Dave Eggers bi trebalo ponešto da zna o transparentnosti i deljenju, konceptima sa kojima se poigrava u svom poslednjem romanu Krug. Eggers se, naime, proslavio debitantskim romanom Potresno delo iznenađujuće genijalnosti, koje je u stvari njegova autobiografija i to sa vrlo malo činjenica koje su eventualno izmenjene u duhu spisateljske slobode. Ništa to ne bi bilo čudno da se u svom prvencu Eggers ne poigrava sa temama o kojima većina ljudi radije razgovara sa svojim najbližim prijateljima, a to su smrt roditelja, prilagođavanje sibling subsistema na ovaj proces, a takođe u Eggersovom slučaju životna činjenica da je bio postavljen za staratelja svom maloletnom bratu. Nakon čitanja Potresnog dela čitalac je mahom šarmiran Eggersovom iskrenošću koja razoružava i pita se da li je knjiga vrsta samoterapije, potrebe da se pomogne ostatku sveta deljenjem ovako teških iskustava ili posledica žudnje za slavom (koja je, uzgred budi rečeno, i stigla). Eggers u romanu opisuje kako se čak prijavio da bude učesnik u nekoj vrsti reality showa, u koji bi bio primljen isključivo zbog svog iskustva siročeta i staratelja maloletnom bratu jer ‘’nije crnac, nije čak ni Jevrejin”.
Sličnu dilemu iznosi i u romanu Krug kroz lik junakinje Mae Holland. Mae dolazi da radi u kompaniji BašTi, koja je melanž Facebooka i Googlea, presrećna i zahvalna na pruženoj prilici, s obzirom na to da je prethodno radila u komunalnom preduzeću u gradu u kome je odrasla. Ushićena sjajem kompanije i šansama koje joj se pružaju, Mae u početku ipak stanuje u gradu sa cimerkama, odlazi kući kada završi posao, ne shvata pravila društvenog života u firmi. Druži se sa svojom bivšom cimerkom Annie koja joj je i pomogla da dobije posao, viđa se sa roditeljima i bivšim dečkom koji izražava reserve prema njenom novom poslu. Međutim, kako vreme odmiče, Mae shvata da se od nje očekuje da bukvalno ostaje da spava u firmi – gde postoje posebno opremljene ‘’spavaonice’’. Njeno prvo noćenje u firmi i prvi raniji dolazak na posao bivaju praćeni ovacijama od strane šefa i ostalih zaposlenih, koji ne razumeju zašto je imala potrebu da ima život mimo posla i mimo virtuelne komunikacije. ‘’Sviđaš nam se i želimo da te upoznamo bolje’’, govori joj šef.
Uz kontrolu koju firma želi da ima nad njenim slobodnim vremenom, a na koju Mae pristaje kako bi napredovala, ide i kontrola nad njenom privatnošću. Kolega bezmalo doživljava nervni slom jer se Mae nije pojavila na ‘’portugalskom branču’’ na koji ju je pozvao, a saznao je da je boravila u Portugalu jer su se slike nalazile u njenom kompjuteru – ne čak ni na njenom Facebook profilu. Sve što je Mae ikada napisala, fotografije, sve što je ovekovečeno u virtuelnom svetu – nalazi se u ‘’klaudu’’ Kruga, firme kojom predsedavaju Tri mudraca.
Tim Carey u svom članku za Psychology today navodi da je kontrola ljudskog ponašanja moguća. Njegovo objašnjenje je jednostavno: ako znamo da neko ima neki važan cilj i ‘’namestimo’’ okolnosti tako da samo određenim ponašanjem osoba može postići taj cilj, možemo biti prilično sigurni u to da će ta osoba nastaviti da se ponaša na taj način, sve dok joj to obezbeđuje da ispuni svoj cilj. Tako, u psihološkom smislu, Mae počinje da doživljava transformaciju koja je najpre svesna. Ona je iskreno začuđena zahtevima koji se pred nju postavljaju, ali na njih pristaje iz oportunističkih razloga kao što je napredak u poslu. Međutim, kada joj ponude zdravstveno osiguranje za članove porodice, uključujući obolelog oca, Mae počinje iskreno da veruje u firmu i ideju Kruga i dobija još jedan, značajan motiv da u poslu bude uspešnija. Međutim, ostaje ambivalentna u odnosu na najekstremnije ideje Tri mudraca, uključujući Privatnost je krađa, Deljenje je briga, krilatice koje se njoj pripisuju čudnim sticajem okolnosti. Uprkos ambivalenciji, ona pristaje da postane transparentna to jest da nosi narukvicu pomoću koje će ceo svet moći da vidi šta joj se svakodnevno dešava. Može da je skine samo kada spava i kada ide u toalet. Do kraja romana Mae potpuno poveruje u ideju transparentnosti, toliko da se pita kada će i misli ljudi, a ne samo njihovi postupci, biti transparentni i toliko da ‘’izdaje’’ jedinu osobu koja se mogla izboriti protiv ove totalitarne stvarnosti. Gubi kontakt sa prijateljima, roditeljima i izdaje čoveka u koga je bila zaljubljena.
Ne ulazeći u pomalo banalizovane premise o privatnosti i deljenju, kao i kontroli koju su preuzele društvene mreže, bavimo se time koji psihološki mehanizam stoji u osnovi ovakve transformacije u ličnosti. Pre svega, možda i ne možemo govoriti o transformaciji, jer je od početka jasno da Mae nema baš čvrste stavove i moralna gledišta kao i da je ambiciozna i zaslepljena sjajem moćne kompanije – upravo kandidat za nekoga čijim se ponašanjem može manipulisati. Ali od takve osobe do one koja sasvim gubi kontakt sa najbližima ipak je veliki korak. Recimo, nakon smrti bivšeg dečka Mercera, Mae je kratkotrajno tužna ali uspeva da racionalizuje njegovu smrt, zaključujući da je on odbijao da mu društvo pomogne, poput nekog psihotičara. Mercer gine bežeći od dronova koji dokazuju da niko, pa ni on, ne može računati na privatnost a Mae njegovu smrt upoređuje sa suicidom čoveka koji se bacio kroz prozor kada je doktor ušao u sobu da mu pomogne. Kako je on bio glas razuma u životu Mae, to ne ostaje mnogo nade da se i ona može promeniti, naročito nakon što je postiđena što njeni roditelji ne dele njene stavove o transparentnosti. U skladu sa svojim stavovima Mae razvija odnos sa Frensisom, koga je u početku prezirala. Dozvoljava isključivo ljudima koji dele njene stavove da budu u njenoj blizini i da joj budu bliski.
Festindžerova teorija kognitivne disonance ukazuje na to da ljudi imaju potrebu za unutrašnjom konzistentnošću kao i da im stavovi budu bez kontradiktornosti. Kontradikcije – ako osoba ima dva međusobno suprotna stava ili osećanja – izazivaju stres, zbog čega težimo da izbegavamo kongitivnu disonancu. Tako, Mae istovremeno ima stav da ne treba deliti baš sve sa ljudima kao da su pojedina ponašanja ljudi u Krugu čudna, a istovremeno primećuje da i njoj takva ponašanja donose benefite, i što su benefiti veći, veća je i njena potreba da samu sebe ubedi da deli stavove većine – to jest da je njeno ponašanje konzistentno sa njenim uverenjima. Mae bi mogla u ovoj situaciji da promeni ponašanje, što bi zaustavio njeno napredovanje u Krugu, ili da promeni – stavove. A kada osoba menja stavove i uverenja kako bi se poklopila sa njenim ponašanjem, ovo često prate i izbegavajuća ponašanja – osoba počinje da izbegava ljude i situacije koje bi je mogle ponovo dovesti u stanje tenzije. Ovim se može objasniti činjenica da Mae više nije u kontaktu sa svojim roditeljima, koji nemaju pohvalan stav o njenoj transparentnosti, koja postaje ceo njen životni princip.
Eliott Aronson je interpretirao teoriju kognitivne disonance navodeći da kao ljudi imamo potrebu da dokažemo da naše postojanje ima smisla, te da se kroz ponašanje trudimo da dokažemo da smo ‘’u pravu’’, i naknadno interpretiramo svoje ponašanje kako bi ono imalo smisla. Postoji mimoilaženje među autorima da li je pokušaj da inkorporiramo kontradiktorne informacije u svoj sistem mišljenja u stvari odraz potrebe da očuvamo konzistentnost slike o sebi – da li samo pred samima sobom ili pred drugima? Možda je potreba da usaglasimo stavove sa ponašanjem posledica potrebe da nam ljudi veruju i da nas doživljavaju kao pouzdane i osobe od kredibliteta, pre nego da smirimo unutrašnju tenziju. Međutim, jasno je da kod Mej između ličnog i javnog self-koncepta i ne postoji razlika. Ona nosi narukvicu na kojoj može detaljno da iščitava komentare iz celog sveta na svoje ponašanje, nešto kao komentari statusa na Facebooku, a koji je potom dalje usmeravaju. Zauzeta analizom javnog mnenja, Mae zaboravlja na svoje prvobitne stavove o takvoj komunikaciji i potpuno im se prepušta. Njena prijateljica Annie doživljava, međutim, psihotični slom u ovakvim okolnostima. Jasno je da je njena struktura ličnosti fragilnija od Mae ali i da je doživela narcističnu povredu kada njeno podvrgavanje sličnom projektu ne dovodi do popularnosti već do otkrivanja jezivih stvari o njenim roditeljima.
Nisu svi u novom Eggersovom svetu sposobni da izazovu pozitivne reakcije ali ni da izdrže pritisak nepostojanja privatnog već samo javnog self koncepta. Slabiji kao Mercer ili Annie gube se sa društvene mape, a oni ‘’prilagodljiviji’’ kao Mae opstaju i napreduju. Annie na kraju romana leži u bolnici u nekoj vrsti kome, što je na simboličan način uspelo da je zaštiti od invazije na njenu privatnost. Mae joj na ovome na neki način zavidi, pitajući se da li će doći vreme kada ćemo moći da čitamo i misli a ne samo da posmatramo ljudsko ponašanje. Mae, naime, nosi narukvicu koja očitava njen puls i uopšte fiziološke reakcije. Slikovito je prikazano kako je celo njeno telo skenirano i iznutra, te jedan od fanova izražava zabrinutost da je možda sklona raku želuca i da ne bi trebalo da unosi suhomesnate proizvode.
Šta, dakle, u takvom svetu ostaje što se može sakriti osim misli – ali čemu nam koriste intimne misli u svetu koji prezire intimnost i privatnost? Psihotični slom Annie može se tako tumačiti i kao reakcija na dvostruku vezu koja je prisutna u svetu oko nje. Nesposobna da ga razreši, ona beži u bolest, dok se Mae prividno spašava odlučujući se za jednu od alternativa i menjajući svoje stavove, sržna uverenja i važne odnose. Međutim, pitanje je koja od njih se zaista spasila jer ponašanje i transformacija Mae ukazuju na krhku ravnotežu koja bi takođe mogla biti vrlo lako ugrožena pod spoljnim pritiskom. Evidentno je da, kada je svi gledaju, Mae prestaje da bude ono što je, uključujući svoje mehanizme odbrane od stresa, kao što je vožnja kajakom. Jedno od pitanja koje Eggers postavlja je da li možemo biti ono što jesmo kada nas svi posmatraju, a Mae, devojka koja sebe ubeđuje da možemo, usput prestaje da bude ono što je.
Piše: Marica Stijepović
Izvor: Psihobrlog
