Beguni ili Putnici su, opskurni i moguće i izmišljen, ogranak sekte bespopovaca koju je osnovao izvesni Jefimije krajem 18. veka. Beguni smatraju kako je carska vlast simbol đavola, a duhovna i građanska vlast njegovo otelotvorenje. Zato oni napuštaju svoje porodice, domove i kidaju svake veze sa državom. Služenje vojnog roka, lična dokumenta, plaćanje poreza i priloga, kao i novac Beguni smatraju vidljivim znacima antihristove vladavine. Beguni odbacuju čak i svoja lična imena. Svako ko želi da prihvati podvig lutanja mora da primi novo krštenje.
Ovo neprekidno kretanje, dinamiku putovanja i (ne)odbacivanje materijalnog i potraga za duhovnim smislom i večnim životom iskoristila je poljska književnica Olga Tokarčuk u svojoj knjizi Beguni koju su u srpskom prevodu Milice Markić objavile izdavačke kuće Službeni glasnik i Paideia.

Naratorka romana i, uslovno govoreći, protagonistkinja knjige je moderni Begun, ne u formalno-religioznom smislu, već u idejnom. Ona odbacuje običaje svojih roditelja i njihovih sindikalnih putovanja na odmor jednom u toku godine porodičnom Škodom, napušta svoju otadžbinu, posao psihološkinje, putuje svetom i, poput same Olge Tokarčuk, počinje da piše. Veoma rano je, zahvaljujući svojoj struci, otkrila od čeka pati. U pitanju je sindrom perseverativne detoksikacije koji je nagoni da traga za greškama i felerima postanja. Upravo zbog toga, za razliku od svojih roditelja koji su odlazili da bi se vratili i zaokružili celinu, ona razvija privlačnost za ono nedovršeno, polomljeno, nepotpuno, ono što odudara od ustaljenih normi… Takvi su i ljudi koje upoznaje tokom putovanja. Ona upoznaje neobične ljude poput Aleksandre koja želi da opiše sve zločine protiv životinja, Jasmin čija je želja da natera sve stanovnike njene zemlje da napišu po jednu knjigu (do sada je prikupila nekoliko stotina sledbenika), Ineborg sa Islanda koja putuje samo duž meridijana, Srbin Nebojša koji stalno priča o ratu…

Svet modernih Putnika je specifičan. Oni imaju svoje proizvode, putničku kozmetiku, pojednostavljen engleski kao sopstveni jezik, čak i psihologiju. O psihologiji putnika možemo više naučiti na predavanjima koja se organizuju, naravno, na aerodromima.

“Nije to za mene. Očito mi je nedostajao neki gen koji čini da čim se duže zaustaviš na jednom mestu, istom pustiš korenje. Mnogo puta sam pokušavala, ali moje korenje je uvek bilo plitko i obrtala sam se za svakim vetrom. Nisam umela da klijam, nedostajala mi je ta biljna sposobnost. Ne crpem sokove iz zemlje, ja sam antiantej, moja energija izvlači se iz pokreta – iz truskanja autobusa, iz brujanja aviona, iz njihanja trajekta i vozova.”

Čoveku, koji je pre sto hiljada godina, krenuo iz Afrike da bi naselio celu planetu nije u prirodi da stoji u mestu, da se veže za jedan grad, zemlju i kontinent. Čovek je i nakon toga, nakon otkrivanja i naseljavanja svih kontinenata, nastavio da gleda ka zvezdama i drugim planetama, a na Zemlji je nastavio potragu za mitskom Atlantidom i Lemurijom. Čovek je, na koncu, i nastao tako što su neki čovekoliki preci sišli sa drveta u želji da otkriju svet novog i neizrecivog tla. Savremeni svet omogućava čoveku da putuje, neprekidno kretanje, premeštanje, otkrivanje novih kultura, civilizacija, društava… I ljudi putuju.

“Mislim da je mnogo takvih kao što sam ja. Izgubljenih, neprisutnih. Pojavljuju se odjednom na dolaznim terminalima i počinju da postoje kada im službenici udare štambilj u pasoš, ili kada im ljubazni recepcioner u nekom hotelu uruči ključ. Zacelo su već otkrili svoju nepostojanost i zavisnost od mesta, od doba dana, jezika ili grada i njegove klime. Prolaznost, mobilnost, iluzornost – upravo to znači biti civilizovan. Varvari ne putuju, oni jednostavno idu prema cilju ili vrše najezde.”

U fragmentiranoj knjizi Beguni Olga Tokarčuk nam nudi priče o tim ljudima, o onima koji su se odlučili da nastave putovanje koje im je zapisano u genima.

Tako, na primer, tokom letovanja na Visu izvesnom Kunickom supruga izlazi iz automobila i zajedno sa trogodišnjim detetom nestaje bez traga. Vis je malo ostrvo, svi se poznaju, trajekti su pod nadzorom policije i nema šanse da ne budu pronađeni. Ali ni gen bekstva i želje za novim nije mačiji kašalj.

Tu je i Erik koji odbacuje svoje staro ime i napušta neku ravničarsku komunističku zemlju kako bi postao mornar. Na kraju, podleže porivu, otima trajekt i kreće kao otvorenom moru koje ga mami.

Zanimljiva je i priča o gospodaru neke pustinjske državice koji ne želi da izabere stranu u sukobima između velikih sila već se odlučuje za beg.

Ekscentrični doktor Blau je opčinjen telima, naročito mladih studentkinja, dobija poziv od tajanstvene dame kako bi se upoznao sa nasleđem njenog pokojnog supruga.

Sa druge strane, kao protivteža doktoru Blau koji se divi telesnom tu je Filip Verhajen, flandrijski anatom iz 18. veka kome je amputirana noga izazvala fantomske bolove koji su ga oterali u ludilo i koji je poverovao da su telo i duša jedno isto i neraskidivi. Verhajen, inače istorijska ličnost poznat po tome što je otkrio Ahilovu tetivu, putuje kroz sopstvenu odsečenu nogu, secira je i rastavlja na deliće kako bi pronašao svoga boga.

Anuška je sasvim obična žena koja napušta sina i supruga koji pati od posttraumatskog stresnog poremećaja i putuje moskovskim metroom u potrazi za nečim ili nekim…

U jednoj priči otkrivamo da je prvu turističku agenciju osnovao izvesni Tomas Kuk radi lakšeg organizovanja putovanja na sastanke Trezvenjačkog pokreta.

Beguni je knjiga koja je Olgi Tokarčuk donela nagradu Nike, najznačajnije priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, kao i britansku nagradu Man Booker koja joj je, pre Nobelove nagrade za književnost, 2018. godine i donela svetsku slavu.

U pitanju je delo u fragmentima, ispunjeno kratim pričama ili crticama (ukupno njih 116), prepuno genijalnih sentenci, misli i poruka. Jedan od Putnika na koje naratorka nailazi jeste i lik koji tokom putovanja uvek čita samo knjige Emila Siorana i koji smatra da bi sve Biblije u fiokama hotela trebalo da budu zamenjene Sioranovim delima. Usudio bih se reći da bi i Beguni mogli da se nađu na tom mestu. Ako ništa drugo onda da nas podsete na neka lepša vremena, na vremena od pre više od deset godina kada je knjiga i nastala, vremena pre jačanja desničarskih pokreta i ksenofobije širom Evrope, pre kovida-19, zatvaranja granica i karantina na njima…

Bilo je to vreme u kome je sloboda kretanja bila nešto tako… normalno. Sećate se?

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts