Ema Donohju je irska spisateljica koja je u nekoliko svojih romana pisala o specifičnom periodu života kada mlada osoba postaje odrasla i otkriva svoj identitet i, prevashodno, svoju seksualnost. Smeštajući svoje pripovesti u savremeno doba, mahom u rodni Dablin, ona piše o mladim Irkinjama koje su suočene sa surovim konzervativnim društvom i neprihvatanjem njihovih ličnih izbora. A ti lični izbori odnose se na njihovu homoseksualnost ili biseksualnost. Za roman Kapuljača autorka je dobila mnoga priznanja LGBT zajednice u Irskoj i Evropi, kao i nekoliko književnih nagrada.
Kapuljača nije suvo propagandni roman koji afirmiše homoseksualnost i oslobađa svest čitalaca od nečega što je devedesetih godina bilo tabu, već je oličenje mnogih drugih karakteristika. Možemo reći da je to tipičan irski roman, napisan vrcavim irskim dijalektom, sa jezičkim obrtima i aluzijama na različitost i posebnost u odnosu na britanski ili američki dijalekat. U prevodu na srpski sve jezičke igrarije savesno su predstavljene od strane prevodioca, te čitalac može u potpunosti legitimno da ih razume i uživa u njima. Irski je roman i zbog svog dablinskog miljea i duhova koji njime provejavaju, duhova Jejtsa ili Džojsa.
Kapuljača je prvenstveno roman o jednoj tragičnoj ljubavi između dve tinejdžerke koje odrastaju i sazrevaju jedna uz drugu, otkrivaju svoju seksualnost i svoje afinitete, sakrivaju i obzanjuju svoju vezu, raskidaju i mire se, ali iznad svega posvećene su jedna drugoj u neizmernoj ljubavi.
Priča vremenski obuhvata sedam dana tokom kojih Penelopa saznaje da je njena devojka Kara poginula u saobraćajnoj nesreći i, paralelno organizujući sahranu i doček svoje dugo odsutne sestre, ona ne prestaje da evocira uspomene na trinaestogodišnju vezu i odrastanje sa Karom. Naracija teče u prvom licu, bez upliva sveznajućeg pripovedača, a tim postupkom autorka je vešto uspela da izazove empatiju kod čitalaca. Čitaocu kao da je predstavljen Penelopin dnevnik koji prati svakodnevna zbivanja i emocije nakon saznanja o Karinoj smrti. Konstantno smo u svesti Penelope, a na fabularnom planu zapravo se malo toga događa. Sva zbivanja su zbivanja-u-sećanju.
Ema Donohju je uspešno zaobišla politiziranje na temu homoseksualnosti, i predstavila je svakodnevicu devojke koja je izgubila nekoga koga voli. Iako je nezvanično postala udovica, Pen je, zbog prirode svoje veze, prinuđena da veličinu i jačinu svoje tuge sakrije od sveta. Ona je, naime, jedna vrlo prosečna i obična junakinja romana, bez patetičnih upliva u ekstatična stanja bola, ona situaciju podnosi naizgled staloženo, u skladu sa svojim čvrstim karakterom. Tek na samom kraju dela, kada konačno odluči da svoju majku obavesti o tome da je njena poginula „cimerka“ zapravo njena dugogodišnja ljubavnica, Pen se slama, počinje nekontrolisano da plače i uviđa svoj apsurdan pokušaj da život nastavi normalno.
Nije slučano što je autorka svojoj junakinji dala ime Penelopa. Direktna aluzija na „Odiseju“ i od ove junakinje čini vernu i posvećenu ženu koja konstantno očekuje povratak voljenog bića. Karina nemirna priroda i želja za slobodom na kraju se, nažalost, ispostavljaju kao kobni. Pen joj oprašta svaki odlazak, svako neverstvo, čak i muškarce sa kojima je bila, ali nijedan oprost je neće vratiti, i to je činjenica s kojom se Pen suočava.
Sam naziv romana Kapuljača je, zapravo, intrigantan sinonim za devičanstvo, što autorka lepo objašnjava u jednom od Penelopinih sećanja. „Možda je to sestrinstvo kapuljača koju sestre moraju da nose… krut crveni gabardin da nas štiti od kiše i muških pogleda. Sećam se da su mogle da se skidaju i loše devojke su ih raskopčavale i nekako zgodno gubile već prve nedelje. A pod devojačkim kapuljačama bila su devičanstva, a devojke su i njih gubile podjednako lako.“
Kapuljača je suštinski monolog ožalošćene devojke, koja očajnički pokušava da pronađe smisao u životu koji joj je oduzeo najdražu osobu. To je potresna priča o ljubavi i patnji, o tajni i represiji katoličkog društva, o konvencijama i intimnosti.
