Haruki Murakami je jedan od najpoznatijih svetskih pisaca. Rođen je u Kjotu 1949. godine, ali je veći deo odrastanja proveo u Kobeu. Roditelji su mu bili profesori japanske književnosti što će obeležiti ne samo njegov život već i knjige koje piše. Sa jedne strane to je doprinelo da od samog početka života bude upućen u svet književnosti, a sa druge strane je dovelo do toga da Murakami nikada ne zavoli (ili da možda i da omrzne) japansku književnost. I sam Murakami kaže da nikada nije imao dobre donose sa svojim ocem kao što i junaci njegovih romana gotovo nikada ne uspevaju da se pomire sa očevima. Izbegavao je da čita japansku književnost jer bi u tom slučaju o njoj morao da raspravlja sa ocem što on nije želeo. Istovremeno, budući da su bili prilično siromašni kupovao je polovne knjige, uglavnom američke krimiće, zbog čega je inicijalno i zavoleo zapadnjačku kulturu. Uvek lično radi sa prevodiocima engleskog izdanja svojih knjiga zato što smatra da je engleski prevod najvažniji jer se u većini zemalja njegova dela ne prevode sa japanskog već upravo sa engleskog jezika. Brojni kritičari kao zamerku iznose njegovu opčinjenost zapadnom kulturom u kojima ima tako malo Japana, ne shvatajući da je zapravo suprotno. Murakamijeve knjige su odlična ilustracija savremenog Japana nastalog iz pepela Drugog svetskog rata, spoja istočnjačke tradicionalne i moderne anglosaksonske kulture.

Osim što junaci njegovih knjiga slušaju pop-rok muziku i naslovi Murakamijevih knjiga su inspirisani pesmama. Tako je knjiga koja mu je i donela svetsku slavu „Norveška šuma“ inspirisana Bitlsima, „Igraj, igraj, igraj“ pesmom grupe Dels, a „Južno od granice, zapadno od sunca“ stihovima Net King Kola. Sve ovo nije ni čudno ako imamo u vidu da je njegov prvi posao bio u prodavnici gramofonskih ploča, a da je kasnije sa svojom suprugom, koju je upoznao na studijama drame, otvorio džez bar.

Pisanjem je počeo da se bavi relativno kasno, a na ideju o pisanju prvog romana došao je tokom gledanja bejzbol utakmice kada je odjednom dobio inspiraciju i potrebu da piše. Nakon nekoliko uspešno objavljenih knjiga Murakami je odlučio da napusti posao koji mu je donosio pristojnu zaradu i da se profesionalno posveti pisanju. Primetio je da je zbog smanjene fizičke aktivnosti polako počeo da se goji. Zato je u trideset i trećoj godini života postao maratonac. Sportovi u kojima mora da se misli i dela brzo mu nisu „ležali“, a zbog svoje povučene i usamljeničke prirode nije mogao da odabere neki timski sport. Zato je trčanje bilo pravi izbor za njega. Šest puta nedeljno pretrči po deset kilometara i tako već dvadeset i pet godina. Tokom trčanja, naravno, sluša muziku i to uglavnom rok. Jednom je pokušao da istrči ultramaraton od 100 kilometara slušajući Mocarta. Odustao je posle 50 kilometara je ga je muzika iscrpela. Od tada ne sluša klasičnu muziku dok trči. Svake godine pretrči po jedan maraton, a trčao je ultramaratone i triatlone. Za Murukamija trčanje predstavlja sinonim za spisateljsku usamljenost. Kao što svakoga dana mora da se istrči određena kilometraža, bez obzira na raspoloženje, tako mora da se napiše i određen broj reči. Smatra daje potreban fizički bol da bi se nešto važno naučilo u životu, a prevazilazeći taj bol mi dobijamo osećaj da smo zaista živi. Kao i tokom pisanja i u trčanju nije važna brzina ili pređena distanca već kontinuirani napor gde do izražaja dolazi unutrašnja motivacija da uradimo nešto čiji rezultati nisu vidljivi odmah iza naredne krivine.

Tajna Murakamijevog planetarnog uspeha i popularnosti jeste osoben stil pisanja i stvaranje svetova u kojima se prepliću vreme, prostor, realni događaji i ljudske podsvesti, strahovi, sećanja, nadanja, snovi i želje. Murakami kaže da je pisanje slično kreiranju video igara. Kada piše istovremeno se oseća i kao dizajner video igre i kao igrač. Pored izuzetne veštine pripovedanja Murukami svoje čitaoce privlači i autentičnim junacima, uglavnom mladim ljudima izgubljenim u haosu modernog života. Ti, naizgled obični, ljudi gotovo udavljeni u anonimnosti velegrada žele da se suprotstave usamljenosti i nadomeste prazninu izazvanom odsustvom ljubavi. Muškarci su jalovi talenti koji uglavnom nisu sposobni da se suprotstave svojim ličnim demonima, dok su žene ličnosti jakog karaktera, pomalo perverzne, ali odlučne da pronađu ono za čim tragaju. Svi se oni kreću u nekom svetu u kome je veoma tanka granica između realnosti i mašte, a zaplet započinje kada se te ustave poruše i kada junaci iskorače iz jednog u drugi svet.

Upravo ta otuđenost od sveta glavnih junaka i nedostatak kao i potraga za ljubavlju čine da knjige Haruki Murukamija mogu da se čitaju kroz kvir naočari. Čak i kada zaplet nije gej kao u knjizi „Sputnik ljubavi“ ili kada nema LGBT likova poput gej telohranitelja Tamarua u knjizi „1Q84“ ili trans bibliotekara Ošime u romanu „Kafka na obali mora“ Murakamijevi romani jesu kvir jer je ta otuđenost, usamljenost, izdvojenost, bol izazvana svešću o različitosti, sukob sa roditeljima, beg u svet mašte o kojima on piše jesu bliski LGBT ljudima.

“Razumem koliko je bolno biti odbačen. Kada vas povrede, izgradite emotivni zid oko srca. Ali posle nekog vremena možete da ustanete i prevaziđete to“, kaže Murukami.

Početkom ove godine Murakami je odlučio da, na specijalnom sajtu na japanskom “Murakami-san no tokoro”, ili “Mesto gospodina Murakamija”, koji je pokrenuo njegov izdavač odgovara na pitanja svojih fanova. „Kao pisac, često sam na meti govora mržnje. Postoje, ipak, neki grozni ljudi, tamo napolju. Moramo da uradimo nešto u vezi sa ovim trendom“, poručio je pisac odgovarajući na jedno od pitanja, dodajući da nije fer napadati ljude zbog rase ili stvari na koje ne mogu da utiču.

„Ja definitivno jesam malo drugačiji od drugih. Ali u osnovi, čovek sam, kao i bilo ko drugi. Nisam nikakav bauk. Običan sam čovek. Isto osećam, ponašam se kao bilo ko drugi. Ali, s vremena na vreme tu malu razliku doživljavam kao beskonačan ambis. A ja tu, kada razmislim, definitivno ne mogu ništa“, kaže jedan od Murakamijevih likova.

Kada su na sajtu upitali kakav je njegov stav povodom gej brakova Murakami je odgovorio kako ima mnogo gej prijatelja i poznanika koji su veoma srećni jer su u Americi sklopili istopolne brakove. Kaže da je dobro što su oni srećni i da to znači da zbog toga i on podržava gej brakove.

„Šta diskriminacija zapravo znači i koliko duboke rane ona nanosi ljudima, to može da zna jedino diskriminisani čovek. Bol je sasvim individualna stvar i ožiljci koji ostaju iza nje takođe su individualni. Stoga je moj zahtev za ravnopravnošću i pravednošću jednak bilo čijem drugom. Jedino što mi je još više muka od ljudi kojima nedostaje imaginacija. To su oni koje T.S. Eliot naziva ‘šupljim ljudima’. Bezosećajni ljudi koji idu naokolo i uopšte ne primećuju da tu šupljinu, taj deo sebe u kome nedostaje imaginacija, popunjavaju otpacima od slame. Ljudi koji praznim rečima tu svoju bezosećajnost nameću drugima.

Svejedno je da li si gej, lezbijka, strejt, feministkinja, fašistička svinja, komunista ili Hare Krišna. Čiju god zastavu da nosiš, meni to ništa ne smeta. Ono što ne mogu da podnesem je ta šuplja ekipa. Kad su mi takvi pred očima, ja ne mogu da se kontrolišem. Nesvesno mi izleti nešto što ne bi trebalo… Netolerantni, netrpeljivi umovi kojima nedostaje imaginacije su kao paraziti. Oni menjaju svog domaćina, menjaju sopstveni oblik i opstaju u beskraj. Takvima nema pomoći… Ja tako nečemu ne mogu samo da se nasmejem i preko toga pređem.“

Haruki Murakami, Kafka na obali mora


Piše: M. Aranđelović

Tekst je prvi put objavljen u magazinu Optimist

Comments

comments

Related Posts