I u svetu i u Srbiji jedan je od najčitanijih autora. U januaru, počinje snimanje filma koje producira Martin Skorseze, po njegovom romanu Sneško. Ju Nesbe je, u odnosu na svoju ogromnu popularnost, izuzetno komunikativan i otvoren za medije. Intervju smo dobili posle svega dve nedelje, i to samo zato što je u trenutku kad smo ga zvali bio na turneji sa svojim bendom.

Kako je bilo na turneji?

Bili smo svuda po Norveškoj, bila je to baš dobra turneja.

Naša publika ne zna da ste i muzičar. Kako se muzičar i bivši broker na berzi pretvorio u jednog od najprodavanijih pisaca krimi romana danas?

Pa, muzičar i pisac, to je manje-više isto. Reč je o tome da pričate priče. A kad ste broker na berzi, to je sasvim drugačije. Ne znam ni sam kako sam se u tome našao.

U čemu je uspeh skandinavskih krimića? Da li je reč o vrhuncu talasa koji je krenuo još sedamdesetih godina, u Švedskoj, zašto je sada u žiži, šta se dogodilo, šta se promenilo?

Pošto sam pisac krimića iz Skandinavije, često me to pitaju. I pokušavam da dam inteligentan odgovor. Istini za volju, ne znam. Nekad se te stvari jednostavno dogode. Naravno, mora da postoji neki kvalitet u srži talasa kao što je ovaj, i da, postoji tradicija krimića u Skandinaviji, još od sedamdesetih. Razvili su se i mladi skandinavski pisci koji su prosto regrutovani u taj žanr. U stvari, dosta je prestižna stvar biti pisac krimića u Skandinaviji, što nije svuda slučaj. Jedan razlog je što ima puno dobrih pisaca. Ali ima i mnogo loših krimića u Skandinaviji, kao i svuda. Sada imamo pažnju svetske publike, možda neće biti tako u budućnosti, ali nadam se da će najbolji pisci preživeti ovo što se sada događa.

Sto skandinavskih pisaca je prevedeno na engleski, jedna od njih je bivša ministarka pravde Norveške En Holt. Kako piše?

Da, piše već godinama. Zapravo kada je postala ministarka, bila je poznatija kao pisac nego kao političar. Bila je pionir, pokrenula je talas žena pisaca krimi romana u Norveškoj devedesetih.

Da li je onda krimi roman brend Skandinavije, da li je to način da se prikaže i pogled na društvo?

Tradicionalno, krimi roman je bio političko oruđe, zapravo način da se izrazi političko mišljenje i da se kritikuje društvo. To je motiv skandinavskih rodonačelnika krimića, i zanimljivo je to, jer krimić je nekad bio samo fikcija i zabava. Onda je iznenada dobio mandat koji ostatak književnosti nije imao. Sada mlade pisce krimića ponekad kritikuju, jer oni ne kritikuju društvo, pišu u engleskoj ili američkoj tradiciji krimića gde je cilj samo zabava. Ja sebe ne vidim kao nekog ko koristi krimić da iskaže stav o političkim pitanjima. Mislim da je nemoguće ne komentarisati politiku, kad pišete. Bilo da je krimi roman ili drugi žanr. A i mislim da je politika u stvari zabava. Kad se izražavaju stavovi o tome šta je pravedno, šta nije, šta je dobro, šta nije, šta je zločin, a šta nije. To je zabavno i to je politika. I filozofija je zabava, mada ja svoju zabavu ozbiljno shvatam.

Opisujete svoju zemlju, rodni grad, na način na koji mi ovde o njima ne razmišljamo. Znamo da je Norveška uspešna, demokratska zemlja, pa je zanimljivo videti da u Oslu ili drugim delovima Norveške bijete iste bitke kao i svi. Na primer, kad govorimo o narkomaniji. Da li je zbog toga ono što pišete tako privlačno čitaocima?

Možda. Ali mislim da možete da odaberete bilo koji grad, varoš, u svetu i da napišete dobar krimić. Nije stvar u tome šta se tamo dešava ili šta bi moglo da se desi. Sada mnoge stvari mogu da se dese u bilo kom evropskom gradu, što smo, nažalost, videli ne samo prethodne nedelje, već i poslednjih godina. Ono što se dogodilo u Parizu može da se desi u malom gradu poput Osla, U Njujorku, Bejrutu, nema više zaista mirnog ili zaštićenog mesta u svetu. Svuda ima zločina, terorizma, i ja biram Oslo prosto zato što ga najbolje poznajem.

Da li ste ikada u Norveškoj čuli za zločine, onako surove kakve opisujete u knjigama? Znamo da u Norveškoj stopa kriminala nije tako visoka kao u nekim drugim zemljama, ali stvari koje vi zamišljate su stvarno brutalne.

Kad biste prebrojali ubistva u mojim romanima, verovatno ih ima više nego u Oslu u proteklih 20 godina. Naravno, način na koji ja opisujem Oslo i zločine, nije dokumentaran, ne bazira se na stvarnosti, to je čista fikcija. Pošto pišem krimiće, nemam potrebu da opisujem pravo Oslo, samo opisujem šta bi moglo da se desi, i koristim krimi roman da kažem nešto o stanju uma čoveka, o prirodi zla, i zločina. Koliko uspevam, ne umem da kažem. Pisanje fikcije je na mnogo načina beskorisna profesija. Ne koristimo istraživanja ili naučne metode, mi samo koristimo svoju maštu da pokušamo i kažemo nešto o tome šta nas sve čini ljudima.

Da niste možda gledali film „Gavran“ o Edgaru Alanu Pou?

Nisam siguran, mislim da sam gledao dosta toga…

Da vam objasnim ukratko, serijski ubica koristi njegove metode, i on to ne može da podnese. Pitam se da li se pisci koji daju tako živopisne opise poput vas, nekada boje tih stvari?

Da, zabrinut sam. Ako se to dogodi to bi bilo strašno, a i ja sam toga i svestan dok pišem. Ali napravio sam izbor da na mene to neće uticati, ali teoretski kad bi se to desilo, da li bih osetio krivicu? Da, bih, jer ja pišem fikciju, to ne treba da bude inspiracija, to bi bilo užasno.

U knjizi „Spasitelj“, opisujete konflikt u bivšoj Jugoslaviji devedesetih, ali zapravo, bili ste u ovom regionu i pre toga, zar ne?

Da. Prvi put sam u Beogradu bio kada mi je bilo 17 godina i putovao sam vozom. Kasnije, napisao sam knjigu kada je NATO bombardovao Srbiju, sa još jednim piscem. Putovali smo svuda, probali smo da dođemo do Srbije, ali nismo uspeli. Bili smo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, čak i u Mađarskoj. Pričali smo sa ljudima, među njima i sa Srbima, koji su pobegli ili živeli van zemlje u to vreme. To je bila dramatična situacija. Vi ste Evropljani, a Evropljani se bore protiv Evropljana. Kada sam bio mali to nisam mogao ni da zamislim. Samo smo pričali sa ljudima, puštali ih da kažu šta misle i onda smo objavili knjigu intervjua, koja se zove Glasovi sa Balkana. Nije to bio bestseler, ali je za mene to bila važna knjiga. Iskoristio sam deo istraživanja za knjigu Spasitelj, većina materijala za hrvstakog plaćenog ubicu potiče iz te knjige.

Zašto ste vi lično toliko zainteresovani, jer, normalno je da što ste dalje, postanete nekako otuđeni od drugih delova sveta, čak i ako su vam relativno blizu?

Na televiziji sam video jedan snimak. Telo je bilo na nosilima. Bio je to dečak, a stopalo mu je visilo sa nosila. Imao je patike, „najk“, iste kao moje. Shvatio sam da je to mlada osoba, koja je odrasla uz istu muziku, filmove, možda je čitao iste knjige. Mogao sam to da budem ja. To mi je bilo blisko, a i posetio sam bivšu Jugoslaviju i zaista mi se dopala ta zemlja. Možda je to meni bilo bliže nego drugima, ne znam, ali je najvažnije bilo to što se to dešavalo u Evropi, na dva sata leta od mesta gde ja živim. To je kultura koju poznajem. Nije mnogo prošlo od Olimpijskih igara u Sarajevu koju sam gledao. Bilo mi je to jako blisko.

Čula sam da ste hteli da dođete u Beograd 1999. tokom bombardovanja, ali ste dobili neobičan uslov od vladajuće partije. Da li je to tačno?

O, da! Desilo se to da sam hteo da odem u srpsku amnbasadu i tražim dozvolu da odem u Srbiju tokom bombardovanja. Ali imali su jedan uslov, a to je da povedem bend i sviram na stadionu u Beogradu i u to vreme to bi se shvatilo kao podrška Miloševiću, pa sam ja to odbio. Probao sam da uđem sam, otišao sam dole, da vidim mogu li da pređem granicu. Ali nismo uspeli u tome.

Od tada niste dolazili?

Ne, nisam.

Uspeh skandinavskih krimi romana doveo je do ekranizacija, što filmova, što serija, i za američku publiku. Jedna vaša knjiga je ekranizovana, „Lovci na glave“, sada je „Sneško“ u ozbiljnim rukama, u rukama Martina Skorsezea, glumiće Majkl Fasbender. Šta od toga očekujete?

Nemam ja mnogo veze sa tim. Sada je to u rukama Skorsezea, Fasbendera i reditelja Tomasa Alfredsona, on je takođe pripovedač, on će ispričati svoju priču, ne moju. Nadam se da film neće biti verzija knjige, ona je već tu. To su veoma talentovani ljudi i jedva čekam da vidim šta su smislili. Trebalo bi da počnu da snimaju u januaru.

Obično su uspešni romani ekranizovani u zemlji porekla, zanimljivo je da u Norveškoj nije bilo ekranizacije serijala o vašem detektivu Hariju Huleu?

Kad su me pitali da prodam prava za norveške filmove i serije uvek sam ih odbijao, jer nisam bio srećan kada sam video adaptacije drugih pisaca. I takođe, nisam hteo da moji čitaoci vide Harija, film i televizija su jaki mediji u poređenju sa knjigom, pa bi ga nekako preuzeli. Umesto da neko definiše kako Hari izgleda, govori, hoda, želeo sam da u umu čitalaca ostane na desetine Harija Hulea, uvek sam govorio da neću prodati prava, sve dok me ne pozove Martin Skorseze. I pozvao je na kraju. I sada će snimiti film.

Kad govorimo o ekranizacijama, zanimljivo je da ste pisali scenario za TV seriju u Norveškoj, o Rusima koji okupiraju Norvešku, tj. preuzimaju kontrolu nad norveškim zalihama nafte i gasa. Posle ekološke katastrofe, ako to mogu tako ukratko da prepričam. Odakle ideja za ovakav zaplet?

Bilo je tu kontroverzi, jer smo Rusiju iskoristili kao zemlju koja okupira Norvešku. Izbor je bio slučajan. Da je Kina veliki sused ili Amerika izabrao bih njih. Ali priča je o maloj zemlji koju okupira velika, i o tome šta bi ljudi činili ako žele da zadrže svoj način života, standard, naizgled čak i slobodu. Nema osećaja da je reč o okupaciji, možete da idete u Barselonu ili London za vikend u šoping. Ali, šta biste uradili za reči poput nezavisnost, sloboda, demokratija? Šta to u stvari znači ako žrtvujete dobar život da ih dobijete? To je nekakva fiktivna priča o tome šta bi naša generacija radila u poređenju sa onim što su naši očevi i dedovi radili tokom Drugog svetskog rata.

Da li je Rusiji pravo zbog tog eksperimenta, znam da je bilo kontroverzi pre emitovanja. Šta se dešava danas?

Mislim da se to smirilo. Danas, i oni i drugi su videli seriju i razumeju da to nije priča o lošim momcima iz Rusije i dobrim momcima iz Norveške. Zapravo, Rusija u seriji sarađuje sa EU, i Švedska i Danska dođu loši momci u tom slučaju. Ali to je samo realan politički scenario. Radili smo sa analitičarima. Nema toliko loših i dobrih momaka, ima najviše sivih momaka.

Kada sam pitala ljude koji čitaju Vaše knjige šta bi Vas pitali kada bi bili u prilici, prvo što kažu je – da li je Hari živ i zdrav? I hoće li se vratiti? Obećala sam, moram to da Vas pitam.

Da, živ je, ne mogu da obećam da je dobro, ali vraća se.

Gospodine Nesbe, moram na kraju da vas zamolim da dođete u Beograd uskoro, ovaj put bez uslova.

O, dobro je. Učiniću to.

Izvor: RTS

Comments

comments

Related Posts