Kako ste postali pisac?

Mislim da je to imalo veze sa društvenom situacijom u kojoj sam odrastao. Mi smo bili porodica iz niže-srednje klase; imali smo mali dvosobni stan. Moja sestra i ja nismo imali odvojene sobe, niti neku sobu samo za nas. U dnevnom boravku, iza dva stakla, bio je mali ćošak u kojem su se nalazile moje knjige i još neke stvari – vodene bojice i tako to. Često sam maštao o stvarima koje su mi potrebne. Veoma rano sam naučio da čitam uprkos buci. I tako sam kao veoma mali počeo da pišem i crtam. Još jedan rezultat svega toga je da ja danas skupljam sobe. Imam radnu sobu na četiri različita mesta. U strahu sam da ću se vratiti u situaciju iz moje mladosti, sa jednim ćoškom u maloj sobi.

Šta vas je u toj situaciji okrenulo čitanju i pisanju, pre nego, recimo, sportu ili nekoj drugoj vrsti zabave?

Kao dete, bio sam veliki lažov. Na svu sreću, moja majka je volela moje laži. Obećavao sam joj čarobne stvari. Kada sam imao deset godina prozvala me je Per Gint. Per Ginte, rekla bi, evo gde mi pričaš čarobne priče o putu u Napulj i tako dalje… Veoma rano sam počeo da zapisujem svoje laži. I to sam samo nastavio da radim! Započeo sam da pišem roman kad sam imao dvanaest godina. Pisao sam o Kašubima, koji su se mnogo godina kasnije pojavili u “Limenom dobošu”, gde je Oskarova baka Ana Kašubijka (kao i moja). Ali napravio sam jednu grešku prilikom pisanja mog prvenca: svi likovi koje sam uveo u priču su bili mrtvi pred kraj prvog poglavlja. Nisam mogao da nastavim. Ovo je bila moja prva lekcija iz pisanja: budi obazriv sa svojim likovima.

Kakve laži su vam pričinjavale najveće zadovoljstvo?

Laži koje ne mogu da povrede, koje se razlikuju od laži kojima se neko štiti ili kojima se povređuje druga osoba. Ne bavim se time. Ali istina je uglavnom veoma dosadna, i lažima joj se može pripomoći. Nema ničeg lošeg u tome. Shvatio sam da sve moje strašne laži nemaju nikakvog efekta na ono što se događa. Da sam pre nekoliko godina, recimo, napisao nešto što predviđa skorašnji razvoj političke situacije u Nemačkoj, ljudi bi rekli – Kakav lažov!

Čemu ste se posvetili nakon neuspelog romana?

Moja prva knjiga je bila zbirka pesama i crteža. Bez izuzetka bi prve verzije mojih pesama bile kombinacija crteža i stihova, ponekad počinjući od slike, ponekad od reči. Zatim, kada sam napunio dvadeset i pet godina i kada sam mogao da priuštim sebi kucaću mašinu, preferirao sam da kucam sistemom dva prsta. Prva verzija “Limenog doboša” bile je otkucana na mašini. Sada sam stariji, i iako čujem da neke moje kolege pišu na kompjuterima, ja sam se vratio ručnom pisanju prvih verzija teksta. Prva verzija “Pacova” je napisana u debeloj knjizi sa papirom bez linija, koju sam dobio od štampara. Kad treba neka knjiga da mi se objavi, uvek tražim da mi daju jednu praznu kopiju, da je koristim za sledeći rukopis. Tako, ovih dana prvu verziju pišem rukom, sa crtežima, a drugu i treću kucam na mašini. Nikad nisam završio knjigu bez da sam napisao tri verzije. Obično bude četiri, sa dosta ispravki.

Da li svaka verzija počinje sa alfa i ide ka omega?

Ne. Prvu ruku napišem veoma brzo. Ako ima rupa, ima rupa. Druga ruka je generalno veoma dugačka, detaljna i celovita. Nema više rupa, ali je malo suvoparna. U trećoj ruci pokušavam da prizovem spontanost prve i da sačuvam esencijalno iz druge. To je veoma teško.

Kakav vam je dnevni raspored kad pišete?

Kada radim na prvoj ruci, pišem dnevno između pet i sedam stranica. Kod treće ruke – tri stranice dnevno. To ide veoma sporo.

Da li to radite ujutru, popodne ili noću?

Ne, nikad noću. Ne verujem u pisanje noću, jer ide prelako. Kad pročitam to ujutru, ništa ne valja. Potrebna mi je dnevna svetlost da otpočnem. Između devet i deset časova imam dugačak doručak, sa čitanjem i muzikom. Posle doručka radim, i onda popodne napravim pauzu za kafu. Potom se vratim pisanju i završim oko sedam časova uveče.

Kako znate da je knjiga gotova?

Kada radim na knjizi epske dužine, treba pošteno da se piše. Treba između četiri i pet godina da se prođe kroz sve verzije. Knjiga je gotova kada sam iscrpljen.

Breht se primoravao da stalno prerađuje svoje radove. Čak i kada su bili izdati, nikad ih nije smatrao gotovim.

Mislim da ne bih mogao da radim tako. Knjige kao što su “Limeni doboš” ili “Iz dnevnika jednog puža” mogu da napišem samo u specifičnom periodu svog života. Knjiga je ispala onako kako sam osećao i razmišljao u to vreme. Siguran sam, kada bih seo i preradio “Limeni doboš”, ili “Pseće godine”, ili “Iz dnevnika jednog puža”, da bih ih uništio.

Kakvu razliku pravite između svoje publicistike od svoje beletristike?

Te stvari poput “beletristika vs. publicistika” su besmislice. Knjižarima može biti od koristi da klasifikuju knjige po žanrovima, ali ja ne volim da mi se knjige kategorizuju na taj način. Oduvek sam zamišljao neke komitete knjižara koji drže sastanke na kojima donose odluke koje knjige će se nazvati beletristikom, a koje publicistikom. To što knjižari rade je beletristika.

Dakle, kada pišete esej ili govor, da li se metoda, tehnika kojom to radite razlikuje od one koju koristite kada pišete priče i izmišljate stvari?

Da, razlikuje se, zato što sam suočen sa faktima koje ne mogu da promenim. Ne pišem dnevnik često, ali jesam tokom priprema za knjigu “Iz dnevnika jednog puža”. Imao sam osećaj da će 1969. biti važna godina, da će doneti pravu političku promenu, veću od prostog uvoda u novu vladu. I tako, dok sam bio na putu tokom kampanje od marta do septembra 1969 – dug period – pisao sam dnevnik. Isto mi se dogodilo i u Kolkati. Dnevnik koji sam onda pisao se razvio u “Pokaži svoj jezik”.

Kako kombinujete svoj politički aktivizam sa svojim vizuelnim radovima i svojim pisanjem?

Pisci učestvuju ne samo u svom unutrašnjem, intelektualnom životu, već i u procesima svakodnevice, takođe. Za mene su pisanje, crtanje i politički aktivizam tri različita poduhvata; svaki ima svoj intenzitet. Sticajem okolnosti naročito sam upućen i angažovan u društvu u kojem živim. I moje pisanje i moji crteži su bez izuzetka izmešani sa politikom, bez obzira želim li ja to ili ne. Zapravo, ne zadajem ja sebi plan da uvedem politiku u nešto što pišem. Više je stvar u tome da kad treći ili četvrti put zagrebem po temi, otkrijem stvari koje su bile zapostavljene od strane istorije. Iako nikad ne bih napisao priču koja je samo i specijalno o nekakvoj političkoj stvarnosti, ne vidim razlog zašto bi se izostavljala politika, koja ima tako veliku, determinišuću moć nad našim životima. Ona prodire u svaki aspekt naših života, na ovaj ili onaj način.

Vi inkorporirate toliko različitih žanrova u vašim radovima – istoriju, recepte, tekstove muzičkih numera…

… i crteže, pesme, dijaloge, citate, govore, pisma! Vidite, kada se bavim epskim konceptima nalazim da je neophodno da se iskoriste svi dostupni aspekti jezika, kao i najrazličitije forme lingvističke komunikacije. Mada, ne zaboravite, neke od mojih knjiga imaju veoma čistu formu – novela “Mačka i miš” i “Susret u Telgteu”.

Način na koji se vaši crteži i reči prepliću je jedinstven.

Crtanje i pisanje su primarne komponente mog rada, ali ne i jedine; bavim se vajarstvom kad imam vremena. Za mene postoji veoma jasan odnos uzimanja i davanja između umetnosti i pisanja. Ponekad je ta veza jača, ponekad slabija. Poslednjih nekoliko godina je bila veoma jaka. “Pokaži svoj jezik”, koji se odvija u Kolkati, primer je toga. Nikada ne bih mogao da stvorim tu knjigu bez crteža. Nepojmljivo siromaštvo u Kolkati konstantno dovodi posetioca u situaciju gde jezik utrne – ne možeš naći reči. Crtanje mi je pomoglo da ponovo iznađem reči dok sam bio tamo.

U toj knjizi, tekst pesama se ne pojavljuje samo u štampanim slovima, već kao i rukopis koji je nadređen crtežima. Da li reči treba smatrati grafičkim elementima i delovima crteža?

Neki elementi pesama su bili formulisani ili sugerisani pod uticajem pesama. Kada su mi opet nadošle reči, počeo sam da pišem preko crteža – tekst i crtež su bili nadređeni jedno drugom. Ako možete da razaberete reči na crtežima, to je dobro, one su tamo da bi bile pročitane. Ali ti crteži generalno sadrže prve verzije, ono što sam prvo napisao rukom, pre nego što ću sesti za kucaću mašinu. Bilo je veoma teško napisati ovu knjigu i nisam siguran zašto. Možda je to zbog teme, Kolkate. Bio sam tamo dvaput. Prvi put je to bilo jedanaest godina pre nego što ću početi da pišem “Pokaži svoj jezik”. I u Indiji sam tada bio prvi put. Proveo sam svega nekoliko dana u Kolkati. Bio sam šokiran. Od samog početka sam imao želju da se tamo vratim, da ostanem duže, da vidim još, da zapišem nešto. Išao sam i na druga putovanja – u Aziju, Afriku – ali kad god sam video sirotinjske četvrti Hong Konga, ili Manile, ili Džakarte, setio bih se situacije u Kolkati. Ne znam ni za jedno drugo mesto na kojem su problemi prvog sveta tako otvoreno izmešani sa problemima trećeg sveta.

Tako da sam se vratio u Kolkatu opet i izgubio sposobnost korišćenja jezika. Nisam mogao ni reč da napišem. U tom trenutku crtanje je postalo važno. To je bio neki drugi način da se uhvati realnost Kolkate. Tek uz pomoć crteža sam napokon bio sposoban da opet pišem prozu – to je prvi deo knjige, nešto kao esej. Posle toga, počeo sam da radim na trećem delu, na dugačkoj pesmi od dvanaest delova. Bila je to poema o gradu, o samoj Kolkati. Ako pogledate prozu, crteže i poemu skupa, videćete da se oni bave Kolkatom na srodne, ali odvojene načine. Postoji dijalog između njih, iako su im teksture veoma različite.

Da li su neke od ovih tekstura bitnije od drugih?

Mogu da odgovorim, samo u svoje ime, da je poezija najvažnija stvar. Rođenje romana počinje pesmom. Neću da kažem da je ona ultimativno važnija, ali ne mogu ništa da uradim bez nje. Potrebna mi je startna pozicija.

Neka umetnička forma dostojanstvenija, možda, više od ostalih?

Ne, ne, ne! Proza, poezija i crtanje stoje rame uz rame u mom radu, veoma demokratično.

Da li postoji nešto fizičko, čulno u vezi sa činom crtanja, što izostaje kada je proces pisanja u pitanju?

Da. Pisanje je uistinu veoma mukotrpan i apstraktan proces. Kada je zabavan, to zadovoljstvo je potpuno drugačije od zadovoljstva u crtanju. Kod crtanja, ja sam akutno svestan stvaranja nečega na listu papira. To je čulna umetnost, što ne mogu da kažem za čin pisanja. Zapravo, često pribegavam crtanju kako bih se povratio od pisanja.

Pisanje je toliko neprijatno i bolno?

Pomalo je kao vajanje. Kod skulpture, morate da radite sa svake strane. Ako nešto promenite ovde, morate nešto da promenite i tamo. Odjednom, promenite jednu ravan… i skluptura postane nešto! Postoji u tome nekakva muzika. Isto se može dogoditi i sa pisanjem. Mogu danima da radim na prvoj, ili drugoj, ili trećoj ruci, ili na dugačkoj rečenici, ili samo jednom periodu. Volim periode, kao što znate. Radim i radim i sve je u redu. Sve je tamo, ali postoji nešto teško u vezi sa tim. Onda napravim nekoliko izmena, za koje mislim da nisu naročito važne, i sve dođe na svoje mesto! Tako ja razumem sreću, nešto nalik sreći. To traje dve ili tri sekunde. Onda bacim pogled na sledeći period, i više ga nema.

Da se vratimo poeziji na trenutak, da li se pesme koje pišete kao delove romana na bilo koji način razlikuju od onih autonomnih?

Jedno vreme sam bio veoma staromodan kada je poezija u pitanju. Mislio sam kada imate dovoljno dobrih pesama, treba da odete i tražite izdavača, uradite nekoliko crteža i štampate knjigu. Tako ćete imati tu predivnu knjigu poezije, veoma izolovanu, samo za ljubitelje. Onda, počevši od knjige “Iz dnevnika jednog puža”, počeo sam da stavljam poeziju i prozu na iste stranice mojih knjiga. Ova poezija ima drugačiji ton. Ne vidim nijedan razlog da izolujem poeziju od proze, naročito kada u nemačkoj književnoj tradiciji postoje tako dobre mešavine ova dva žanra. Naročito mi je zanimljivo da stavljam poeziju između poglavlja i da to koristim kako bih odredio teksturu proze. Osim toga, postoji šansa da će ljubitelji proze koji imaju utisak da je “poezija preteška za njih” uvideti koliko ona ponekad može da bude jednostavnija i lakša od proze.

Koliko gube oni koji vaše knjige čitaju u prevodu na engleski?

To je za mene teško pitanje – ja ne čitam na engleskom. Ali trudim se da pomognem oko prevoda. Kada sam prolazio sa nemačkim izdavačem kroz rukopis “Iverka”, tražio sam novi ugovor. Hteo sam da se u njemu garantuje da, kada rukopis bude gotov i moji prevodioci ga prouče, moj izdavač mora da organizuje i plati susret svih nas. To smo uradili sa “Iverkom”, zatim sa “Susretom u Telgteu”, i na kraju sa “Pacovom”. Mislim da je to od velike pomoći. Prevodioci znaju sve u vezi sa mojom knjigom i postavljaju mi divna pitanja. Oni poznaju knjigu čak bolje od mene. To mi ponekad i nije prijatno, jer otkrivaju mane i onda mi ih saopšte. Francuski, italijanski i španski prevodioci upoređuju beleške na tim sastancima, jer su shvatili da im takva saradnja pomaže da bolje prevedu knjige na svoj jezik. Svakako da preferiram prevode kod kojih uopšte nisam svestan da je u pitanju prevod. Imamo sreće da postoje sjajni prevodi ruske književnosti na nemački jezik. Prevodi Tolstoja i Dostojevskog su savršeni – zaista su zapravo deo nemačke književnosti. Prevodi Šekspira i romantičarskih autora su puni grešaka, ali i oni su divni. Noviji prevodi ovih dela imaju manje grešaka, možda ih nemaju uopšte, ali ne mogu se porediti sa prevodima Fridriha fon Šlegela i Ludviga Tika.

Da li mislite da je vaš roman “Die Rättin” nekako na gubitku u engleskoj verziji, jer je naslov morao da bude “The Rat” (pacov, prim. prev) i stoga nije upućivao na to da je u pitanju ženski pacov? “The She-Rat” ne bi dobro zvučao američkom uhu, a “Rattessa” nije dolazila u obzir. Referisanje specijalno na ženku pacova je zanimljivo, s obzirom na to da bezrodna engleska reč “rat” priziva sliku tih ružnih zveri kako pustoše podzemnu železnicu.

Ni u nemačkom nije postojala ta reč. Ja sam je stvorio. Uvek podstičem svoje prevodioce da izmišljaju. Kažem im, ako neka reč ne postoji u vašem jeziku, stvorite je. Zapravo, meni to lepo zvuči, she-rat.

Zašto je pacov u knjizi ženka? Da li je to iz erotskih, feminističkih ili političkih razloga?

U “Iverku” je mužjak. Ali što više starim, vidim da sam se predao ženama. Neću to da menjam. Bez obzira da li je u pitanju ženka ljudi ili pacova, nije bitno. Padaju mi na pamet te ideje, vidite? Teraju me da poskočim i zaigram, a onda iznađem reči i priče i počnem da lažem. Veoma je važno da se laže. Za mene nema smisla da lažem muškarca – da sedim zajedno sa muškarcem i da pričamo laži – ali da to radim sa ženom!

Mnoge vaše knjige, na primer “Pacov”, “Iverak”, “Iz dnevnika jednog puža”, “Pseće godine”, skoncentrisane su oko neke životinje. Postoji li neki naročit razlog za to?

Možda. Oduvek sam imao osećaj da previše pričamo o ljudskim bićima. Ovaj svet vrvi od ljudi, ali i od životinja, ptica, riba i insekata. Oni su bili ovde pre nas, i biće i dalje ovde, ukoliko dođe dan kada više ne bude ljudi. Među nama postoji jedna razlika: u našim muzejima držimo kosti dinosaurusa, ogromnih životinja koje su postojale milionima godina. I kada su umirale, umirale su veoma čisto. Bez ikakvih otrova. Sve njihove kosti su veoma čiste. Možemo da ih vidimo. To se neće dogoditi ljudskim bićima. Kada mi umremo ostaće odvratan zadah otrova. Moramo da naučimo da nismo sami na Zemlji. Biblija nas uči pogrešno kada kaže da čovek ima prevlast nad ribama, živinom, stokom i svime što gmiže. Pokušali smo da pokorimo Zemlju i rezultati su veoma slabi.

Da li ste ikada učili iz kritike?

Iako volim da mislim za sebe da sam dobar učenik, kritike obično nisu dobri učitelji. Pa ipak, postojao je jedan period, koji mi nedostaje, kada sam učio od kritičara. Bilo je to vreme Grupe 47. Čitali smo rukopise naglas i diskutovali o njima. Tada sam naučio da raspravljam o tekstu i da pružim razloge za svoj stav, a ne da samo kažem “Sviđa mi se”. Kritika je došla spontano. Autori bi diskutovali o veštini, o tome kako da se napiše knjiga, o takvim stvarima. Što se tiče kritičara, oni su imali svoja očekivanja u pogledu toga kako pisac treba da piše. Ova mešavina autora i kritičara je sve u svemu bila dragoceno iskustvo za mene, i lekcija. U stvari, taj period je generalno bio veoma važan za posleratnu nemačku književnost. Vladala je velika konfuzija posle rata, naročito u književnim krugovima, jer je generacija koja je odrastala tokom rata – moja generacija – bila ili neobrazovana ili pogrešno obrazovana. Jezik je bio iskvaren. Svi značajniji autori su emigrirali. Niko nije imao nikakva očekivanja od nemačke literature. Godišnji sastanci Grupe 47 obezbedili su nam kontekst iz kojeg je nemačka literatura mogla da se ponovo javi. Mnoge nemačke pisce iz moje generacije je obeležila Grupa 47, iako neki to poriču.

A šta je sa kritikama koje su objavljene, recimo, po magazinima, ili novinama, ili knjigama? Da li one utiču na vas?

Ne. Ali ja sam učio od drugih autora. Alfred Deblin je na mene izvršio tako veliki uticaj, da sam ja napisao esej naslovljen “O mom učitelju Deblinu.” Od njega možete učiti bez rizika da ćete ga kopirati. Za mene, on je bio mnogo važniji od Tomasa Mana. Deblinovi romani nisu toliko simetrični, nemaju tako klasičnu formu, kao Manovi, tako da je on veoma mnogo rizikovao. Njegove knjigu su bogate, otvorene, krcate idejama. Žao mi je što ga u Americi i Nemačkoj znaju jedino po “Berlin Aleksanderplacu.” Ali ja još uvek učim, i postoji još mnogo drugih autora od kojih sam učio.

Šta je sa američkim piscima?

Melvil mi je uvek bio favorit. Takođe, mnogo sam uživao čitajući Vilijama Folknera, Tomasa Vulfa i Džona Dos Pasosa. Niko nije kao Dos Pasos – sa njegovim predivnim prikazima masa – kada piše o Americi danas. Nedostaje mi ta epska dimenzija koja je nekada postojala u američkoj književnosti; postala je previše intelektualizovana.

Šta mislite o ekranizaciji “Limenog doboša”?

Šlendorf je napravio dobar film, iako nije ispratio literarnu formu knjige. Možda je to bilo neophodno, zato što bi Oskarova tačka gledišta – gde on konstantno skače iz jednog perioda u drugi – veoma iskomplikovala film. Šlendorf je uradio nešto jako jednostavno. On je priču ispričao prateći samo jednu liniju. Postoje, naravno, delovi koje je Šlendorf izbacio. Neki od njih mi fale. I postoje neki aspekti filma koji mi se uopšte ne sviđaju. Kratke scene u katoličkoj crkvi ne funkcionišu, zašto što Šlendorf ne razume ništa u vezi sa katoličanstvom. On je zapravo nemački protestant, pa katolička crkva u filmu izgleda kao da je protestantska, koja sticajem okolnosti ima ispovedaonicu. Ali ovo je tek jedan mali detalj. Sve u svemu, a i uz pomoć dečaka koji je tumačio Oskara, mislim da je film dobar.

Naročito vas interesuje groteska – mislim konkretno na poznatu scenu iz “Limenog doboša” u kojoj se jegulje migolje iz konjske glave. Otkud to?

To dolazi iz mene. Nikada mi nije bilo jasno zašto je taj deo, koji ima šest stranica, toliko uznemiravajuć. To je deo fantastične stvarnosti, koji sam napisao na isti način na koji sam napisao bilo koji drugi detalj. Ali smrt i seksualnost koje priziva ta slika su generisale veliku odvratnost kod ljudi.

Kakav efekat je ujedinjenje Nemačke imalo na nemačku kulturu?

Niko nije slušao nemačke pisce i umetnike koji su bili protiv ujedinjenja. Nažalost, veći deo intelektualaca se nije uključio u raspravu, da li zbog svoje lenjosti ili apatije, ne znam. Pre toga, bivši kancelar Vili Brant je izjavio da je voz za nemačko ujedinjenje napustio stanicu i da ga niko ne može zaustaviti. Zavladao je nepromišljen masovni entuzijazam. Ta idiotska metafora je počela da se smatra istinom; zbog nje niko nije promislio koliko će sve to loše da utiče na istočnonemačku kulturu, a da ne pominjem njenu ekonomiju. Ne, ja ne želim da se vozim vozom kojim se ne može upravljati i koji ne reaguje na znake upozorenja. Ostao sam da stojim na peronu.

Kako reagujete na oštre kritike koje ste trpeli od strane nemačke štampe, a zbog vaših pogleda na reunifikaciju?

Oh, navikao sam se na to. To ne utiče na moju poziciju. Reunifikacija je sprovedena tako da je prekršila naš osnovni zakon. Novi ustav je trebalo napisati tek kada se razjedinjene nemačke države opet spoje – taj ustav je trebalo da bude u skladu sa problemima ujedinjene Nemačke. Nismo dobili novi ustav. Ono što se zapravo dogodilo je da su sve istočnonemačke države zapravo bile aneksirane od strane Zapadne Nemačke. Za to je iskorišćena jedna rupa u zakonu, jedan član iz ustava koji je treba da pruža mogućnost svim pojedinačnim nemačkim državama da postanu deo Zapadne Nemačke. Takođe, on obezbeđuje pravo na dobijanje državljanstva Zapadne Nemačke svim etničkim Nemcima, kao što su recimo bili oni koji su bežali iz Istočne Nemačke. Problem je u tome što nije sve u vezi sa Istočnom Nemačkom bilo pokvareno, samo vlada. I sada, sve što je istočnonemačko – uključujući škole, umetnost, kuluturu – biće odbačeno ili potisnuto. To je stigmatizovano; to da će ceo jedan deo nemačke kulture nestati.

Ujedinjenje Nemačke je istorijski događaj kojim se često bavite u vašim knjigama. Kada se bavite takvim situacijama, da li pokušavate da pružite “istinit” istorijski narativ? Na koji način fiktivne istorije kao što su vaše utiču na istoriju koju čitamo u užbenicima ili novinama?

Istorija je više od vesti. Konkretno, bavio sam se razvojem istorijskih događaja u dve svoje knjige, “Susret u Telgteu” i “Iverak”. U “Iverku” je u pitanju priča o istorijskom razvoju ljudske ishrane. Ne postoji previše materijala o toj temi – obično istorijom nazivamo one stvari koje imaju veze sa ratom, mirom, političkim ugnjetavanjem, ili političkim partijama. Proces prehrane i ljudska ishrana su centralna pitanja, danas naročito važna, kada glad i demografska eksplozija idu ruku pod ruku u zemljama trećeg sveta. U svakom slučaju, morao sam da izmislim dokumentaciju za ovu istoriju, pa sam odlučio da iskoristim bajku kao metaforu vodilju. Bajke uglavnom govore istinu, obuhvatajući suštinu naših iskustava, snova, želja i našeg osećaja izgubljenosti u svetu. U tom smislu, one su istinitije od mnogih fakata.

Šta je sa vašim likovima?

Književni likovi, a naročito protagonisti koji moraju da nose knjigu, jesu kombinacija mnogo različitih ljudi, ideja, iskustava, koji su skupa izmešani. Kao prozaist morate da stvarate, izmišljate likove – neke volite, neke ne. U tome ćete biti uspešni jedino ako uđete u te ljude. Ako svoje sopstvene kreacije ne razumem iznutra, one će biti samo figure od papira, ništa više.

Oni se često javljaju ponovo u drugim knjigama; opet mislim na Tulu, Ilsebila, Oskara i njegovu baku Anu, na primer. Stičem utisak da su svi ti likovi članovi jednog većeg, fiktivnog sveta koji ste tek počeli da dokumentujete u svojim romanima. Da li ih ikad zamišljate da imaju nezavisnim egzistencije?

Kada započinjem knjigu, razvijam skice nekoliko različitih karaktera. Kako rad na knjizi napreduje, ovi fiktivni likovi često počinju da žive svoje živote. Na primer, u “Pacovu” nikada nisam planirao da ponovo uvedem lik gospodina Matcerata kao šezdesetogodišnjaka. Ali on mi se predstavio, zapitkivao da bude opet uključen, govoreći “Još uvek sam ovde”; to je takođe moja priča. On je hteo da uđe u knjigu. Otkrio sam da sa godinama ovi izmišljeni ljudi počinju da imaju zahteve, da mi protivreče, ili da čak odbiju da budu korišćeni. Trebalo bi s vremena na vreme obratiti pažnju na ove ljude. Takođe, treba i slušati sebe. Ponekad se to pretvori u dijalog, katkad vatren. To je kooperacija.

Zašto je lik Tule Pokrifke u središtu mnogih vaših knjiga?

Njen karakter je tako težak i toliko prepun kontradiktornostima. Bio sam veoma dirnut kad sam napisao te knjige. Ne mogu da je objasnim. Da mogu, postojalo bi objašnjenje. Mrzim objašnjenja! Pozivam vas da sami stvorite svoje slike. U Nemačkoj, srednjoškolci idu u školu želeći da pročitaju dobru priču ili knjigu sa nekom crvenokosom u njoj! Ali to nije dozvoljeno. Umesto toga upućuju se na tumačenje svake pesme, svake stranice, ne bi li otkrili šta je pesnik hteo da kaže. To nema nikakve veze sa umetnošću. Možete da objasnite neku tehnikaliju i njenu funkciju, ali slika, ili pesma, ili priča, ili roman imaju toliko mnogo mogućnosti. Svaki čitalac stvara iznova pesmu. Zato ja mrzim interpretacije i objašnjenja. Pa ipak, veoma mi je drago što ste još uvek u kontaktu sa Tulom Pokrifke.

Vaše knjige su često napisane iz više uglova. U “Limenom dobošu”, Oskar pripoveda iz prvog i iz trećeg lica. U “Psećim godinama” pripovedanje se menja iz drugog u treće lice. I tako dalje. Kako vam ova tehnika pomaže da prezentujete svoju sliku sveta?

Uvek se moraju tražiti sveže perspektive. Na primer, Oskar Matcerat. Patuljak – dete čak i kad je odrastao – njegova veličina i njegova pasivnost čine idealno prevozno sredstvo ka različitim perspektivama. On ima iluzije o raskoši i zato se s vremena na vreme obraća samome sebi u trećem licu, kao što mala deca ponekad čine. To je deo njegovog samoveličanja. To je kao ono kraljevsko “Mi”, a i ono u duhu de Gola, “moi, de Gaulle…” Ovo su sve narativne posture koje obezbeđuju distancu. U “Psećim godinama” postoje tri perspektive, sa ulogom psa koja se razlikuje u svakoj. Pas je tačka prelamanja.

Kako su vam se menjala interesovanja i kako vam se razvijao stil tokom karijere?

Moje tri glavne knjige, “Limeni doboš”, “Pseće godine” i novela “Mačka i miš”, predstavljaju jedan period – šezdesete. Nemačko iskustvo II svetskog rata ima centralno mesto u sve tri knjige, koje skupa čine trilogiju “Dancig”. U to vreme sam se osećao primoranim da se bavim nacističkom erom u svom pisanju, da obrađujem njene uzroke i posledice. Nekoliko godina kasnije napisao sam “Dnevnik jednog crva”, koji se takođe bavi ratom, ali predstavlja udaljavanje od mog dotadašnjeg proznog stila i forme. Radnja se odvija u tri različite epohe: prošlost (II sv. rat), sadašnjost (1969. u Nemačkoj, kada sam započeo da pišem knjigu) i budućnost (koju predstavljaju moja deca). U mojoj glavi i u knjizi svi ovi periodu su izmešani. Otkrio sam da glagolska vremena kojima nas uče u školi – prošlost, sadašnjost, budućnost – nisu nimalo jednostavna u stvarnom životu. Svaki put kada razmišljam o budućnosti, moje znanje o prošlosti i sadašnjosti je tu, meša se u ono što zovem budućnost. I rečenice koje smo izrekli juče ne moraju zaista da budu prošlost i završene – možda će one imati budućnost. Mentalno, nismo ograničeni na hronologiju – svesni smo mnogo različitih vremena istovremeno, kao da su jedno. Da bih mogao da ih predstavim kao pisac, moram da budem svestan svih tih vremenskih preklapanja. Te temporalne teme sve više postaju važne u mom radu. “Headbirths, ili Nemci izumiru” je ispripovedana iz novog, izmišljenog vremena, koje sam nazvao Vergegenunft. To je amalgam od reči prošlost, sadašnjost i budućnost. U nemačkom jeziku reči mogu da se spajaju kako bi se napravile složenice. Ver – to je od Vergangenheit, što znači “prošlost”; gegen – to je od Gegenwart, što znači “sadašnjost”; i kunft – to je od Zukunft, što znači “budućnost”. Ovo novo, mešovito vreme je takođe važno i za “Iverak”. U knjizi, narator biva reinkarniran iznova i iznova kroz vreme, i njegove različite biografije pružaju drugačije perspektive, svaka u svom sadašnjem vremenu. Da bi napisao knjigu sa toliko različitih vremenskih perspektiva, imajući u vidu sadašnjost, ali i stvari koje će se tek desiti, morao sam da osmislim novu formu. Ali roman je tako otvorena forma, da sam mogao da menjam sve, od poezije do proze, unutar njega samog.

U “Dnevniku jednog crva” vi kombinujete savremenu politiku sa fiktivnim izveštajem o tome šta je zadesilo jevrejsku zajednicu u Dancigu tokom II sv. rata. Da li ste znali da će pisanje govora i učestvovanje u predizbornoj kampanji za Vilija Branta 1969. godine postati materijal za vašu knjigu?

Nisam imao izbora osim da učestvujem u toj izbornoj kampanji, sa ili bez knjige. Rođen sam 1927. u Nemačkoj, dakle imao sam dvanaest godina kada je rat počeo i sedamnaest godina kada se završio. Pretrpan sam tom nemačkom prošlošću. Nisam jedini, postoje i drugi autori koji se osećaju tako. Da sam švedski ili švajcarski pisac, mogao bih malo da se poigram sa svim tim, da ispričam koji vic i tako to. To nije bilo moguće, uzevši u obzir moju prošlost, nisam imao drugog izbora. Tokom pedesetih i šezdesetih, tokom Adenaurovog perioda, političari nisu voleli da pričaju o prošlosti, a čak i ako jesu pričali, predstavljali su to kao demonsko vreme naše istorije kada su đavoli izdali jadni, bespomoćni nemački narod. Pričali su sve same laži. Bilo je veoma važno ispričati mlađoj generaciji šta se zapravo dogodilo, da se sve odigralo za videla, veoma sporo i metodično. U to vreme, svima je bilo jasno šta se događa. Jedna od najboljih stvari od kako imamo federalnu državu je što možemo da govorimo o periodu nacizma. A posleratna književnost je odigrala bitnu ulogu u iznošenju svega toga.

“Dnevnik jednog puža” počinje sa “Draga deco”. Ovo je apel celoj generaciji koja je odrasla posle rata, ali se takođe obraćate i svojoj deci.

Hteo sam da objasnim kako je došlo do transgresije genocida. Rođena posle rata, moja deca su imala oca koji je odlazio da drži govore tokom kampanje u ponedeljak ujutru i nije se vraćao do subote. Oni su pitali “Zašto radiš to, zašto si stalno odsutan?” Pokušao sam da im to razjasnim, ne samo verbalno, već i onime što pišem. Tadašnji kancelar je bio Kurt Georg Kizinger, koji je bio nacista tokom rata. Stoga, nisam vodio kampanju samo za nemačkog kancelara, nego i protiv nemačke prošlosti. U mojoj knjizi nisam hteo da se držim samo apstraktnih brojeva – “toliko i toliko Jevreja je bilo ubijeno”. Šest miliona je nepojmljiva cifra. Hteo sam da to ima više fizički efekat. Zato sam kao osnovnu nit uzeo istoriju sinanoge u Dancigu, koja je postojala u tom gradu više vekova, dok je nacisti nisu uništili. Hteo sam da dokumentujem istinu o tome šta se tamo odigralo. U poslednjoj sceni knjige pravim paralele sa sadašnjošću, pišem o svojim pripremama za govor povodom trista godina od rođenja Albrehta Direra. To poglavlje je jedno setno promišljanje Direrove gravure “Melanholija I” i efekta koji je melanholija imala na ljudsku istoriju. Pretpostavljam da bi jedno stanje melanholije na nivou čitave kulture bilo ispravan stav Nemaca prema holokaustu. Tužno i pokajničko, to stanje bi pružalo uvid u uzroke holokausta, koje bi se prenelo u naše vreme kao lekcija.

To je tipično za mnogo vaših knjiga, fokusiranje na neki aspekt jada savremene svetske situacije i užas koji leži pred nama. Da li želite da podučite, da upozorite ili da podstaknete svoje čitaoce na nekakvu akciju?

Jednostavno, neću da ih obmanjujem. Želim da im predočim situaciju u kojoj se nalaze, ili situaciju u kojoj će biti. Ljudi su beznadežni, ne zato što je sve oko nas užasno, nego zato što ljudska bića imaju moć da promene stvari, ali ne čine to. Naše probleme smo sami izazavali, sami smo ih odredili, i na nama je odgovornost da ih i rešimo.

Vaš aktivizam obuhvata i ekološke, isto kao političke teme, a sve ste to inkorporirali u svoj rad.

Dosta sam putovao u poslednjih nekoliko godina, po Nemačkoj i po drugim mestima. Video sam i nacrtao umiruće, zatrovane svetove. Izdao sam knjigu crteža pod imenom “Smrt šume” o takvom jednom svetu, na granici između Federalne Republike Nemačke i onoga što je tada još uvek bilo Nemačka Demokratska Republika. U njoj je sa napretkom političke unije, ujedinjenje Nemačke prikazano kroz odumiranje šuma. Ovo takođe važi i za planinske pojaseve na granici između Zapadne Nemačke i Čehoslovačke. To izgleda kako da se tamo pokolj odigrao. Nacrtao sam ono što sam video. Crteži imaju kratke, pregnantne naslove koji su osmišljeni više kao komentari nego kao opisi, mada postoji i pogovor. Kada su u pitanju ovakve teme, crteži imaju istu ili veću važnost od napisanog.

Da li verujete da književnost ima dovoljno moći da osvetli političku realnost u jednom periodu? Da li ste se bavili politikom zato što ste osećali da ćete kao građanin moći da učinite više nego kao pisac?

Mislim da politiku ne treba prepuštati partijama; to je opasno. Postoji toliko seminara i konferencija na temu “može li književnost da promeni svet”! Mislim da književnost ima moć da utiče na promene. Kao i umetnost. Promenili smo vizuru iz koje posmatramo stvari zahvaljujući modernoj umetnosti, na načine kojih smo jedva svesni. Pojave poput kubizma su nam omogućile nove uvide. Kada je Džemjs Džojs uveo unutrašnji monolog u “Uliksa”, to je uticalo na kompleksnost razumevanja naše egzistencije. Stvar je u tome da se promene na koje književnost utiče ne mogu izmeriti. Interakcija između knjige i čitaoca je miroljubiva, anonimna.

Do koje mere su knjige promenile ljude? Ne znamo puno o tome. Ja samo mogu reći da su knjige presudno uticale na mene. Kada sam bio mlad, posle rata, jedna od knjiga koja je bila važna za mene bila je Kamijev “Mit o Sizifu”. Poznatog, mitskog junaka osuđenog da uz planinu gura kamen koji se neizbežno skotrlja u podnožje, pravu tragičnu ličnost, iznova mi je interpretirao Kami kao nekoga ko je srećan svojom sudbinom. Beskonačna, uzaludna repeticija kotrljanja kamena uz brdo je zapravo ispunjavajući čin njegove egzistencije. On bi bio nesrećan ako bi mu neko oduzeo njegov kamen. To je mnogo uticalo na mene. Ne verujem u završni cilj; ne mislim da će kamen ikada ostati na vrhu planine. Ovaj mit možemo uzeti kao pozitivan opis ljudskog stanja, iako je u suprotnosti sa bilo kojim oblikom idealizma, uključujući nemački idealizam, i sa bilo kojom ideologijom. Ne verujem u to. Mi smo u fluksu. Može biti da nam se kamen uvek otkotrlja i da moramo opet da ga valjamo uz planinu, ali to je nešto što moramo da radimo; taj kamen pripada nama.

Kako vidite budućnost čoveka?

Dokle god smo potrebni, postojaće neka vrsta budućnosti. Ne mogu vam reći puno o tome u jednoj reči. Ne želim da odgovorim jednom rečju na to. Napisao sam knjigu, “Pacov” – “The She-Rat”, “Rattessa”. Šta još želite? To je dugačak odgovor na vaše pitanje.

pitanja: Elizabet Gafni
prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Comments

comments

Related Posts