- Relativno kasno ste odlučili da se otisnete u književne vode? Šta ili ko Vam je bio pokretač u odluci da napišete roman?
Ne znam da li sam kasno ili rano ušao u književne vode, to mi deluje kao prilično relativna stvar. Znam samo da sam osetio da je ovo bilo pravo vreme za mene. Nakon srednje škole i nekoliko godina traženja, grešaka i nekih prilično loših odluka i dalje nisam znao šta je to čime želim da se bavim. Kada sam upisao novinarstvo, ne znam šta se tačno desilo, ali sam tada osetio nekakav drugačiji miris u vazduhu. Pisao sam razne novinarske forme, volontirao u medijima, učestvovao i u stvaranju nekoliko studentskih magazina, ali sam za sebe, nekako skriveno i skrajnuto, mogu reći i potisnuto – pisao priče. Te priče nikome nisam pokazivao.
Nakon par godina rada u struci i dalje me je nešto izjedalo, proganjalo i nisam se osećao kao na svom mestu. U najtežem periodu u životu napravio sam ključnu odluku i krenuo na psihoterapiju. Više nisam mogao da zavaravam sebe i ubrzo je pisanje izbilo iz mog mozga kao uzavrela magma stiskana negde duboko ispod površine. Otprilike u vreme kada je krenula korona, dao sam otkaz na tadašnjem poslu i počeo da pišem. I osećao se kao nikad u životu! U tom periodu nastala je i ideja za ovu priču, a kada sam joj se posvetio i ona krenula da se razvija, shvatio sam da će da preraste u roman.
- Zašto ste odlučili da Vašu priču uvijete u oblandu naučne fantastike?
Tome nije prethodila nikakva posebna odluka, niti plan. Inicijalna ideja za priču potekla je upravo iz prve scene u romanu. Otac i ćerka sade višnje na Marsu. Tamo su već nekoliko godina, misija im je uspešna, specijalni plastenici koje je nauka razvila za ova istraživanja su tamo i sve ide kako treba. Međutim, u tome ne leži suština njihove priče. Naša suština je ipak u onom ljudskom. U dobroti, ljubavi, odnosu prema drugim ljudima, odnosu prema životinjama i prirodi oko nas. Zbog toga je naučnofantastični element uzet kao način da se ispriča nešto drugačija, dublja priča. Ovaj element nam daje mogućnost da se izmaknemo i sagledamo sebe iz druge perspektive. A u nekim teškim životnim situacijama se osećamo kao da bi samo odlazak na neku drugu planetu mogao da nam pomogne.
- Koliko ste istraživali temu istraživanja i naseljavanja Marsa pre nego što ste započeli rad na romanu?
Pre rada na romanu – ni najmanje. Naravno da sam ranije gledao i čitao neka dela koja iz ugla fikcije ispituju ove mogućnosti, pa sam tako i ja pristupio pisanju – jednostavno sam zamišljao kako bi to sve izgledalo. U centar priče stavio sam odnos između ćerke i oca, značaj porodice, tuge i velikih gubitaka u životu, ali je sama ideja romana pošla od toga da Luk i Eli uzgajaju višnje na Marsu.
Ubrzo sam se suočio sa satima i satima dugim prečešljavanjima sajta NASA-e i drugih svemirskih organizacija, čitao naučna istraživanja, predviđanja i poteškoće sa kojima bi se čovečanstvo suočilo u, na primer, pokušajima da naseli Mars. Naravno, radio sam to iz ugla potpunog laika za svemir i prevashodno pisca koji želi da napiše svoju priču. Ono za šta sam mogao da pronađem naučnu pozadinu i činjenicu, predstavljeno je tako, a ono što još uvek nije istraženo – zamislio sam.
- Jasno je zašto je Mars negostoljubiva planeta, ali u Vašoj priči ni Zemlja nije baš prijateljsko okruženje za ljude?
Odlično pitanje! Ili da bolje kažem konstatacija. Suočavamo se sa nedaćama na Zemlji maltene svakodnevno, od onih prirodnih u kojima naša planeta sama odluči da se okrene protiv nas i pokaže nam naše istinsko mesto, pa sve do onih koje sami stvaramo. Briga o planeti trebalo bi da nam je svima visoko na listi prioriteta, pa makar u nekim najosnovnijim stvarima koje svakodnevno možemo da uradimo. Zemlja je neprijateljsko okruženje za ljude upravo zbog samih ljudi i onoga što joj čine.
- Da li ste Vi optimista ili pesimista kada je u pitanju opstanak čovečanstva na našoj matičnoj planeti?
Uvek sam optimista. Verujem u dobro i da ima dobrote, problem je u tome što su loše stvari koje nas okružuju često glasnije. Dobrota deluje tiho, njoj je to dovoljno. Samo moramo verovati u to da je ima. Doduše, kada je, generalno posmatrano, čovečanstvo u pitanju – moj se optimizam tu često guši. Guši se u zagađenom vazduhu, deponijama i zagađenim rekama, topljenju leda sa velikih glečera i prenaseljenosti planete, u stravičnom odnosu prema životinjama i drveću. A toliko je lako, na primer, voleti drveće i čuvati ga. Neki od mojih omiljenih žanrova u književnosti i na filmu su postapokaliptična i apokaliptična fikcija, verovatno zbog toga što se duboko plašim takvih scenarija.
- Da li će nas spasiti ljubav ili obnovljivi izvori energije?
Zašto ne bismo uklopili ova dva rešenja? Pragmatično – obnovljivi izvori energije, duhovno – ljubav. Trenutna predviđanja o ukupnom procentualnom odnosu obnovljivih izvora energije nasuprot fosilnim gorivima i nuklearnoj energiji mnogima deluju pozitivna i obećavajuća. Nadam se da će se ta predviđanja ostvarivati i poboljšavati kako godine dolaze. A što se ljubavi tiče: ukoliko nemate psa, izađite na ulicu (nažalost, prepune su napuštenih pasa) i sedite kraj prvog kog sretnete, pomazite ga i poigrajte se. U tom pogledu ćete pronaći samu srž ljubavi.
- Zašto ste se odlučili da istražite baš odnose između oca i ćerke koje ste, u romanu, poslali na misiju na Mars?
Na ovo pitanje, najiskrenije, nemam konkretan odgovor. Kada je ideja došla, bila je toliko snažna da sam joj se jednostavno morao povinovati već nakon nekoliko napisanih stranica. Njih dvoje su odmah bili nosioci cele ideje romana i same njegove radnje. Na meni je dalje bilo „samo“ da svakog dana odem u sobu, uključim laptop, stavim ruke na tastaturu i pustim priču da teče.
Bilo je teško, ali i neobično istovremeno u romanu biti i otac i ćerka, jer nisam ni jedno, ni drugo. Ali, već posle prvih utisaka porodice i prijatelja, koji su čitali prvu verziju rukopisa, a zatim i njihovih pozitivnih komentara o odnosu Luka i Eli, činilo mi se da sam na dobrom putu. To mi je dalo sigurnost za dalje, da verujem u njih dvoje i pustim ih da idu svojim putem i nose Rejon 24 na svojim ramenima. E sad, da li je moja ideja o tome da odnos njih dvoje bude osnovna linija romana proistekla iz nečeg dubljeg, time će morati da se pozabavi moja terapeutkinja.
- Koji su bili književni uzori na koje ste se oslanjali tokom pisanja ove priče?
Ne mogu da kažem da sam imao konkretne uzore za pisanje ove priče i razvoj same njene ideje, ali će neko sasvim sigurno tokom čitanja osetiti uticaje autorki i autora koje sam čitao u periodu pisanja romana. Na primer, ako govorimo o samom pristupu pisanju i čitavom procesu kroz koji neko ko piše treba da prođe – poprilično mi je pomogla knjiga O pisanju Stivena Kinga. Ona mi je na neki način bila vodič pri ulasku u ovaj svet. Zatim, slušao sam i gledao savete Nila Gejmena i mnogih drugih velikih imena o umeću pisanja.
- Da li je bilo teško naći izdavača, naročito ako uzmemo u obzir da Vam je ovo prvi roman?
Prvobitno nisam razmišljao o izdavanju i celom tom procesu, samo sam povremeno sanjario o tome. Kada je rukopis dovoljno „odležao“ i nakon što sam završio treću ruku i konačno mogao sebi da kažem da sam u dovoljnoj meri zadovoljan pričom, pripremao sam se za slanje izdavačima. Proces je poprilično iscrpljujuć i težak, prevashodno psihički, jer neprestano nailazite na odbijanje, bez želje da uopšte pročitaju vaš rukopis.
Naravno, pokušavao sam da ubedim sebe da nije do mene i mog rukopisa, već do toga da su izdavači prenatrpani zahtevima i ograničeni finansijskim uslovima i motivima. Sve vreme sam govorio sebi – potreban je samo jedan odgovor. I taj odgovor je stigao u vidu poziva Nataše Atanacković, urednice Dokaz izdavaštva. Zatekla me je usred kupovine namirnica na pijaci, posle treninga. Uspeo sam da pronađem prazno parče betona uz neki zid, seo i razgovarao sa njom. Noge su mi se odsekle onog momenta kada me je pitala da li sam već pronašao izdavača. Kada sam rekao da nisam, ona je samo rekla: „E, pa sada jesi.“ I odatle kreće naša zajednička priča: novog autora na književnoj sceni i mlade izdavačke kuće koja sa neverovatnim entuzijazmom i ljubavlju radi ovaj posao.
- Kako je publika prihvatila knjigu? Imate li nekih povratnih reakcija?
Zasad je sve još uvek sveže, ali ima već podosta njih koji su mi se javili na društvenim mrežama. Pohvale se zasad uglavnom odnose na samu priču, veoma im se dopada to što je jedna ljudska, porodična priča o dubokom bolu koji svi mi nosimo negde u sebi ispričana na nekoj drugoj planeti. U pohvalama o stilu pisanja uglavnom čujem da svi odbijaju da poveruju da mi je ovo prvi roman. (smeh)
Naravno, prvi talas oduševljenja udario je o našu obalu već pri samoj najavi Rejona 24, kada je čitalačka publika videla korice romana. Za ovaj predivni dizajn, koji je i mene kao autora u potpunosti „oduvao“, zaslužan je drugi pokretački motor Dokaza, kreativni direktor Nebojša Zorić.
- Da li planirate da nastavite da pišete? Možete li nam otkriti Vaše dalje književne planove?
Naravno! Otkako sam se otisnuo sa Lukom i Eli na ovo putovanje nisam prestajao sa pisanjem. Trudim se da što više održim disciplinu svakodnevnog pisanja i to je nešto što me čini živim. Što se daljih planova tiče, prvo ćemo da vidimo kako će čitaoci prihvatiti Rejon 24 i mene kao novog autora, pa ćemo da vidimo šta ćemo dalje. Tu je već nekolicina priča, što kratkih, što dužih, a i rad na prvoj ruci novog rukopisa je već uveliko u toku. Družim se sa novim likovima, učestvujem u njihovim avanturama i neverovatno dobro se zabavljam!
Razgovarao: Milan Aranđelović
