Dve naše, tvrde upućeni, najprestižnije književne nagrade, NIN-ova i Mešina, za 2012. godinu dodeljene su istoj knjizi, romanu »Veliki rat« beogradskog autora Aleksandra Gatalice. Ta me je vest jako obradovala. Duple lovorike sam protumačio kao znak da je napokon napisano novo kapitalno delo srpske književnosti. I bilo mi je milo. Volim domaću književnost.

Čitanju dvostruko nagrađenog romanu prišao sam, dakle, čista srca, s visokim očekivanjima. Pročitao sam ga od korica do korica, svih 438 strana, što se u slučaju čitanje, da budem iskren, pokazalo veoma mukotrpnom rabotom. Kada sam knjigu zatvorio upitao sam se zašto čitanje nisam batalio na vreme, što veoma često činim. Koja me je buba ujela da se mazohistički borim do kraja? Najbolje objašnjenje koje sam našao bilo bi: zato što sam naivno, poverovao »autoritetima«. Naime, ja sam se, mukica, do samog kraja nadao da ću negde, na nekoj od 438 stranica, pronaći razlog koji je književne žirije i kritičare naveo da učine to što su učinili.

Da sam samo malo pažljivije pročitao šta je o toj knjizi bilo rečeno, do ove neprijatne epizode ne bi došlo. Izjava predsednika žirija NIN-ove nagrade da je ove godine »književna produkcija bila slaba«, zaparala bi mi uši. Zazvučala bi mi kao pravdanje. Da sam pažljivije čitao. Ali nisam.

Da sam pratio piščeve izjave, tek onda knjigu ne bih uzimao u ruke. Gatalica kaže: “Uložio sam veliki napor, ali ne vredi da se žalim, jer piščevo je da se muči, a na čitaocima je da uživaju”. On, dakle, priznaje da je njemu pisanje mučenje. Očigledno nema pojma da kada je knjiga bila mučna za napisati čitalac to neizostavno mora osetiti. Ako sam stvaralac nije uživao dok je delo stvarao, na koju foru mi da uživamo konzumirajući ga? Nije badava Italo Kalvino pisao o lakoći kao neophodnosti.

Kamen sa srca mi je pao tek kada sam otkrio da nisam jedini koji je ovim romanom ozbiljno razočaran. Guglujući sam naišao na tekst jednog kritičara kome se ova kniga, iz istih razloga kao ni meni, nikako nije dopala. On, naime, tvrdi da je reč o »bespotrebnoj knjizi, koja bi bez ikakvih problema mogla da ostane nenapisana jer ne predstavlja ništa više od stilske vežbe u relativno velikoj formi. Pompeznost i šepurenje su jedino što ovaj tekst zaista krasi«, da je »Upravo kič jedna od konstanti ovog romana.« da pisac »veoma često sklizne s onu stranu dobrog ukusa«.
Po jednom pitanju se, međutim ne slažem ni s pomenutim kritičarem. On smatra da romanu Veliki rat »nedostaje to što se što se ne vidi zbog čega je on napisan«. To, smatram ja, apsolutno nije tačno. Sam autor je objasnio da povod postoji – podsetio nas je da se 2014. godine obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata.

Veliki rat, dakle, po priznanju samog autora, jeste roman napisan na prigodnu temu. Znači, kapiram ja, to i nije roman nego sastav, a kao svaki sastav napisan je tako kako je napisan da bi se dopao učiteljici, da ne kažem žirijima. Pisac je, naime, iskoristio svaki trik koji dobar đak u školi koristi da oduševi profanku – bogastvo jezika mu se ne može oporeći, stilskih figura koje mirišu na poeziju u knjizi ima kao salate, samo nije jasno čemu sve to služi osim pukoj dekoraciji. Ako je peticu dobio za trud, onda dobro, vidi se da se trudio, čak i previše. Ipak, nije to ono što meni najviše smeta. Smeta mi što to sve nije uradio konciznije umesto da nas kinji na 483 stranica osim ukoliko mu je namera bila da nas uveri da se umetnost može stvarati erudicijom, trudom i štreberajem bez i trunke srca i duha.

Ne krivim ja Gatalicu. On piše kako misli da treba i kako najbolje ume. Krivim žirije. Zašto se nisu ugldali na žiri za Andrićevu nagradu pre nekoliko godina, i zbog loše književne produkcije, koju su sami priznali, nisu odlučili da se nagrada ne dodeli. To bi, po mom mišljenju, bilo sasvim fer.

V.R.

Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.

Comments

comments

Related Posts