Pre nekoliko godina, proveo sam u autobusu skoro sat vremena ispred Gazele, jer je bio saobraćajni kolaps. Tada nisam znao šta je uzrok, ali sam iste večeri, gledajući vesti, saznao da je kolaps bio zbog toga što je neki čovek pretio da će skočiti s mosta. I tada sam video da su ga građani, dok se držao za ogradu, vređali, psovali, terali ga da skoči, a jedna mlada majka sa dvoje dece napravila je selfie, na kojem je ovaj nesrećnik bio u pozadini. Taj događaj, više nego bilo šta drugo, pokazao mi je u kakvom društvu živim

Posle majstorski napisanog romana Pomračenje u pet slika (Levo krilo, 2013), razgovaramo sa Andrijom Matićem povodom njegovog novog romana Burnout, koji je upravo izašao, takođe u izdanju Levog krila. Pričamo između ostalog i o tome kako vidi situaciju u visokom školstvu kod nas i u svetu, s obzirom da je kao profesor radio i još uvek radi u inostranstvu, u Istambulu, kako i zašto se desilo to da oni koji treba da prosvećuju i otvaraju vidike postanu zagovornici mraka i bezumlja, ima li nade za mlade koji su se našli u svemu tome, čime se oni uljuljkuju, koliko je autobiografskog u novom romanu u kom glavni lik, profesor, tragično završava, kakva je razlika između Trakla i Novalisa, ima li nade za sve nas u budućnosti i od čega to zavisi, odnosno, po čemu je nova knjiga Andrije Matića nažalost proročka i kako skicirati razlike Kuvajta, Turske i Srbije.

Andrija Matić (1978) rođen je u Kragujevcu. Objavio je romane Šaht i Nestanak Zdenka Kuprešanina, Pomračenje u pet slika, zbirku priča Muzej savremene umetnosti i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac. Živi u Istanbulu.

*Vaš roman Burnout se može gledati i kao neka vrsta nastavka, čak hronološkog, Pomračenja u pet slika? Tematika je slična, akteri, kako to autor vidi? Rekao bih da je stil Burnout-a ipak malo lakši, opušteniji, knjiga se brzo čita i ima munjevit siže i efekat. Jel to bio cilj?

Mislim da je Burnout dosta drugačiji od Pomračenja u pet slika, naročito u pogledu tematike i forme. Namera mi je bila da napišem kampus-roman XXI veka. Otuda jezik i forma više odgovaraju savremenom dobu, tempo je brži, a nadam se da će i efekat biti drugačiji.

*Burnout je najvećim delom kritika našeg lošeg visokoškolskog obrazovanja, državnih i privatnih fakulteta podjednako. Završili ste državni univerzitet, Filološki fakultet u Beogradu, predajete na privatnim, doduše, u inostranstvu. Da li je slika stvarno toliko loša? Pominjete besomučnu, nemilosrdnu borbu za profesorske bodove lažiranim radovima na konferencijama, u kvazi naučnim časopisima koje niko ne čita, dodao bih ja. Recite nam nešto o tim mašinama za proizvodnju intelektualaca. Kao da je najkorumpiranija društvena grupa kod nas tzv. intelektualna elita?

Pisao sam o univerzitetu u Srbiji jer ovu zemlju najbolje poznajem, ali mislim da je reč o globalnom trendu. Mnogi privatni univerziteti podsećaju na kompanije čiji cilj nije da ponude što bolje obrazovanje, već da zarade što više novca. Tajkuni otvaraju univerzitete jer na taj način “peru” nelegalno stečen novac ili dobijaju poreske olakšice. Na takve univerzitete svako može da se upiše i bez mnogo muke da diplomira. To obesmišljava koncept visokog obrazovanja. Na državnim univerzitetima u Srbiji postoje drugi problemi. Prijateljske veze i politička podobnost često su jedini kriterijumi prilikom zapošljavanja. Na mnogim katedrama profesori se ne bave ozbiljnim istraživanjem, a svoju poziciju čuvaju famoznim bodovima stečenim na osnovu besmislenih radova koje čitaju na još besmislenijim konferencijama. Na odsecima za književnost dominiraju retrogradni nacionalisti, nezainteresovani za savremene tokove u proučavanju književnosti. U takvoj atmosferi mladi obrazovani ljudi uglavnom imaju dve opcije: da se prilagode ili da odu iz zemlje. Radeći u inostranstvu, upoznao sam mnogo obrazovanih ljudi iz Srbije koji se nikada neće vratiti, jer znaju da ovde neće dobiti šansu koju zaslužuju.

*Pretpostavljam da je glavni junak romana Branimir Rihter, profesor savremene književnosti na privatnom Univerzitetu “Svetlost”, neka vrsta autorskog alterega, košuljice koje se oslobađate i na kojoj zapisujete ono što ste sami videli i prošli, što bi i trebalo da je smisao pisanja? Koliko je autobiografskog? Živi ste, znači sigurno nije 100%.

Opisi akademske sredine delom su zasnovani na onome što sam čuo i video radeći na univerzitetima u Srbiji i inostranstvu, ali je mnogo toga čista fikcija. Sve ličnosti su izmišljene, pa tako i lik Branimira Rihtera. Naravno, postoje određene sličnosti. Recimo da je Rihterov muzički ukus sličan mom, kao i njegova ljubav prema bilijaru i snukeru.

*Imate li poseban odnos prema Geogu Traklu ili Vam je bio pogodan kao i Novalis u prethodnoj knjizi da dočarate lik glavnog junaka? Kažite nam nešto o tom pesniku. Moglo bi se reći da Trakla i Novalisa povezije mnogo, pre svega odnos prema smrti, opsesivnost, tamno pevanje.

Georg Trakl je jedan od mojih omiljenih modernističkih pesnika. Slažem se sa Vama da postoje sličnosti između njega i Novalisa. Ima i razlika. Novalis je idealista, Trakl je izraziti pesimista. Traklova poezija je intimnija i iracionalnija od Novalisove. Što se tiče funkcije njegove poezije u mom romanu, ona uglavnom nagoveštava dublja osećanja glavnog junaka kojih on često nije ni svestan. Ostale paralele ostavljam čitaocima da otkriju.

*Jaka nit koja povezuje Vaša poslednja dva romana je i slikanje mladih generacija, njihove izgubljenosti i agresivnosti, nasilja. Živimo, izgleda, u varvarskim vremenima, samo što imamo visoku tehnologiju kao pomoć? Ljudsku supstancu je teško menjati. Da li bi možda ovi mladi, da su se rodili ranije, bili manje isprazni i površni? Tu dolazimo do zvanične ideologije bilo da je ona na Zapadu ili na Istoku, kao nečemu što formatizuje ljude? Eto još jedne teme koja Vas određuje kao pisca.

Čini mi se da su mladi ljudi u Srbiji hendikepirani u odnosu na moju generaciju, pre svega jer su odrasli devedesetih godina, u izolovanoj diktaturi koja je uništila sve što je mogla i koja je izgradila ili, bolje reći, usavršila taj prokleti kult naroda-žrtve. Moja generacija je barem zapamtila život u staroj Jugoslaviji, koja je po svemu bila najveće dostignuće na ovim prostorima. Takođe, zbog teške ekonomske situacije, mladi ljudi nemaju novca da putuju i upoznaju druge kulture. Zato su mnogi od njih konzervativni, rigidni, ksenofobični, za razliku od njihovih vršnjaka iz nekih drugih evropskih zemalja. Mislim da visoka tehnologija koja im je na raspolaganju često ima negativan uticaj, jer ih sprečava da shvate koliko loše žive i samim tim da se pobune. Ona je poput “some” u Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija.

*Profesor Rihter navodi Bretona u svom automatskom predavanju u kom kaže da su studenti najgori sloj društva i da treba uništiti univerzitete i znanje koje oni produkuju. Studenti su nekada bili simbol avangarde, traženja novog i boljeg, a danas su, čini se, najautističniji sloj društva, karijeristi, usko specijalizovani društveni idioti s diplomom. Šta nas čeka s njima kao budućnom elitom? Oni će imati najveća ovlašćenja u oblikovanju sveta?

Rihterovo automatsko predavanje je izraz njegove frustracije zato što ga studenti ne slušaju, već se igraju mobilnim telefonima. On radi na privatnom univerzitetu, jednom od onih koji “obrazuju” starlete, decu novokomponovanih biznismena i podmladak političkih stranaka. Moje iskustvo je ipak malo drugačije. Imao sam, naravno, studente koji se nisu interesovali ni za šta drugo osim za fudbal, automobile i mobilne telefone, koji, ako se izuzme školska lektira, nisu pročitali ni jednu jedinu knjigu. S obzirom na kriterijume po kojima se “uspeva” u Srbiji, oni će verovatno preuzeti sve važne pozicije i možemo samo da zamislimo kako će izgledati ta buduća država. S druge strane, predavao sam izuzetno talentovanim i kreativnim mladim ljudima, s kojima sam i danas u kontaktu. Nadam se da će oni uspeti da se nametnu u svojim oblastima i da nikome neće dozvoliti da uništi njihovu kreativnost.

*U poslednje vreme svedoci smo užasnih vesti, porodičnih tragedija, besmislenih zločina, bilo je i pokušaja samospaljivanja kao u Vašoj knjizi, a koja kada se zatvori izgleda donekle proročki?

Stanje u Srbiji je toliko loše da me ne bi iznenadilo da neko okonča svoj život na tako bizaran način. Međutim, glavni junak mog romana ima i druge razloge zbog kojih bira takvu smrt. Čitaoci će ih lako otkriti. Posebnu pažnju posvetio sam reakcijama na Rihterovo samoubistvo, što kod slučajnih prolaznika koji su se tog popodneva zatekli ispred Skupštine, što kod ljudi koji su ga kasnije analizirali. Neke od tih reakcija inspirisane su stvarnim događajima. Recimo, pre nekoliko godina, proveo sam u autobusu skoro sat vremena ispred Gazele, jer je bio saobraćajni kolaps. Tada nisam znao šta je uzrok, ali sam iste večeri, gledajući vesti, saznao da je kolaps bio zbog toga što je neki čovek pretio da će skočiti s mosta. I tada sam video da su ga građani, dok se držao za ogradu, vređali, psovali, terali ga da skoči, a jedna mlada majka sa dvoje dece napravila je selfie, na kojem je ovaj nesrećnik bio u pozadini. Taj događaj, više nego bilo šta drugo, pokazao mi je u kakvom društvu živim.

*Živite u Istambulu gde već nekoliko meseci gde predajete engleski jezik na fakultetu. Recite nam nešto o tom iskustvu, utiscima. Pre toga bili ste u Kuvajtu. Možete li uporediti ukratko te tri stvarnosti, računajući i dragi nam Beograd? Da li su to paralelni svetovi? Ako jesu kako onda izgleda globalna slika sveta za Vas? Na kakvoj planeti živimo?

Te tri zemlje su veoma različite. Kuvajt je konzervativna islamska zemlja sa ogromnim klasnim razlikama, gde mali procenat ljudi ima nepojmljivo bogatstvo, dok radnici iz Indije, Pakistana i Bangladeša žive, maltene, kao robovi. Osim toga, Kuvajt se suočava sa ozbiljnim pretnjama Islamske Države. Turska je potpuno drugačija zemlja. Duboko je podeljena na konzervativce i sekulariste, i ta podela se može videti u svakoj oblasti. Trenutna atmosfera, naročito među mladim ljudima, podseća me pomalo na devedesete u Srbiji, kada su građani bili zagriženi protivnici ili zagriženi sledbenici Slobodana Miloševića. Ravnodušnih gotovo da nije bilo. Istanbul je, opet, drugačiji od ostatka Turske, impresivan u svojoj haotičnosti, prepun paradoksa zbog svoje geografske pozicije, grad od 15 miliona ljudi koji jednog dana mrzite i jedva čekate da odete iz njega, a već sledećeg dana govorite da je najlepši na svetu i da ćete tu ostati do kraja života. U poslednje vreme Turska ima dosta problema zbog ratova u Iraku i Siriji. Negde sam pročitao da je primila više od 2 miliona izbeglica iz Sirije. Srbija nema takve probleme, ali je uprkos tome u mnogo goroj poziciji. Čini mi se da od devedesetih nije bila ovako beznadežna situacija. Predsednik nam je seoski đilkoš, premijer je bahat i neurotičan čovek, dok su ministri mahom karijeristi i poltroni koji kao da su došli sa Univerziteta “Svetlost” iz mog romana. Teško je poverovati da takva ekipa može da izvuče zemlju iz duboke ekonomske krize. S druge strane, opozicija je bezidejna, bezuba, sastavljena od istih onih ljudi koji su svojom glupavom i prevarantskom politikom doveli ove na vlast. Voleo bih da grešim, ali trenutno ne vidim nijedan znak da Srbija može da postane normalna država.

Razgovarao: Dragoljub Stanković

Izvor: e-novine

Comments

comments

Related Posts