Ana Miloš je rođena 1992. u Beogradu, gde i sada živi.
Objavila je zbirku priča Kraj raspusta (2019) i zbirku poezije Govori grad (2020). Dobitnica je nagrada Miodrag Borisavljević (2016) i Đura Đukanov (2019). Zbirka Kraj raspusta našla se u širem izboru za Andrićevu nagradu, kao i u užem izboru za nagradu „Edo Budiša“.
Priče i pesme objavljivala je u časopisima: Povelja, Polja, Beogradski književni časopis, Letopis Matice srpske, SENT, Dometi, Rukopisi 39, kao i u onlajn časopisima: libartes.rs, booke.hr, lupiga.com, strane.ba, eckermann.org.rs, astronaut.ba, kriticnamasa.com.
Nagrađena zbirka Kraj raspusta je 2020. godine dopunjena s osam novih priča i naredne godine izdata pod nazivom Kraj raspusta i druge priče.
Bio je to povod da malo popričamo sa autorkom. 
- Do sada ste objavili zbirku pesama i zbirku priča (plus dopunjeno izdanje). U pitanju je najnekomercijalnija moguća književnost. Kako ste, zaboga, uspeli u tome da Vaša dela budu objavljena?
– Kao i u svemu, kao i uvek: upornost i nešto što je prepoznato kao talenat, u kombinaciji sa pravim poznanstvom. Odnosno, zbirku priča Kraj raspusta objavila je biblioteka Jovan Popović iz Kikinde, pošto sam osvojila nagradu Đura Đukanov. Onda sam sama počela s promocijom knjige koja se, zbog korone, svela na Instagram i slanje knjiga na milion adresa. Tako sam se nametnula. Zbirku pesama sam imala još od ranije, ali dok nisam upravo preko Instagrama naletela na Srđana V. Tešina, nisam znala šta bih s njom. On je pristao da je pročita, a zatim i uredi za Književnu radionicu Rašić. A preko prijateljice Jelene Vukićević sam došla do vlasnika Booke, Ivana Bevca, kome se svidela zbirka i odlučio je da želi da je štampa, ali sa dodatnim pričama. Mislim da u trenutku kad Bob Dilan i Luiza Glik (pre svega pesnici) dobijaju Nobelove nagrade ne možemo da pričamo o „najnekomercijalnijoj“ književnosti.
Treba da bude jasno da bi zbirke priča i poezije bile mnogo više čitane da se izdavači i knjižari prema tim knjigama odnose kao i prema romanima: da ih promovišu na isti način i da ih stavljaju u prvi plan na policama i u izloge, mnogo bi se više prodavale i bile uočljivije.
- Šta kažu izdavači kada im ponudite priče i pesme?
-Kažu, Ana, ovo je super, ako se slažeš mi bismo da štampamo! Zahvaljujući mnogim mlađim autorkama pripovetke i poezija nisu više ono što su bile pre dve-tri godine. Ljudi hoće da čitaju zbirke priča i pesama. Naravno, i dalje u manjoj meri nego romane, ali ako je izdavač dobar, ako ima čitaoce koji su stekli poverenje u njegova izdanja, onda ni žanr nije bitan.
- Koliko je upornosti potrebno da bi se postalo, kako sam naleteo na jednom mestu, „književno otkriće godine“?
– Mnogo. Već sam rekla kako sam se probijala. I još uvek se probijam. To je proces koji traje već drugu godinu, svaki dan.
- Koji bi bio Vaš savet ljudima koji tek počinju da se probijaju na književnu scenu? Da li bi mladi i novi autori i autorke trebalo da se povinuju zahtevima tržišta (i urednika) ili da se bore za svoj autentičan i lični izraz?
-Savetujem im da ne slušaju tuđe savete. Lotreamon i Koder su jedini pisci za koje znam da nisu mogli protiv poriva da pišu isključivo onako kako su, pretpostavljam, osećali da moraju. Čak i oni su patili od mišljenja kritike, publike, od odbijanja izdavača itd. Dakle, određeno povinovanje mora da postoji. Koji god da vam je motiv za pisanje, ne živite sami u rupi na Jupiteru; uvek je tu misao o drugom.
- Zbirka priča Kraj raspusta našla se u širem izboru za Andrićevu nagradu kao i užem izboru za nagradu Edo Budiša, a dobili ste i nagrade Miodrag Borisavljević i Đura Đukanov. Koliko su Vam ove nagrade pomogle u Vašem proboju na književnu scenu i šta Vam one znače?
-Najviše mi je pomogla nagrada Đura Đukanov. Zbog nje su mi štampali prvu knjigu, a uz pomoć te knjige sam došla do publike i izdavača. Znače i kao neki putokaz da shvatiš kakve stvari i kod kakvog žirija imaju odnosno nemaju prođu. Ostale navedene dobijene i nedobijene nagrade su pomogle da se moja knjiga pojavi na još nekim adresama, ispred očiju još nekih ljudi. Samim tim što su prošle u ove i one krugove znači da ih je, nadam se, neko i čitao.
- Kakav je, generalno, Vaš stav prema književnim nagradama?
-One su kao neko biće iz druge dimenzije od kojeg jedino mogu da vidim senku. A ta senka me i plaši i privlači jer ko zna šta je zaista pravi.
- Nedavno objavljena zbirka Kraj raspusta i druge priče je, zapravo, Kraj raspusta dopunjena sa još osam novih priča?
-Tako je.
- Tokom čitanja nisam mogao da se otmem utisku koliko se nove i stare priče razlikuju. Na osnovu komentara na Goodreadsu vidim da su i drugi to primetili. A nije prošlo baš toliko vremena između objavljivanja prve i druge zbirke priča?
-Nove priče su nove u smislu da do sad nisu objavljene. Ali tu ima i nekih dosta starih priča, kao i nekih koje su nastajale uz one iz originalnog Kraja raspusta, ali mi se nisu uklapale u zbirku. Zato su i date kao poseban deo knjige i treba čitati svaku za sebe. Naravno, i ove iz Kraja raspusta mogu da se čitaju svaka za sebe, ali one funkcionišu i kao celina.
- U Vašim pričama bavite se temama kao što su razvod, postporođajna depresija, smrt deteta, smrt roditelja, nasilje u braku… Ipak, priče su, istovremeno, nekako pitke i lake za čitanje.
-Bilo bi nečitljivo da su forma i tema iz istog ključa, mora uvek da postoji kontra, sukob.
- Šta trenutno čitate?
-Metropolis Bena Vilsona, S najgorim Namerama Alesandra Piperna i Bibliju.
- Koje knjige ili autore/ke biste preporučili našim čitaocima?
-Pored ove tri navede u predhodnom odgovoru: Petrograd Andreja Belog, Juda Iskariotski Leonida Andrejeva, Nemanju Mitrovića, Novicu Tadića…
- Koji Vam se domaći autori i autorke novije generacije dopadaju?
-Mnogo mi se dopada trenutna književna scena na ovim prostorima, dakle mlade autorke i mladi autori iz bivše Jugoslavije prosto kidaju kako pišu. Ipak, kako ne bih zaboravila nekoga, neću nabrajati. Mislim da bi čitalačka publika, kao i stariji pisci, trebalo da se više okrenu naslovima novih generacija.
- Da li radite na nečemu novom i, ako da, da li možete da nam nagovestite o čemu se radi?
-Završavam roman i zbirku priča, tako da se čuvajte!
Razgovarao: Milan Aranđelović
