Marija Ljevnaić je rođena u Paraćinu, gde je završila Gimanziju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu, na katedri Opšta književnost i teorija književnosti. Magistrilala je na istom fakultetu na temu Štikle kao rodni identitet. Bavi se istaživanjem teorije roda i studija kulture. Živi i radi u Beogradu. Nedavno je izdavačka kuća Nova poetika njen magistarski rad objavila kao knjigu. Ovo je bio povod da malo popričamo sa autorkom.
- Kako se rodila ideja da za magistarski rad odaberete baš ovu temu?
Prvo sam želela da pišem o odeći za decu. Zanimljivo mi je bilo da muškim bebama kupujemo plave stvari a ženskim roze. Time decu još od rođenja određujemo u odnosu na njihov pol. U srednjem veku su na primer sve bebe nosile bele haljine od tkanine. Rodno odvajanje u pogledu oblačenja, učenja, dozvoljene zabave se primenjivalo sa nekih sedam godina deteta. Što je verovatno bilo dodatno zbunjujuće za decu. Mi smo to danas ubrzali pa smo rešili još prilikom rođenja da ih odvojimo. U tom istraživanju mi je bilo zanimljiva i tema haljina koja je namenjena ženi danas. Međutim, baš u tom nekom periodu Gucci je izbacio halijine za muškarce, pa sam rešila da nađem odevni predmet koji će biti malo direktniji. Ipak, nećemo u velikoj meri zameriti ako je devojčica obučena u plavu til haljinu, ali ako muškarac na ulici nosi štikle hoćemo. Moj cilj je bio da pokažem da mi i dalje živimo u veoma rodno određenom uređenju na koje smo naučeni a koje nije nužno.
- A onda ste odlučili da rad objavite i kao knjigu?
Bila sam iznenađena reakcijama mentorki i svojih prijatelja koji su pročitali tada još uvek samo master rad. Bilo mi je žao da tema ostane u „mraku“. Sa druge strane, mislim da ljudi koji rade istraživanja imaju obavezu da daju svetu rezultate do kojih su došli. Inače ne vidim koja je svrha da nešto istražujemo ako ne delimo sa drugim ljudima. Mislim da oni to i očekuju od nas.
- Kakav je Vaš stav prema štiklama? Da li ih nosite?
Lično ih retko nosim. Ne zato što ih ne volim, već zato što sam negde podsvesno bila čini mi se oduvek svesna da ističu više mene kao ženu a ne kao osobu. Ali nosim ih, čak postoje situacije u kojima ne mogu da zamislim da nisam u štiklama. Ja ne želim da štikle nestanu, već samo da razumemo koja je danas njihova poruka. Ako sagledamo te poruke, postoji mogućnost i da ih promenimo.
- Iz Vaše knjige saznali smo kakva je prošlost štikli. A kakva je njihova budućnost? Vidite li štikle u budućnosti van takmičenja RuPaul’s Drag Race?
Zanimljivo mi je bilo da je prodaja i popularnost štikli drastično opala tokom pandemije. To je još jedan dokaz da štikle nosimo radi drugih a ne nas samih. Da volimo štikle kao takve, nosile bismo ih po kući. Podaci prodaje pokazuju već određeno vreme trend opadanja prodaja štikli na uštrub ravnim ciplema. To pokazuje sa jedne strane da žene u sve većoj meri odbacuju nametnutu formu ženstvenosti i da se prednost daje udobnosti.
Ne mislim da će štikle sasvim nestati. Samo očekujem da ćemo mi promeniti stav o njima. Štikle su se pokazale kao otporan predmet. Od nastanka pa do danas reč je o predmetu koji je društveno veoma sofisticiran i isključiv. To povezujem sa transformacijom koju nudi našem telu. Lično bi mi bilo veoma zanimljivo da svi počnemo da nosimo štikle u nekom momentu, mnogo više nego da ih uopšte nema. Takva scena na ulici bi ličila na karneval i to bi možda bila neka vrsta slavljenja života.
- Kakve su bile reakcije na Vašu knjigu? Da li je uticala na nekoga da prestane da nosi štikle?
Reakcije su opet bile veliko iznenađenje za mene. Zanimljivo mi je bilo da mi je dosta čitalaca slalo odgovore na upitnik koji se nalazi na kraju knjige. To mi je pokazalo da naučno delo kao forma ne mora da bude dosadna čitaocima. Kao i da oni žele da budu pitani, odnosno da žele komunikaciju. Zanimljivo mi je bilo da su se mnoge žene pronalazile u određenim situacijama. Posebno me je iznenadilo da se odnos prema štiklama zaista menja u odnosu na starosno doba. To je zanimljiv fenomen koji mislim da zaslužuje dodatno istraživanje.
Ne verujem da je iko prestao da nosi štikle zbog knjige. Čak znam za jedna primer gde je devojka prvi put obula štikle nakon knjige, kada je otišla na razgovor za posao. Ovo mi je drag primer jer ona je razumela poruku. Na njoj je sloboda da odabere model koji želi da primenjuje ili kojim se služi kao nekim sredstvom.
Prikaz knjige Štikle kao rodni identitet možete pročitati ovde: Kako su štikle oslobodile muškarce i zarobile žene
- Da li planirate objavljivanje neke knjige koja se bavi srodnim temama?
Trenutno radim na doktorskoj tezi koja se bavi pitanjem ženskog prezimena. U fokusu mi je zašto žene menjaju prezime nakon udaje, zašto deca ne nose prezime majke nego oca. Ovoj temi sam prišla iz ugla ekonomije, psihologije, kulture, pravnih nauka, istorije. Temu sam lokalizovala na teritoriju Srbije od 1844. do danas. Očekujem da će ova tema biti zanimljiva javnosti.
Razgovarao: Milan Aranđelović
