Starogrčki, slovenski i urbani mitovi savršeno se prepliću u bajci za odrasle Ivice Cvetkovića.
Istražujući mitove i legende švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung primetio je kako većina ovih priča dele slične šablone, teme i simbole. Ovo ga je posebno zainteresovalo jer je primetio i da se i u snovima pacijenata koji boluju od šizofrenije ponavljaju slični simboli.
Zaključak do kojeg je došao jeste da čovekova priroda nije samo produkt ličnih iskustava već da u sebi sadrži i elemente nastale van same ličnosti i u ranijim vremenima. Shvatio je da čovekovu psihu, osim ličnog svesnog i nesvesnog, čini i kolektivno nesvesno. To je nešto što delimo sa celim društvom, ali što istovremeno utiče na naše misli, ponašanje i način na koji posmatramo svet.
Jednostavno rečeno, kolektivno nesvesno je dom za arhetip. Ahetip su svi oni urođeni i nasleđeni obrasci ponašanja, mišljenja, osećanja nastali učestalim ponavljanjem generacija naših predaka. Arhetipovi pomažu čoveku da prevaziđe određene životne krize ili probleme. Na kolektivnom planu oni se manifestuju upravo u legendama, mitskim slikama i simbolima, verskim ritualima…
I zato su mitovi važni. Nema tog problema, konflikta, emocije, osećanja ili situacije sa kojima se čovekova ličnost suočava, a da ona već nije opisana u nekim od brojnih mitova sa Olimpa.
Upravo su zbog svoje privlačnosti da nam objasne ono neobjašnjivo u nama mitovi o bogovima i herojima odigrali važnu ulogu u kreiranju književnih zapleta. Čitava istorija književnosti vezana je mitološke teme, likove i slike.
U savremenoj literaturi postoji reč “mitologema” koja se često koristi da označi svesno pozajmljene mitološke motive koji su preneseni u savremeni književni svet.
Očito je da sve ovo veoma dobro zna i Ivica Cvetković autor romana Vetrograd na kraju sveta koju je objavila izdavačka kuća Ključ.
U svom četvrtom romanu Cvetković koristi poznate ili makar prepoznatljive teme i motive iz starih mitova kako bi ih integrisao u svoju priču. Međutim, on se ne zadržava samo na tome da iskoristi starogrčke i nordijske mitove već na njih nadovezuje i staroslovenske. Vodenjaci, vile, vukodlaci ili rusalke se sasvim elegantno uklapaju u čitav narativ njegove priče. Da stvar bude još bolja, Cvetković se ne zadovoljava samo ovim uspelim rešenjem već nastavlja i dalje. Što ne bi na tradicionalne mitove i legende nadovezao i moderne bajke? Urbani mitovi vezani za Smederevsku tvrđavu, reku Dunav i (polu)reku Jezavu prepliću se sa istorijskom Petojunskom tragedijom u kojoj je više od trećine grada razneto. „Srpska Hirošima“, kako se često naziva ova epska tragedija, potka je za ljubavno-mitsko-folklornu priču o sukobu dobra i zla, kao i o ljubavi kao onoj sili koja nadvlada.
I sam autor kaže da je ovaj roman nemoguće prepričati ili smestiti u određeni žanr i opisuje ga kao „bajku za odrasle“.
Možda bi na ovom mestu trebalo dodati i da je u pitanju savršeno napisana bajka. Jasno je da je autor veoma obrazovana osoba koja je ne samo odličan poznavalac same mitologije već i njene suštine. Osim toga on je i vrhunski pripovedač koji, poput nekog književnog hirurga, veoma precizno koristi prave reči i savršene dužine rečenica kako bi čitaoca uvek držao budnim i zainteresovanim za priču.
Vetrograd na kraju sveta je delo koje je napisala veoma obrazovana i pametna osoba koja ume da piše i zna da ispriča priču na pravi način. U pitanju je jedna od najbolje napisanih domaćih knjiga koja se pojavila u poslednje vreme i koja zalužuje pažnju i onih koje fantastika ili istorija ne privlače.
Piše: Milan Aranđelović
