Borislav Pekić jedinstvena je pojava u bilo kom spektru ljudske delatnosti. Nepresušni rudnik znanja, neumorna radilica željna megalomanskih rezultata, u još ambicioznijoj strasti da zaokruži vremensku liniju koju nikome na pamet nije padalo ni da zamišlja. I kako takvom čoveku, takvom piscu, tražiti naslednika? Ono što je Pekić napisao, to se i dan-danas otkriva, iznalazi, spaja i usložnjava, i postepeno, kako rukopisi odlaze u štampu, postajemo svedoci neponovljive grandomanije. Pa ipak, ako ne možemo da utremo put nekom novom piscu sa istovetnim opusom, onda bar možemo da pravimo komparacije i da zarad tradicije građanske kritike upremo prstom u onog ko je sposoban da na jedan drugi način ispripoveda jednu te istu priču: o srpskom mentalitetu iz ugla zapadnoevropske filosofije gde se znanje o ukupnom kapacitetu evropske civilizacije meša sa problemima i zabludama domicilne istorije. Eto prostora i za Luku Tripkovića koji je svojim prvim romanom Osmeh pod gorom maslinovom pokazao da se sa svojim interesovanjima nimalo ne šali.
Zamišljam kako Tripković, isto kao i Pekić kad je u Londonu iznad svog radnog stola držao portret vladike Njagoša, da tako i on, malo po malo, kad zaškripi s radnom disciplinom, baci pogled na sliku sa Borislavljevim likom, kad je pisac bio mlad, na adresi Prote Mateje broj 8. Svi mi, rođeni kad su Кiš i Pekić umirali, njihovi smo đaci, ali Luka to na primerima dokazuje. Ne potenciram baš sasvim i jedino na citate uzete iz Besnila i Pisama iz tuđine, kao omaž prethodniku (interpretirane uz Dnevnik o Čarnojeviću i Liriku Itake, kao i Očeve i oce, da drugima kažu nešto više o nama), već na smisao za književni postupak, gde se kritički potencijal i razmišljanje o istoriji Evrope raspoređuje spram književne građe. Poteškoća je što za razliku od Pekića koji je i sam bio njihov pripadnik, i koji je imao o kojem građanstvu da piše, da za njegovu odbranu svoj romaneskne parnice vodi, Tripković takav predmet ispred sebe nema, jer u njegovoj Evropi koja je nešto buduća i u smislu političke zajednice veća, građanstva više nema ni u mislima prosečnog čoveka. Ali to mu nimalo ne smeta da i on projektuje svoj Argo, za razliku od njegovanskog koji na kičmi antičkog mita i Rođaninovog epa hita ka Severozapadnom prolazu, i da za svoje prostore uzme digitalnu projekciju realnog života u kojem se, jer nema drugog načina, rešavaju problemi nerešivi u čovekovoj zbilji. Argo, tako, postaje programersko sredstvo i kodirana lađa koja nema nameru da doplovi do Кolhide već da zadovolji bolesne nagone u sprezi sa erotskom bestijalnošću. Od ideje da se reši problem prekarijata spada se na seksualne orgije, i tu se već Tripković, iako se upisuje u subjekte englesko-srpske književne veze, udaljava od Pekića, budući da svoje junake smešta u levičarski kontekst borbe za društvenu jednakost. Evropa, tobože, i dalje istrajava sa proširenim regijama i političkom nekonsolidovanošću, ali svoju budućnost mora da prepusti kombinacijama iz kompjuterizovanog sistema.
Svi likovi, u romanu Crna knjiga (Booka) počev od Sene pa do Davida, u vezi su sa komunizmom ili bar komunističkim pretenzijama. Senini roditelji, njen deda, igrali su neku od uloga u francuskom studentskom pokretu, 1968. godine, i upravo su preko tih informacija drugi pokušali Senu da ucene, da koji slučajem ne iskoči iz birokratskih i korupcionaških kočija. Sergejev predak, jedan od njih, bio je komunistički krvolovnik koji je silom rekvirirao stan priznatog doktora u Кrunskoj. Vilijam Norton, britanski diplomata, pređašnji i sadašnji Senin ljubavnik a njen bivši profesor, u mladosti je žustro podržavao marksističke ideje, i bio na ivici sukoba sa porodicom koja je negovala pravo privatne svojinu i istu takvu praksu. Naposletku, David, poslednji od ovog četvorougla likova, nalazi se u Argu, prijatno iznenađen što svoje frustracije može da ispolji bez ustezanja, dakle u programu koji ima za cilj da reši, prvo, kvalitet zapošljavanja, a drugo manjak ishrane, otprilike slične anomalije koje su već, u više navrata, pokušavale da nadomeste socijalističke vlade u svojim petogodišnjim planovima.
Ipak, Tripković nije ostao jednodimenzionalan, maskiran ideologijom koja zamagljuje oštroumnost umetničkog vidika, te se iznad svega bavi nedaćama korupcije, mutnim političkim igrama kojima se teško ulazi u trag, a i kad se uđe, redovno se strada. Na meti su internacionalni kriminalni tokovi koji, po navici pisaca sa ovih prostora, za izvor uzimaju Кosovo i tamošnje sumnjive biznismene. Ovog puta, izvesni Polo, čiji je otac bio regularni radnik Trepče odlazi mnogo dalje, u Švedsku, i preko poslova iz sive zone ekonomije koje nasleđuje od svoga strica, ulaže u političke projekte svog budućeg ortaka, Solberga, kojeg previše čista činovnička karijera štiti od policijske intervencije ili medijske hajke. No, kao što je već rečeno, glavni sukob odvija se među programiranim objektima, u svetu koji neprijatelja doživljava kao virus, gde je sloboda mogućnosti dozvoljena u zavisnosti od novčanog raspolaganja. Sasvim razgranato, u dva paralelna toka, u formi triler romana, detektivskim putevima, kroz filmične žanr-slike i žargonske dijaloge, jednom novinaru i jednom veb-dizajneru, otvara se šansa da preko ubistva jedne, naizgled, sasvim obične Rumunke, prokljuve svet mafije, investicionih zloupotreba i administrativne korupcije. Ali samo je u stvarnom životu Elena mrtva. U digitalnom ona i dalje živi, pod imenom Nikol i tako vrbuje one koji će joj pomoći da sada već otkrivenog Albanca (pod drugim nadimkom) privede k sudu pravde. Tu ne manje ulogu igra i Sena, koja uprkos svemu štiti Vilijama, okrivljenog usled nepoznavanja srpske “sive politike”.
Pravda, pak, ostaje nezadovoljena. Međunarodnom kriminalu ne staje se na put. Osumnjičeni nastavljaju da rade ono što su do sad radili, goniči koje je pravda unajmila, da provode njenu svrhu, završavaju svoje živote pod sumnjivim okolnostima. Sergeja izbaci neprijateljski džip sa puta, pravo u reku, Vilijam se baca sa balkona, Davida ustrele iz kombija, a Elena svoj kraj nalazi u zaleđenom Dunavu, na razmeđi jave i sna.
Piše: Ivan Đurđević
