Jedan maštoviti pričalac priča, uz to i lutalica, na pustoj stazi, baš na kraju sveta, pronašao je cipelu. Samo jednu, što je u stvari „polovina obuvenosti“. Cipela je u sebi krila poruku: „Onaj ko me odnese mom vlasniku postaće bogat.“ Tako počinje roman Dejana Aleksića „Cipela na kraju sveta“, u izdanju „Kreativnog centra“, koji je nagrađen priznanjem „Politikinog Zabavnika“ za najbolje književno delo za mlade u prošloj godini. Aleksić je ponovo dobio ovu prestižnu nagradu, a ovoga puta deli je sa Simeonom Marinkovićem.

„Nagrada ’Politikinog Zabavnika’ je više od književnog priznanja, jer svojim imenom priziva čitav sklop aluzija na nešto što je obeležilo odrastanje desetina generacija. To je kao da vas je nagradio neko iz porodice, neko vaš, a priznat od svih“, kaže Dejan Aleksić na početku našeg razgovora.

Priča o cipeli prerasta u pripovest o zanimljivim susretima, putovanjima, životnim tajnama; toliko toga oko jednog, naizgled, običnog predmeta. Najmlađima predočavate da nisu važne same stvari koliko ono što im čovek pridaje, način na koji ih posmatra i kako ih upotrebljava?

Stavljanjem običnog predmeta u određen kontekst možete da steknete zanimljiv ugao posmatranja. Naročito ako se vešto poigravate podrazumevanjima koja su u vezi s tim predmetom. To mi je jedan od omiljenih postupaka u književnosti koju pišem za decu. Ujedno, to je i način na koji deca često vide svet oko sebe. Cipela u romanu i jeste svojevrsna metafora za igračku koja pokreće tajnovitost i zapitanost.

Važna je i neka druga vrsta bogatstva?

Ljudi različito shvataju bogatstvo. Svaki vid bogatstva, od onog najpovršnije shvaćenog, do bogatstva duha, može da se posmatra kao preduslov za samoostvarenje. A tu dolazimo do pitanja sreće. Srećan čovek je ostvaren čovek. Junaci ovog romana, čak i kada to ne umeju da izraze ili pokažu, u neprestanom su traganju za smislom i srećom, što i jeste jedno od osnovnih ljudskih stanja. Ipak, poslovica kaže da nije bogat onaj ko mnogo ima, već onaj kome malo treba.

„Biće to divna pesma, kada je izmisle”, ili „Važniji su snovi koji ti dođu kada si budan”, izgovaraju vaši junaci. To su i misli koje liče na uobičajene izjave dece, a koje obično zapanje starije…

Mnoge usputne dečje izjave zvuče kao pravi mali biseri mudrosti. Deca ponekad zaista izgovaraju gnome, kao da su ih preuzela iz neke drevne mudrosti o kojoj malo znamo, i koja nam izmiče sve više što smo stariji. Ipak, uveren sam da u svakoj odrasloj osobi opstaje makar mala zaliha dečjeg duha i takozvane naivnosti, koja dozvoljava da se svet razume posredstvom naročitih, logičkih, obrazaca,koji kod odraslih i nisu baš na ceni. Upravo zbog toga nastojim da budem stvaralac književnosti za decu kog podjednako rado čitaju i odrasli.

Idejnost ove knjige nosi i pouke o važnosti umerenosti, mere u maštanju, mere u prebrzom odrastanju. Vi ste duhovito predstavili starca koji je rano sazreo, ali kakve sve poteškoće zaista imaju „ljudi koji nikada nisu bili deca”?

U romanu se dosta toga kaže ili otkriva kroz paradokse. Neke od velikih istina vidljivije su i jasnije uz prisustvo izvesnog apsurda koji ih ističe. Takva je i priča o „ljudima koji nikada nisu bili deca“. Takvi ljudi, uskraćeni za mnoge važne uvide, koji su dostupni jedino ako ih izgradite kao dete, kasnije pate od infantilnosti. U našoj kulturi, kao i u drugim, postoji niz izreka i termina koji su refleksija ironičnih predstava o detinjstvu, kao da je detinjstvo bezmalo gubljenje vremena. Često se pozivamo na ozbiljnost i razložnost kritikujući „detinjarije“ u nečijem ponašanju. Pri tome gubimo iz vida da smo takvi kakvi jesmo upravo stoga što smo najpre bili deca. Ko se tog svog prvobitnog statusa odriče, kasnije ima problem poštenog odnosa i prema sebi i prema svetu.

Život kao putovanje, lik mudrog skitnice, kružni tok vremena, jer sve počinje iznova novim pronalaskom cipele… ima tu puno motiva ozbiljne književnosti. Kažu da su nam deca površna, da su suviše brza i svikla na gedžete. Vi pred njih postavljate visoke zahteve, složene metafore, znači li to da ih i drugačije vidite?

Deca su ozbiljni čitaoci, jer u nova iskustva, pa i čitalačka, ulaze sa minimalnim stepenom predubeđenja. Često ih potcenjujemo, olako uzimamo njihovu perspektivu. Duško Radović je govorio da pisac koji piše za decu treba da se uzdigne, a ne da se „spusti“ na dečji nivo.

Kao da iznova komunicirate sa svakom svojom novom pričom, nekako „iznutra”. Verujete li da one nastavljaju da žive svoj život, kao deca koja samosvojno odrastaju?

Najbolji osećaj koji mogu da imam u okviru svog spisateljskog zanata jeste onaj kada se osećam kao provodnik dobre ideje, koja se na moje oči uobličava u pesmu ili priču. Pobornik sam borhesovske teze da je sve već napisano, ali ideje se podmlađuju u novim kontekstima i traže od nas da tu njihovu obnovljenu vitalnost izrazimo u novim delima. Nisam vlasnik svojih književnih dela, već samo put kojim su izvesne ideje došle u formu teksta, da bi nezavisno nastavile svoj život pred čitaocima.

Razgovarala: Marina Vulićević

Izvor: Politika

Comments

comments

Related Posts