je ogrijati
Na sunašcu kraj tebe!“
Čitava je zima protekla u njihovim šalama, a pred njen kraj Paša se udala za Hadži- Omera da bi mogla da mu rađa potomke, što je odmah bio i početak Ćorkanovog novog stradanja, što zbog još jedne izgubljene i nesrećne ljubavi, što zbog novih pakosnih i zajedljivih priča bezdušnog sveta.
Ćorkan i veruje i ne veruje u priče o Pašinoj slepoj ljubavi prema njemu, kao i u priče o tobožnjem nasledstvu u Anadoliji koje mu je ostavio otac, i to preplitanje traje sve dok traje njegovo stanje opijenosti ili dok je trezan. Tako se prepliću, ali i smenjuju trenuci sreće i velika nesreća.
Šta je zapravo to što nagoni ovaj prost čaršijski svet da se ovako surovo ophodi prema ovom nesrećnom čoveku? On je zapravo duhovna potreba kasabe, a teraju ga da luduje oni koji su i sami žrtve ludila, tešeći ga teše sebe, smejući se njegovom ljubavnom bolu oni leče sopstvene neostvarene ljubavne želje. Poziv „Ubij se, Ćorkane!“ samo je eho očajnika koji bi bili spremni da tako nešto i učine u očajanju kada bi imali hrabrosti, a Ćorkan je samo medij koji ima smelosti čak i tome da se prepusti.
Središna tačka romanesknog prostora u romanu je kapija, koja nije samo centar svih zbivanja u romanu, već se ima utisak da kapija predstavlja centar sveta: „kapija je srce mosta, koji je srce ove kasabe koja svakome mora da ostane u srcu“. Na njoj su ostale zapečaćene mnoge sudbine i važne stvari poput sledećih: zapis da je Mehmed- paša ostvario svoj zavet 1571. godine tako što je podigao ovo zdanje, tu su zastajale sve svadbene i pogrebne povorke, na njoj se nalazio „čardak“ za vreme bune u Srbiji (1804), tu su kažnjavani mnogi nedužni ljudi (starac Jelisije i Milo sa Lejeske). Na kapiji je završen i život Fate Avdagine, postavljena tri proglasa (1878, 1908. i 1914. godine), tu su se okupili predstavnici sve tri vere da bi dočekali okupatore, Milan Glasičanin se baš tu kockao sa đavolom, a Bukus Gaon pronašao „đavolji dukat“ i postao skitnica i kockar. Proleće i ženska lepota koštali su života i mladog Gregora Feduna, ali je svoje mesto na kapiji našao i Ćorkan, igrajući sa životom ples koji je trebalo da od njega konačno napravi čoveka.
Ćorkanova igra po zaleđenoj ivici mosta jeste vrsta osvete svim promašajima koje je imao za života, osveta patnji, ali i dokaz da se ne boji sudbine i smrti. To njegovo, pomalo sablasno „tiridamdiranje“ po zaleđenom mostu jeste i vrsta prkosa, ali i dokaz apsurdnosti svega, pa i ništavnog života koji mu je dodeljen.
I najzad, želeći da svoju priču o jednom ovako kompleksnom liku sazdanom svog od suprotnosti zaokruži, Andrić to ne čini u romanu „Na Drini ćuprija“, već kao da ima potrebu da mu u svom delu dodeli što više prostora, da istakne važnost njegovog postojanja, pa mu posvećuje i treće svoje delo, neverovatno psihološki obojenu pripovetku „Mila i Prelac“.
Ko bi poverovao da se u jednoj priči o dečakovom viđenju sveta i ljubavi koju oseća prema tetka Mili, može naći rasplet i kraj priče o Ćorkanu. Pa, ipak, Andrić je to tako maestralno uklopio u priču, pomerajući vreme za nekoliko decenija, ali dajući Ćorkana u potpuno istom ambijentu. Ostareo je i oboleo, i dalje u dronjcima, a u dečakovoj svesti poznat po priči o nesrećnoj ljubavi prema cirkuskoj igračici. U priču se uvodi njegov lik onog trenutka kada se u gradu javila potreba za čovekom koji bi uradio najprljaviji posao, posao koji bi svako odbio. Ipak, pošto su građani znali da je Ćorkan u vrlo teškom stanju, odustali su čak i od namere da ga pitaju za uslugu.
Tada se perspektiva čitave priče menja, pa sa dečaka koji oseća bezgraničnu ljubav prema tetki, neku vrstu opsesije i zanesenosti, a koji je tih dana pratio nepoznatog čoveka s kojim je Mila razmenila njemu strane i čudne poglede, težište priče prelazi na Ćorkana. Tog maja, poslednjeg dana njegovog života, još jednom je u kasabi bilo spomenuto njegovo ime, i to naravno u vezi sa najprljavijim poslom koji je trebalo da obavi – da na „najfiniji“ mogući način pobije sve pse lutalice.
Tog dana sedeo je na ruševinam kasabe, na svom omiljenom mestu i sunčao se. Izgladneo, oboleo, nije više smeo da pije, a sve što je u poslednje vreme govorio, bile su reči neke njemu davno poznate pesme, stihovi kojim su ga svojevremeno zadirkivali po kafanama dok je bolovao za Švabicom i Pašom, a sada jedine reči koje je izgovarao. Sedeći i pevušeći, mrvio je kamen pod sobom i tako pronašao stari bakreni novčić i bio neverovatno uzbuđen što mu je ta građevina udelila nešto toliko vredno. Bacio je novčić i nastavio da izgovara poznate stihove, gotovo ne mičući usnama, a prisećajući se šala koje su se zbijale na račun njegove nesreće.
Tako se Ćorkanov život polako gasio, ali ne samo sa ovom mišlju o neispunjenim životnim željama, već i sa gordim i pomalo ponosnim razmišljanjem o sitnim ljudima koji su ceo njegov život učinili još ništavnijim nego što je bio. Pitao se da li bi iko smeo sada da ga upita za kakav prljavi posao, i sa mislima o njegovom gradu, kulama i ženama, napustio je ovaj svet.
Neverovatna je sposobnost Andrića da pri stvaranju dela ne stvara i granicu između realnog i onog što je iluzija, između bića i predmeta, koji svojom postojanošću i prisutnošću, ali i svojim osobinama, ukazuju i na postojanje samih bića i njihovih sposobnosti. Tako je i sada Andrić dao sliku veoma tragičnog i pomalo grotesknog Ćorkanovog života koji se završava baš na oronulom kamenju starog grada, oronulog kao što je i on sam.
Dovoljno dobra i upečatljiva slika koja nam pomaže da u svesti i sami zaokružimo priču, pa i život ovog junaka, posle koga nam svakako ostaje u sećanju ne samo strašna smrtosna slika čoveka koji poskakuje po zaleđenim ivicama mosta želeći da se suprotstavi sudbini, životu, čitavoj kasabi, pa i sebi, nego i vesela melodija koja prati i to poskakvivanje, i svako Ćorkanovo opijanje, pa i samu njegovu smrt.