“Geografske širine čežnje”: Striptizeta u svetu glečera i duhova


Indijska spisateljica i novinarka Šubangi Svarupi je u svom književnom prvencu Geografske širine čežnje, koju je u srpskom prevodu Borisa Todorovića objavila izdavačka kuća Dereta, uspela da poveže celokupni Indijski potkontinet, budizam, religiju, nauku, Boga, ateizam, duhove, marksiste, diktatore, jetije, modernu tehnologiju, ekologiju, ljubav, život i smrt i da to, na nešto više od tri stotine stranica, funkcioniše sasvim skladno.

Mnogi pisci ceo svoj život provedu pišući, pa ipak pate kao ti. Kada pišu, to je o njihovom životu. To je najveća tragedija umetnosti. Možemo da zamislimo boga, neprijatelje boga, ideologije oko kojih se sukobljava, ali ne možemo da ispričamo ni jednu jedinu priču čiji centar nismo mi. To je koren svih svetskih problema, prijatelju. Ali ne možeš da uđeš u tuđe cipele dok ne izuješ svoje.

Roman, sačinjen od četiri priče koje su suptilno povezane njihovim junacima i junakinjama, predstavlja sintezu svega onog, naizgled čudesnog, a zapravo racionalno-logičnog što čini našu planetu, njene tektonski spore, ali zadivljujuće promene, i ljudske prirode, njene potrebe za povezanošću, instinktivnom potrebom za zajedništvom sa drugim bićima (ili drugim bićem), nečega što u spiritualnom zanosu možemo nazvati i potrebom duše.

Kao ljudsko biće ne mogu da vidim dalje od života i smrti. Ali kao botaničar, vidim koliko individualni životni ciklusi mogu da ograničavaju naše razumevanje. Priroda je kontinuitet. Na taj način ona napreduje.

Svarup nam pripoveda priču o dušama koje traže svoje društvo, duševnog parnjaka, o promenama u međusobnim interakcijama kao i o planeti i njenim prirodnim čudima koje predstavljaju plodno tlo za tu potragu i čije tektonske promene simbolišu one duševne.

U priči, Bagmati pita nomada: „Zašto si me doveo u pustinju? Ti si sin sunca, a ja sam kći kiše. Čak ni mi ne možemo da transformišemo ovo mesto.”

„Što je i razlog što smo ovde“, odgovora nomad. „To je jedino mesto na svetu gde možemo da živimo i volimo se nesmetano. Ako zemlja postane plodna, ljudi će doći za njom i mi nikada nećemo biti sami.“ Ljudska bića uništavaju većinu ljubavnih priča, kaže nomad svojoj ženi. Bagmati klimne glavom. Videla je dovoljno indijskih filmova u domu svog oca da zna da je tako.

Od Andamanskih ostrva, preko Burme, pa sve do najviših planinskih visova Nepala i Hindustana autorka nam slika pripovesti ljudi koji tragaju za srodnom dušom. Tu je skeptični naučnik koji želi da se poveže sa svojom mladom suprugom koja razgovara sa duhovima, majka koja traga za svojim sinom revolucionarom i političkim zatvorenikom, sredovečni švercer i striptizeta, senilni poglavica pustinjskog plemena koji se zaljubi u staricu i njene pesme…

„Mislila sam da to rade samo Burmanci. Vi ste iz Indije.“

„Svi muškarci to rade. Englezi, Indijci, Burmanci, Sijamci, čak i ovi Japanci.“

„Šta je sa nagim narodima?“, Roza Marija je pitala za domorodačka plemena sa ostrva.

„Oni to ne rade. Prebijanje žena je znak civilizacije, poput nošenja odeće.“

Roza Marija je razmišljala o tome, stojeći u redu. Upitala je: „Da li tvoj muž viče na japanskom dok te udara?“

Žena se nasmejala. „Ne“, odgovorila je. „On je borac za slobodu. On me psuje na hindiju.“

Poput Indijskog potkontinenta koji je udarom u azijsku ploču izazvao (i i dalje izaziva) tektonske promene, čiji je susret izazvao da morsko dno postane najviši planinski vrh na planeti, tako i ove duše, u međusobnim sudarima, doživljavaju transformacije.

Ako je evolucija života rukovođena opstankom, pokret kontinenata je rukovođen imaginacijom koju nijedna forma života ne bi mogla da shvati.

Iako sve ovo, na prvi pogled, deluje pomalo zastrašujuće veliki čitalački zalogaj, autorka nam sve ovo pripoveda jednostavnim, modernim, lako čitljivim i razumljivim jezikom, bez previše suvoparnih ili dosadnih delova. Svarup prepušta čitaocu da sam shvati poruke napisane između redova.

ČITAJTE  POSTTRAUMATSKI BREVIJAR VLADANA MATIJEVIĆA: PRILIČNO MRTVI U PREVODU NA ENGLESKI

Knjiga je pisana na sasvim moderan i, oku zapadnjaka, za čitanje ugodan način. Sa druge strane, Svarup je uspela da u delo protka celokupnu autentičnu lokalnu kulturu i duhovno nasleđe na kome je vaspitavana, odrastala i sazrevala.

Cela evolucija je vođena iskonskim instinktom. Onim što nam daje slobodu da istražujemo neizvesne geografske prostore čežnje, samo da bismo nabasali na blaženstvo smrtnosti. Instinkt koji nas sve vodi ka prvobitnom jezeru. Plutamo kao prosti jednoćelijski organizmi, u iščekivanju da se i sam život ugasi.

Ovaj roman dobio je Nagradu Sušila Devi za najboljeg ženskog autora, kao i Nagradu Tata Literature Live! Za debitantski roman. Bio je i u najužem izboru za indijsku književnu Nagradu JCB.

Geografske širine čežnje predstavljaju savršen spoj modernog i tradicionalnog, poetskog i realističnog, duhovnog i racionalnog.

Piše: Milan Aranđelović