“- Zar su aeroplani ukinuli smrt?
– Naravno!”

Inokentij Platonov se jednog jutra budu u, očito, bolesničkoj postelji. Ne seća se kako je tu dospeo. Zapravo, ne seća se bilo čega. Oko njega se odmah pojavljuje doktor Gajger i brižna bolničarka Valentina koji mu objašnjavaju njegov položaj. „Moglo bi se reći“ da je doživeo saobraćajnu nesreću i da je „na neki način“ još uvek u Rusiji. Gde se zapravo nalaze za Platonova je još uvek tajna jer, po rečima sestre Valentine, za njega „važi posteljni režim“ što znači da nema izlaska iz sobe i šetnji. Doktor Gajger smatra da bi najbolje bilo da se Platonovu prvo vrati sećanje pre nego što zakorači u vrli novi svet, a terapija će biti pisanje o onome čega se seća. Platonov, kao uzoran pacijent, uzima legišter koji su mu doneli i zapisuje svoje misli i sećanja. Prvo zapisuje neposredna sećanja i utiske na ono što je usledilo nakon buđenja. Polako počinju da mu se vraćaju reči bez slika, a zatim i slike bez reči. Fragmenti života polako počinju da se spajaju u jedinstvenu celinu. Rođen je na samom početku 20. stoleća i, kao vršnjak veka, seća se Peterburga iz tog doba, detinjstva u vikendici, škole, prve ljubavi, revolucije 1917. godine i svega onoga što je nakon toga usledilo… Što se više priseća svog života Platonov je sve više zbunjen dobom u kome se našao. Na kutiji tableta koje pije piše da su proizvedene 1999. godine, dok Platonov izgleda kao da nema više od trideset godina. Kako je to moguće?

„ – Zašto sreću mog života pamtim kao nepotpunu?
– Možda bi onda prestala da bude sreća.“

Kada je portal o ruskom društvu i kulturi Russia Beyond objavio popis od stodvanaest najboljih ruskih pisaca svih vremena na prvim mestima su se našli klasici, a od savremenih ruskih pisaca najbolje je bio rangiran (na 25. mestu) Jevgenij Vodolazkin. Tako je ovaj književnik, filolog, istoričar književnosti i stručnjak za staru rusku književnost pretekao savremene književne veličine kao što su Viktor Peljevin, Vladimir Sorokin, Boris Akunjin… Vodolazkin je počeo da piše tek kada je zašao u tridesete godine, ali je veoma brzo osvojio književnu scenu. Njegov drugi roman Solovjov i Larionov bio je u najužem izboru za nagrada Velika knjiga i Andrej beli, a bio je proglašen Knjigom godine. Roman Lavr ovenčan je nagradama Velika knjiga i Jasna Poljana, a bio je i u najužem izboru za Nacionalni bestseler i Ruski Buker i takođe je bio proglašen Knjigom godine. Roman Avijatičar, koji je u srpskom prevodu Radmile Mečanin objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, dobio je nagrade Velika knjiga i Klio, a bio je u najužem izboru i za još neke nagrade.

Avijatičar počiva na ideji da čovek koji je prebačen iz jednog u drugo vreme najbolje opisuje upravo vreme, ne uz koga je potekao, nego ono u kome se našao. Tako se Platonov, čovek rođen početkom veka, onaj koji je preživeo revoluciju, koji je živeo u doba Staljina, koji je na kraju završio u logoru, budi iz sna pravo na koncu veka u kome je rođen.

„Pričao je Inokentij kako je specifičan nivo zla otprilike jednak u svim epohama. Samo što zlo dobija različite oblike. Ponekad je ono predstavljeno kao anarhija i zločinaštvo, a ponekad kao vlast.“

Kroz dnevničke zapise, koji stilom često više podsećaju na žitija svetaca nego na beleške običnog čoveka, Platonov nam opisuje doba u kome se rodio kroz prizivanje onoga što je istoričarima nemoguće da dočaraju – boje, zvukove, mirise minulog vremena. Kroz sučeljavanje „velike“ i „male“ istorije autor problematizuje pitanje autentičnosti, važnosti i sadržaja onoga što mi danas smatramo istorijom. Istovremeno, Platonov zapisuje kako ga je kraj veka dočekao i kako se snalazi u njemu. Ideje do kojih dolazi ovaj bivši logoraš nisu baš prijatni po savremeno doba.

„A nekada mi je pričao o svojim nadama: eto, mislilo se, čim ode sovjetska vlast i mi ćemo – oživeti! I – jeste li sad oživeli? Sovjetske vlasti nema već toliko godina – jeste li oživeli?“

Vreme u kome se Platonov probudio posle krioničnog sna naizgled je oslobođeno stega diktature, komunističke ideologije i tehnološki je razvijeno, ali ono ipak ima neke svoje ideologije, dogme i etička shvatanja koja možda i nisu vidljiva nekome ko je od početka zadojen njima, ali drug Platonov je druga, stara, priča. Vodolazkin uspeva da o prošlosti i sadašnjosti piše na samoj ivici revizionizma, a da ipak nikada ne sklizne u njega.

Sa druge strane, autor ipak nije uspeo da izbegne manir gotovo svih savremenih ruskih književnika koji ne uspevaju da napišu roman u kome nisu na tragu misterioznoj i nedostižnoj ruskoj duši i slovenskom Bogu.

„Sve je vrlo jednostavno. U svakom čoveku postoji govno. Kada tvoje govno ulazi u rezonancu sa govnetom drugih, počinju revolucije, ratovi, fašizam, komunizam…“

Iako je napisan u formi dnevnika ovaj roman je veoma dinamičan i pitak. Tome doprinosi i odluka autora da drugi deo romana prepusti, ne samo Platonovu, već i njegovoj dragani Nastji i doktoru Gajgeru. U tome se vidi i spisateljska genijalnost samog autora koji piše u tri lica, svakome dajući različit i drugačiji glas i izraz.

„Tamo gde postoji dobar činovnik nije potreban vladar.“

U književnom delu Avijatičar susreću se elementi istorijskog, kriminalističkog, ljubavnog i psihološkog romana, dok se u pozadini naslućuju uticaji Bulgakova, Bloka, Dostojevskog  kao i drugih ruskih klasika.

 

„Kako mogu dragocene reči da traće na televizijske serijale, na te uboge šoue, na reklamu? Reči se moraju koristiti za opisivanje života. Za izražavanje onoga što još nije izraženo.“

Jevgenij Vodolazkin je nesumnjivo majstor pripovedanja i dobar poznavalac ruske istorije tako da nije čudo da ga, zbog njegovih romana u kojima uspeva da isplete priču od onoga u čemu je najbolji, nazivaju „ruskim Umbertom Ekom“.

Avijatičar je sigurno najbolji način za upoznavanje sa ovim piscem.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts