Svi znamo kako je sve počelo. Počelo je na ostrvu Sumbava u Indoneziji kada je 1815. godine erupcija stratovulkana Tambora izazvala klimatske anomalije na celoj planeti. Naredna godina je bila poznata kao „godina bez leta“, a u Evropi se pamti po velikoj gladi izazvane slabom letinom. Gladni seljani nisu imali druge nego da dižu pobune kako bi kukama i motikama zadobili koricu hleba od svojih feudalnih i ostalih gospodara. Tako je bio u i Švajcarskoj. Desilo se da je baš te godine verovatno najslavniji lord od svih lordova, lord Džordž Gordon Bajron, u svojoj vili na Ženevskom jezeru ugostio mladi bračni par. Meri i Persi Šeli su bili u toku svog rata protiv celog sveta za svoju ljubav i odlično im je došao mali predah. Naročito jer je Bajronova ideja bila da celo leto gluvare, šetkaju se po šumama, livadama, jašu konje, voze se čamcima, a uveče, kada padne mrake, da u vili rade… pa ono što već mladi obično i rade, a kada su u društvu slavnog pohotnog i nezasitog lorda to rade još češće i intenzivnije (seks, droga i rokenrol, prim. M.A.).
Međutim, kao što smo na početku napomenuli, bila je to „godina bez leta“. Napolju je bilo grozno vreme, a i pobune paora nisu ohrabrivale dame i gospodu da se mnogo šetkaju po svojim imanjima.
Zatvoreni u sto i četiri zida Bajronovog dvorca društvo se dosađivalo. Lordu Bajronu je u jednom trenutku palo na pamet kako bi ovo vreme mogli da prekrate izmišljanjem sablasnih priča. Divna ideja. Bajronov lični lekar i još ličniji pomoćnik Džon Polidori je po uzoru na svog gospodara stvorio prvog modernog vampira koji nije bio obično čudovište seljačkih manira, već pravi aristokrata čije žrtve nisu prosti seljani, već pripadnici plemstva i viših klasa. Upravo je ovaj vampir poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za stvaranje slavnog grofa Drakule.
Sa druge strane, Meri Šeli je napisala priču u kojoj je stvorila drugo najpoznatije čudovište narednih vekova, Frankenštajnovog monstruma.
Negde baš na ovom mestu započinje priča Frankissstein – a love story britanske književnice Dženet Vinterson.
Meri Šeli počinje da piše priču i dok razvija ideju razgovara sa svojim suprugom, Bajronom i Polidorijem o tome. Raspravlja se o suštini čovekovog bića. Šta čoveka čini čovekom. Da li je duša neodvojiv deo našeg bića, da li je čovek duša ili telo, šta je od toga važnije? Da li mi volimo nečiju dušu ili telo i da li je ljubav prema duši moguća bez ljubavi prema telu (i da li je duša moguća bez tela, pošto znamo da je obrnuto lako moguće)? Razgovaraju i o položaju žena u njihovom društvu, da li su žene samo inkubatori za reprodukciju novih muškaraca i inkubatora ili su sposobne za nešto više od toga. Raspravlja se i o tome da li bi ikada bilo moguće stvoriti mašine koje bi bile u mogućnosti da, na primer, pišu poeziju.
Ove čisto filozofske i, u tom trenutku, čisto teoretske rasprave ponovo oživljavaju nešto preko dva veka kasnije kada su mašine i veštačke inteligencije već stvar realnosti. Paralelno sa događajima u godini bez leta, pratimo i događaje u vreme oko Bregzita. Mladi trans (rođen kao biološka žena, ali psihološki muškarac koji pije hormone i koji je operisao je grudi, ali ne i genitalije) doktor Ri Šeli zaljubljuje se u svog poslodavca Viktora Štajna, vrhunskog stručnjaka za veštačku inteligenciju koji ima cilj da, u službi evolucije, stvori bića koja će naslediti čoveka na mestu gospodara planete. Rijeva ljubav je uzvraćena jer ovaj privlači, inače strejt, Viktora Štajna kako emotivno tako i filozofski. Viktor Štajn želi da oživi profesora Džeka Guda koji je radio rame uz rame sa slavnim Alanom Tjuringom u Blečli Parku. Njih dvojica stupaju u vezu sa priprostom seljačinom Ronom Gospodom, koji nakon razvoda ponovo živi sa svojom mamicom, i koji bi mogao da u njihov projekat investira kapital koji je stekao kao lider u proizvodnji seksualnih robota. Tu je i Kler, verski fanatik kao i svaki pošteni i pristojni Amerikanac, koju je sam Gospod sa Neba poslao da zajedno sa Gospodom na Zemlji, proširi seksualne robote među hrišćanskom braćom i časnim sestrama. Sa druge strane Atlantika, u Arizoni, nalazi se skladište sa desetinama zaleđenih ljudi koji su pravno i faktički mrtvi, ali koji čekaju trenutak za koji su platili – povratak u, po mogućstvu večni, život.
Frankissstein sadrži minimum radnje, a maksimum duhovitih i britkih dijaloga i rasprava o suštini čovekovog bića, njegovom položaju u prirodi i u procesu evolucije. Dženet Vinterson ne propušta ni da povuče paralele između položaja veštačke inteligencije (i seksbota) u 21. veku i položaja žena u 19. veku, kao i odnosa muškaraca prema stvarima koje ugrožavaju njihov položaj u društvu, kao što su trans osobe.
Da li je čovek zaslužio da opstane na ovoj planeti ili je suđeno/programirano da stvori naslednika? Kako će ti naslednici izgledati? Da li će biti nizovi jedinica i nula u metalnim krljuštima ili elektronski impulsi između neurona u mesnoj karoseriji? Da li će ljudi živeti večno kao skupovi informacija snimljeni i sačuvani ili će nestati kada veštačka inteligencija zavlada svetom?
Ovo su samo neka pitanja o kojima razgovaraju junaci ovog svojevrsnog i neobičnog novog čitanja književnog klasika Frankenštajn ili moderni Prometej.
Roman Frankissstein – a love story još uvek nije preveden na srpski jezik, ali ako uzmemo u obzir da je naša publika već upoznata sa nekim radovima Dženet Vinterson (Zapisi na telu, Procep u vremenu, Pomorandže nisu jedino voće) i da se ovaj roman našao na širem spisku za Bukerovu nagradu (kao i da je neodoljivo šarmantan, duhovit i inteligentno napisan) bilo bi lepo da neki od naših izdavača ima sluha i da ga objavi i u Srbiji.
Piše: Milan Aranđelović
