Nedavno sam na svom Fejsbuk profilu okačio fotografiju na kojoj se nalazim ispred svoje druge prepune stalaže sa knjigama uz komentar da nemam više mesta i kako moram da pravim novu stalažu, ali mi u sobi nedostaju zidovi za taj poduhvat. Da ne spominjem kako su mi sve ravne površine u sobi već popunjene raznoraznim knjigama i stripovima. Jedan prijatelj mi je napisao komentar u kome me savetuje da knjige rasprodam, da ostavim samo desetak važnih, a da sve ostale, ako su mi potrebne mogu pronaći u biblioteci.
Nikada do tada nisam razmišljao u tom pravcu, a znam i da je za prave knjigoljupce smrtni greh, ali da li se zaista valja osloboditi nekih knjiga? Da li su mi zaista potrebna i engleska i srpska izdanja istih knjiga Terija Pračeta, Nila Gejmena i Konana Dojla? Da li su mi potrebni svih pet izdanja priča Franca Kafke? I svi ti duplikati knjiga koje sam dobijao za rođendane od ljudi koji su imali najbolju nameru, još bolju ideju, ali nisu znali da te knjige već imam? A tu su i knjige koje sam kupio, ali mi se nisu dopale i stoje kao spomenik mojoj glupoj brzopletosti, svi oni krimići koje, zapravo, nikada više neću da pročitam jer znam da je batler ubica…
Osim pitanja da li javlja se i pitanje kako se rešiti viška knjiga.
Da li da ih poklonim prijateljima? 
I knjige i prijatelje sam birao po nekim svojim merilima i svetonazorima, tako da između njih ne bi trebalo da bude nekih većih inkompatibilnosti, ali opet… Dobra stvar je što se na ovaj način rešenih knjiga uvek mogu domoći ponovo. Ta, prijatelji su mi… Ono što je njihovo i moje je. Sa druge strane, ako se odričem knjiga koje mi nisu važne ili koje mi se nisu dopale, zašto bih te knjige „uvaljivao“ prijateljima (a ne neprijateljima)?
Da li da ih prodam? 
Time bih „ubio dve muve jednim udarcem“. Povećao bih svoj budžet za kupovinu novih knjiga i dobio slobodan prostor da ih smestim. Problem je što ne želim da prodajem knjige ispod neke pristojne cene. Jednostavno, ne mogu da (pro)cenim knjige ispod njihove vrednosti. Sa druge strane, ljudi neće da kupe polovne knjige koje koštaju gotovo kao nove. Naročito što, uz knjižarske popuste, te iste knjige, samo nove, mogu da dobiju po istoj ceni kao i kod mene.
Da li da ih doniram?
Na ovaj način bih na lak i jednostavan način oslobodio prostor koji mi je zauzet. Pitanje je da li bi knjige koje sam donirao bile čitane i prihvaćene ili bi stajale u nekom magacinu, skupljajući vlagu i radeći na svom zaboravu i uništenju. Sa druge strane, da li bi moje knjigljubačko srce izdržalo da gledam kako u lokalnoj biblioteci moje lepe, nove, jednom pročitane knjige polako stare, kako postaju sve ofucanije, kako propadaju i kako se uništavaju neprekidnim pozajmljivanjem i korišćenjem?
Šta vi mislite? Da li se valja rešiti knjiga ili bi ih trebalo istrajno čuvati? Koji je najbolji način za to? Kakva su vaša iskustva?
Dok ne dobijem odgovore ili ne smislim neki genijalni plan dostojan Crnog Guje, tog rodonačelnika genijalnih ideja, mislim da će ogromna fotelja koja ovako, kada god ne sedim u njoj, stoji prazna i bespotrebna, biti od koristi da prihvati određen kontigent novih knjiga koje trenutno čitam. A tu je i krevet koji preko dana apsolutno ničemu ne služi. Sedenje, ležanje i spavanje su i onako precenjene stvari.
Kome je to, već, potrebno kada ima knjige za čitanje?
Piše: Milan Aranđelović
