Kruso je roman prvenac Luca Zajlera koji ranije nije prevođen na srpski jezik, ali nemačkoj čitalačkoj publici nije nepoznat. Iza sebe ima brojne nagrade za svoje pesme, eseje i kratke priče, od kojih mnoge vrlo dirljivo opisuju pastoralne industrijske regije u Istočnoj Nemačkoj, gde je i sam odrastao.
„Nije svaki događaj u životu dovoljno interesantna tema za roman od 500 strana, ali u mom slučaju bila dobra polazna tačka. Kruso nije autobiografska priča, ali i ja sam prao sudove na Hidenzeu tokom leta. Verujem, čak i danas, da je Hidenze najlepše ostrvo na svetu“, rekao je Luc Zajler nakon što je za ovaj roman dobio Nemačku književnu nagradu.
Čitaocima koji nisu odrastali u Istočnoj Nemačkoj u vremenu kada i Zajler ni ovaj događaj opisan u romanu Kruso neće biti dovoljno interesantna tema za roman od 500 strana (ili 516 stranica srpskog izdanja).
Radnja romana Kruso dešava se u leto 1989. godine u Istočnoj Nemačkoj samo nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida koji je simbolizovao kraj sovjetske dominacije i početak ujedinjenja dve Nemačke i dve Evrope.
Mladi junak naše priče, student književnosti, Edgar Bendler Ed doživeo je tešku nesreću u životu koja ga je dovela na rub samoubistva. Da bi pobegao od loših misli on ostavlja sve za sobom i odlazi na mitsko ostrvo Hidenze. Ostrvo Hidenze je neka vrsta tačke bez povratka za sve one koji žele da pobegnu iz Istočnog bloka „…hodočasnici na hodočašću ka mestu svojih snova, poslednjem mestu slobode unutar granica…“. Na njega dolaze disidenti, progonjeni, begunci od komunizma koji žele da sa Hidenzea dospeju na obale susedne Švedske. Na ostrvu Ed dobija posao perača sudova u kuhinji restorana Pustinjak. Njegov kolega na toj važnoj i odgovornoj dužnosti je izvesni i misteriozni Aleksander Krusovič koga svi zovu Kruso. Do kraja romana, na svih 516 strana, oni peru sudove i čekaju da padne Berlinski zid. Zajedno sa padom Zida pada i završetak romana i agonija vezana za njegovo čitanje.
Tokom čitanja knjige stalno smo u neizvesnosti i očekivanju da se konačno otvore sve karte i najzad shvatimo šta čitamo. Da li će Kruso otkriti smisao života mladom Petku… ovaj Edu, da li će Ed uspeti da pronađe smisao svog postojanja, da li će Kruso otkriti tajnu slobode svom učeniku, da li će Ed otkriti mračnu tajnu Krusoove prošlosti i tajnu njegove ostrvske aktivnosti… Mnogo je stvari koje očekujemo da se dese u romanu, na početku gotovo sa nestrpljenjem okrećući stranice knjige, a kasnije to činimo sa sve većom i većom skepsom.
Možda bih razumeo roman da sam poznavao pesnički opus Georga Tarkla ili Remboa na koje junaci konstantno prave reference. Ali znam dobro delo Danijela Defoa na koje nam, gotovo na svakoj stranici, narator skreće pažnju. I sam Krusovič ima nemoguće rusko prezime samo da bi mogao imati i nadimak koji nas upućuje na najslavnijeg književnog brodolomnika. Nikakvo poznavanje Robinzona Krusoa nije mi pomoglo da shvatim ono što pisac hoće da kaže.
Lisica sa kojom Ed ima običaj da porazgovara nakon posla bi, valjda, trebalo da bude referenca na Malog princa? Ni tu nisam pronašao nikakvu vezu i putokaz ka onome što pisac želi da nam poruči.
U jednom trenutku Ed i Kruso su se poljubili u usta i ja sam taman pomislio da će u tom smeru krenuti radnja. Zar na zadnjoj korici ne piše da je ovo roman u kojem „Ed doživljava svoje prvo posvećenje u seksualnost“?
Međutim i to je bio samo pogrešan trag. Posle poljupca ni reči o njemu ili o istraživanju LGBT seksualnosti u represivnom komunističkom društvu.
Istina je da Kruso povremeno spomene kako je prava sloboda u nama samima i kako spoljašnje granice i nesloboda ne bi trebalo da utiču na nas. Ali to je tako banalno za knjigu koju je Der Spiegel nazvao „prvi dostojan pandan Čarobnom bregu Tomasa Mana“.
Narator ne propušta na napomene kako je iscrpljujući fizički rad nešto što ga oslobađa, onako kako intelektualni rad nikada nije mogao. Ali to je već standardna besmislena fraza svakog intelektualca koji drži do sebe i svog dela.
Roman Kruso ima određen kvalitet koji objašnjava kako i zašto je autor za njega dobio prestižnu nacionalnu nagradu.
Kruso je generacijska (i geografska) knjiga. Posvećena je svima onima koji su odrastali u Istočnoj Nemačkoj tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Atmosfera društvene klaustrofobije koja se oseća u romanu, nepoznata mlađim generacijama istočnih Nemaca i Evropljana, prosto može da se seče nožem za maslac. Naravno, ako ste odrastali u takvom dobu i na takvim mestima.
Ovo je knjiga za bejbibumere Istočne Nemačke, epitaf svim žrtvama onih koji su pokušali da pobegnu na Zapad, svim onima koji su odrastali sanjajući farmerke ili ploču Bitlsa (ili Pistolsa).
Kruso je takođe zbirka kvaziintelektualnih misli i poigravanje sa rečima salonskog intelektualca Evrope ujedinjene pod čizmom slobodnog protoka kapitala, ljudi i ideja, posvećena saborcima po salonima koji su mu u znak zahvalnosti za angažovanje dodelili značajnu književnu nagradu.
Kao i u kvantnoj fizici gde se u svakom trenutku univerzumi granaju na više različitih tako i knjiga Kruso tokom čitanja nekome deluje kao mrtva, a nekome kao veoma, veoma živa mačka.
Piše: Milan Aranđelović
