Ima već skoro dve godine kako smo Tićmi i ja počeli da razgovaramo o književnosti. Naše poznanstvo počelo je u jednoj beogradskoj knjižari u kojoj sam radio. On je uveliko brao pohvale za prvu knjigu dečije proze čije kvalitete je i žiri Politikinog Zabavnika primetio, te je brže-bolje ovu renomiranu nagradu utrapio u ruke ovom mladom Leskovčaninu. Tad se i ja okuražih i moje kritike počeše da objavljuju razni portali – znao sam da je s fiokama gotovo. I tako, dok se nas dvojica istrtljasmo, i dalje dovoljno mladi i dovoljno naivni, u ruskom ruletu koju knjigu pročitati, i dok izmenjasmo, u velelepnoj trampi književnog uticaja Gombroviča i Gospodinova na moju savest pade odluka da pišem o devojčici neobičnog imena zbog koje su ga čitateljke za rukav vukle (autogramče da im udeli), a majke milovale raznim milozvučnim imenima, od kojih se šećer krvnim kanalima do mozga peo. Sve je iz prve imao taj Tićmi: maštovitost, sklonost ka alegoriji, liriku, narativnu geometriju, minimalizam, a ja sam u tom tekstu podvlačio „muzikalnost celine“ i „dobro poentirani slog“. I mislio sam da će ga ta nagrada zauzdati, da neću u skorije vreme vraćati dugove književnog prijateljstva, jer sad bi trebalo Stefan da uživa, da na suvim akademskim konferencijama propoveda novo jevanđelje dečije književnosti i ode na neku planinčugu, da na obronku vrhova čeka Sunce. Bi on, sigurno, da nije pisac. Pritom, darovit. S dirkama umesto rukama. S tranzistorom umesto mozga. Zato, valjda, i ostade kući, za radnim stolom, pa se uhvati drugu knjigu da piše.

S Кaputom od mahovine (Laguna) Tićmi je, bokserskim rečnikom, prešao u novu, težu kategoriju, jer ovo više nije dečija proza, mada sumnjam da je to i Akiko bila. Priča o Najdanu, dečaku koji je još kao mali osetio da mu kvržica na leđima pravi probleme, nije za malu decu, ne što je jeziva i udara na grozotu, već što zamršenu mrežu bajkolikog unutarčaršijskog nesporazuma ljudi sa čovekom-krošnjom, još ne mogu da shvate. U uvodu ni nama, starijima, nije lako. Autor štuca, motor šlajfuje, rečenica mutira, glasovi su nerazabirljivi, neki deda Viktor objašnjava kako su zvezde svuda oko nas, a preko makete-skalamerije budućoj „nakazi“, dečaku Najdanu, vadi ne natalnu već „fatalnu“ kartu, i u „psujeverju“ mu proriče budućnost, takozvani „poziv na opreznost“. Starac, čestito, ni stepenice nema u kući, već umesto njih fingiraju knjige na koje se ljudi penju da bi sišli s uma. Racionalista u meni, tvrdokorni analitik, već na to i pomišlja, jer šta drugo vrtite u glavi kad projektujete jednog matorog i jednog mladog čoveka kako u nekoj zabiti, podno nekakve planine Abaći, diskutuju o indijskoj džinovskoj smokvi banjanu, dok starac usled tog krša drži i privatnu manufakturu šešira, budući da je od silnih papirnatih sazvežđa dečak siguran da tu negde mora biti i Кumova slama. Starac stiže da bude i knjižar, kolega moj. Čoveku dođe da od tog mnoštva jezičkih bravura i sklapalica, izvrtanja i uvrtanja značenja, knjigu zavitla nazad, do te iste planine Abaći. Ali i za to postoji razlog. Jer ovo nije nikakav realistički roman, socijalna hronika, ili psihoterapeutska seansa, pedagoški priručnik, slikovnica, bukvar za dobrostojeće liričare. U najmanju ruku ovo je najmodernija bajka, ili srpska varijanta poetske bildungsroman sveščice gde u sijaset metaforičkih upućivanja odrasta jedno dete. Zato, isključite razum, uključite maštu. Jer banjana, čije grane sve do poda idu, a krošnja uvis, do lastinog leta, ima ljudski lik.

Hteo je Tićmi na kvarno da mi uvali Кaput, i dugo se nisam dao, budući da sam ja osoba koja preferira mantile. No, nije mi bilo teško, čak i po cenu da ga ne kupim, ispitati mu kroj i teksturu. Dakle, to je kaput od onih modernih modela, sa tabaševićevskim jezičkim hermetizmom, gde se kompletan narativ podređuje bogatstvu reči. Međutim, proizvodnja nije ista: Tabašević svoje jakne i prsluke uvozi iz Francuske, a Tićmi, već drugi put, i to preko meni nepoznatih švercera, svoj materijal dobija iz Japana, mada nije isključeno da je u postavi ovakvog jednog Кaputa ubačen i neki indijski začin, i to ne prehrambreni, već duhovni, uvučen kroz atmosferu jedne od tamošnjih religija. Кad smo već kod postave, ja sam siguran, a to Tićmiju fabrikanti verovatno nisu hteli da kažu, poštujući prava životinja, da je ono krzno što mu se lepi oko kragne, proizvod kurjaka, jer oni su najbolji prijatelji Najdanovi, i kroz njihove čeljusti se otvara prozor u animalni svet, dovoljno da mu Кaput bude pretekst da putem onomatopeje (udruženoj sa ilustracijama Boba Živkovića) instruiše basnu o svevremenom nerazumevanju ljudi sa prirodom, koji se od nje otuđiše i pohitaše u gradove. Vratimo se Кaputu. Ostadoše mi rukavi, dugmad, i džepovi. Prvi mi izgledaju dovoljno dugački za dugajliju poput Tićmija (a ne za mene, krateža) i mogu reći taman toliko široki da kad ustreba iz njih poispadaju efekti narodnih i dečijih igara, poslovica i omanjih mudrosti, interliterarnosti, kakve su naročito kad se za šumskog cara traži novo odelo. Ako Кaput ima ikakvo poreklo, onda je ono u filosofiji igre, u bajalicama, rebusnim otvaranjima, u žmurkama, u recitalu. Dugmad nisu pozlaćena, ali rađena od srca, od nečije bake, eto možda baš Najdanove, kojoj običan materinski instikt nije dozvoljavao da Najdan bude u varoškom krugu, jer „šta će ljudi reći?“. A ljudi su svašta mogli da čuju i vide, jer Tićmi valjda zna, sad kad ga već nosi neko vreme (blago ljut što sam ga odbio, ne pristajući na velikodušnu ponudu), da Кaput, to jest njegov prvi kupac, Najdan, mora biti polovna stvar. Čovek s krošnjom, iz čijih leđa raste ogromno drvo, odbačen je od društva, onako surovo, kako samo mi, ljudi, znamo da se stvarima različitih od nas razračunavamo. Upućeni na spoljašnost, retko kad se hvatamo unutrašnjosti, i nečijeg duha. Usled žurbe, tempa, pritiska, zaobilazimo i one zdrave, a kamoli nakaze. I zato ne vidimo da i takva bića vole, možda i više od nas. U njihovom telu je kao u logoru, to ključa, to ubija, ali njihov poljubac je, uprkos tome, iskren, tamo nema laži, jer priroda, sama, nije laž. Priroda nije imitacija. Ona je večna. U prvom redu kreacije, direktno od više sile. Samo mi, gordi, to ne vidimo. Jer mi stvaramo, škrabamo, zarađujemo, krećemo se, psujemo, laktamo. Sve, pa i Кapute drugima uvaljujemo. Eto, baš ove, kao što je Tićmijev, koji je možda skromne građe, ali, proverio sam, sa ljubavlju pravljen.

Piše: Ivan Đurđević

Comments

comments

Related Posts