Dejan Stojiljković prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista, rođen je u Nišu 1976. godine.
Do sada je objavio romane Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave, Znamenje anđela, Kainov ožiljak (u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem), Olujni bedem i Dukat za lađara, kao i prozne zbirke Leva strana druma, Low Life, Kišni psi i Neonski bluz. Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem i Draganom Paunovićem autor je ilustrovane trilogije o Nemanjićima, koju čine knjige U ime oca, Dva orla i U ime sina. Ova trilogija nedavno je objedinjena u knjizi Senka i san.
Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista TV serije Senke nad Balkanom. Spada među najčitanije srpske autore.
Ovo je njegov prvi intervju za Bookvar.
- Nedavno je objavljena ilustrovana knjiga Senka i san. U pitanju je objedinjena trilogija o Stefanu Nemanji koju ste napisali zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem. Da li je u pitanju knjiga koja se obraća, pre svega, mlađoj publici ili je namenjena svim uzrastima?
U pitanju je integralno izdanje u kojem su objedinjene tri knjige izdate inicijalno još 2016. godine, one jesu pisane na način da budu razumljive mlađim čitaocima i neretko su mi moji čitaoci slali fotografije ili snimke na kojima čitaju svojoj deci tu priču o Stefanu Nemanji. Ali, takođe, dosta starijih čitalaca se javilo da podeli utiske. Knjige su, dakle, doprle do široke publike i volim da kažem da su kao Politikin Zabavnik iz koga sam ja naučio da čitam – ta sve od 7 do 107 godina. Tome je dosta doprineo Dragan Paunović svojim izvanrednim ilustracijama, zato smo se i odlučili da ovaj integral bude dizajniran tako da dvobojna štampa, crna i crvena, donese potpuno novu draž Draganovom radu. Tekst je, naravno isti, ali sad nije iz delova, već je objedinjena cela priča, od Nemanjinog dečaštva do napuštanja prestola i odlaska na Hilandar.
- Živimo u društvu koje je sklono mitologizaciji i u kome su granice između činjenica i fikcije često veoma zamrljane i nejasne, a sve to može imati uticaja i na današnje događaje. Ljudi često nastupaju sa uverenjem da se istorija odigrala upravo onako kako je to prikazano u filmu Boj na Kosovu Zdravka Šotre. Imajući sve to na umu, koliko je Vama, kao piscu istorijske fikcije, bitno da kroz svoja dela provučete određene poruke i vrednosti koje mogu imati uticaja na publiku i, samim, tim, na kreiranje javnog mnjenja?
Ne verujem da pisci i knjige danas imaju tu društvenu moć da kreiraju javno mnjenje, zna se ko to radi i gde se to radi, a za takvu rabotu je većina nas pisaca nekvalifikovana. Pa čak i ranije, kada smo imali drugove pisce koji su, kao, bili stvarno društveno angažovani, sve to je bilo pod budnim okom onih koji njihovu umetnost instrumentalizuju u ideološke i dnevnopolitičke svrhe. Šalju Skendera Kulenovića da drži govor rudarima, Branka Miljkovića da čita pesme omladincima na izgradnji auto-puta Bratstvo-jedinstvo, Ivu Andrića da piše tekstove o železnici… A Pekića u zatvor zbog delikta mišljenja.
Književnost i umetnost nastaju u sasvim drugoj dimenziji u odnosu na politiku. Samim ti i u odnosu na one koji kreiraju društveni život i javno mnjenje, a to su uglavnom političari. Pisac i njegovo delo su dobri onoliko koliko mogu da budu upotrebljeni tj. instrumentalizovani u stranačkoj i političkoj borbi. Miloševiću su bili potrebni Pavić, Vitezović, Bulatović, Desanka Maksimović i ostali da bi profilisao i artikulisao svoju kvazi-patriotsku politiku i sumanute političke ideje. Koštunici je trebao Basara jer svaki dvor mora da ima svoju dvorsku ludu. Saši Jankoviću je trebao Dragan Velikić da mu malo statira u reklamnom spotu, Mariniki Tepić topao zagrljaj Marka Vidojkovića a Goranu Vesiću čitavo jedno udruženje pisaca da ga unapredi u taj toliko željeni status “književnika”… S tim u vezi, šta mislite, ko ima veću društvenu moć? Ja ili “kolega” mi Vesić?
Ako sagledamo famozni društveni angažman pisaca, u bližoj prošlosti i, naročito, danas – za društvo, državu i građane je bilo bolje da su ćutali i gledali svoja posla. Jer se pokazalo da pisac, ma koliko da je pametan u svojim knjigama, može da bude, kao čovek od krvi i mesa, izmanipulisan od strane političara i preveden žedan preko vode kao poslednja polupismena budala. Sačuvaj me Bože politike, političara i stranaka koje predlažu pisci. Jedino je možda gora opcija ono što ti predlažu glumci. Kad je već reč o zloupotrebi umetnosti i umetnika u stranačke i ideološke svrhe, dobar primer ste naveli, film Boj na Kosovu… To je, u stvari, partizanski film, samo što glavni likovi iz srednjeg veka a ne iz Drugog svetskog rata. Svi klišei tzv. “jugoslovenskog vesterna” su tu: div-junaci bez mane i straha, dehumanizovani neprijatelj, dežurni izdajnik, nacionalna patetika (s tim što je ovde jugoslovenstvo zamenjeno srpstvom), ljudi koji ne znaju da jašu konje i padaju sa njih, naivne i neubedljive scene borbi, beskrajni “patriJotski” monolozi protkani fatalističkim i filozofskim patosom… Ne znam da li ste primetili da knez Lazar u tom filmu priča kao da se najeo magičnih pečurki? Jedna od najvećih svetskih vojnih sila tog vremena pokrenula je invaziju na njegovu državu a on snatri o nekakvim zrnima soli, vasioni… Budite ubeđeni da pravi Lazar Hrebeljanović nije sigurno bio takav. Čak imamo i komesare – to su ona dvojica monaha što prosipaju filozofiju o… Ni dan-danas nemam pojma čemu. I sve je to pisao Ljubomir Simović? Neverovatno. Film je, dakle, istorijski autentičan koliko i jedan drugi Šotrin film – Igmanski marš. Dakle, išlo se prostom logikom, ako si narod uspeo da ubediš kako je vučjak Luks spasio Tita na Neretvi i kako su Prle i Tihi pobili pola Vermahta, šta je teško onda, koristeći iste šablone i kemp estetiku, da se tom istom narodu proda priča o Kosovu grdnom sudilištu i Vuku Brankoviću izdajniku? Tako se najuspešnije briše ta granica između mita i istorije, fikcije i stvarnosti… Ali to onda više nije umetnost – nego propaganda. Zanimljivo je kako je film, na neki način, označio početak jedne od najmračnijih epoha u istoriji srpskog naroda, a mi smo to dočekali slaveći, sa pevanjem, a kasnije – i pucanjem. I tu dolazimo do odnosa prema istoriji. A to sam upravo hteo da promenim svojim drugim romanom Duge noći i crne zastave. Ne samo u smislu ugla gledanja nego i oživljavanja epohe i glavnih likova. Sećam se, kada sam u to vreme govorio da hoću da napišem roman o kosovskim junacima, uglavnom sam nailazio na isti odgovor: “A koga to više zanima?”. Mnogi su smatrali da je ta priča “potrošena”. A ona, u stvari, nije bila ni ispričana, već samo načeta. Stvar je u tome da mene nije uopšte zanimao nikakav “ideološki ključ” niti famozni “angažman”, niti sam hteo svojom knjigom da menjam društvo i šaljem poruke, jedina moja namera bila je da ispričam dobru priču.
- Sarađivali ste na scenariju za seriju Senke nad Balkanom čija je radnja smeštena između dva svetska rata. Izgleda da se autori danas rado vraćaju međuratnom periodu. Dosta je serija, filmova i knjiga čija je radnja smeštena upravo u tom vremenu. Čini se da ste Vi, smeštajući radnju romana Konstantinovo raskršće u period Drugog svetskog rata, vremenski otišli najdalje od svih autora. Naši savremeni autori istorijske fikcije kao da namerno izbegavaju da obrađuju period nakon, recimo, 1944. godine. Šta mislite da li je i zašto je to tako?
Više je razloga. Za početak, ratni period je dosta obrađivan od strane pisaca po zadatku nakon što su komunisti došli na vlast pa je ta njihova borba morala da dobije epsku i romantičnu interpretaciju. Koliko su nas samo gnjavili sa partizanskim pričama Vladimira Nazora… Isakovićeva Kašika, koja je bila u lektiri za osnovnu školu u SFRJ, bila je prva, prava horor pripovetka koju sam pročitao. Baš kao i sa motivom boja na Kosovu, u vreme kada sam ja napisao taj roman, vladalo je mišljenje da na tu temu nema ništa više da se kaže. Toliko knjiga je napisano, mnoge od strane samih učesnika NOB-a. Verujem da je mlađoj publici manje poznato da je Dragan Marković, autor Otpisanih (knjiga se u originalu zvala Zabranjeni život) zaista bio ilegalac tokom rata i hapšen od strane specijalne policije… Samim tim je prilično bizarno koliko su sve te priče bile nerealne i naivne, kao da ih je pisao neko ko nije proživeo ništa od toga. Ali tako je moralo da se radi, uvaženi drugovi su istinu čuvali za svoje memoare, a samo retki poput Branka Ćopića i Dobrice Ćosića su se usuđivali da ispričaju realnu, životnu priču o tim gadnim vremenima.
Kada sam ja krenuo da istražujem građu za Konstantinovo raskršće, otkrio sam jednu prećutanu istoriju, i tu ne mislim na onu iz kragujevačkih Pogleda gde se ide u kontru i sve što se pripisivalo partizanima, automatski pripisuje četnicima, nego na to koliko su uopšte bili značajni ovi prostori silama Osovine i Saveznicima i kakva je bila priroda građanskog rata koji se de facto ovde vodio. Mislim da to najbolje sublimira pukovnik Oto fon Fen koji u jednom trenutku u Konstantinovom raskršću kaže: “Mi smo im okupirali zemlju, a oni se ubijaju međusobno zbog ideoloških razloga, kao da nas uopšte nema.” Čitajući dalje istorijske knjige kao što su one Maksa Hejstingsa i Entoni Bivora, kao i memoare kao što su oni Ficroja Meklina i Hermana Nojbahera, nalazite i pogled sa strane na tu našu balkansku tragediju. I to vam otvara oči. Jer kad jednom iskoračite iz tog nametnutog narativa Tito-Draža i partizani-četnici, pred vama se otvara vrlo komplesna slika koju je Čerčil opisao u jednoj rečenici: “Balkan ima više istorije nego što to može da podnese”. I time se bavi moj roman, a ne glorifikacijom jednog ili satanizacijom drugog pokreta ili ideologije. Te naslage istorije, koje može da oseti jedan hladni germanski oficir koji je ovde tek samo gost, ta tmuša, kal i prokletstvo ovih prostora, i šok i otpor stranca koji se sudara sa tim, to je veoma zahvalna stvar za književnu obradu i nadogradnju. U tome možda leži razlog zašto mnogi beže od ove teme, jer smatraju da obavezno moraš da imaš stav, da taj stav mora da bude takav da jasno kažeš kome si ideološki blizak, levima ili desnima, bradonjama ili komunjarama, Titu ili Draži, a Drugi svetski rat je bio globalna tragedija… Nema tu samo dobrih i loših momaka, već ima mnogo nijansi, uglavnom sive.
- Iako ste najpoznatiji po knjigama čija je radnja smeštena u prošlost, moj lični utisak je da ste, kao autor, najviše zablistali u zbirci priča Leva strana druma u kojoj pišete o stvarima koje su Vam vremenski i prostorno najbliskije. Da li u nekoj budućnosti možemo očekivati da se vratite „niškom asfaltu“?
Već sam se vratio. Na servisu Bukmejt možete pronaći dve priče iz tog ciklusa – Doživeti stotu i Sićevo burning, u antologiji Orlovni ponovo lete koju je uredio Vule Žurić je priča Kraj detinjstva a u zbirci Čuvari zlatnog runa 1 je meni veoma dragi Vlaški skok koji je omaž genijalnom Mirku Kodiću. Priprema se uveliko i serija, ja sam već napisao pola sezone, gde su dve priče adaptacija a tri potpuno nove, u pregovorima smo sa producentima, pa ćemo da vidimo šta će da bude… Nevezano za seriju, ja već imam skoro gotovu zbirku čiji će naslov biti Klaker Town. Ne znam kako će sve izgledati sad, dvadeset godina kasnije, jer sam naslovnu priču objavio 2002. u zrenjaniskom časopisu Ulaznica gde je dobila prvu nagradu na konkursu i tako je sve počelo… U suštini, junaci su tu, okruženje u kome obitavaju se nije mnogo promenilo, to je ista zemlja, isti grad, isti ljudi, isti mentalitet, samo sad imamo pametne telefone i društvene mreže… A i Radnički igra u Evropi.
- Kada smo već kod Niša… Dok se autori iz drugih krajeva zemlje najčešće i na razne načine nekako „utope u Beograd“, imam snažan utisak da niški stvaraoci, poput pripadnika onog galskog sela u Armorici, ostaju verni svom gradu. Niš je grad koji je dao veliki broj autora, i umetnika generalno, koji se na sve načine trude da sačuvaju svoj lokalni identitet i da ostanu autentične Nišlije i Nišlijke. Dok za druge autore ne bih mogao odmah reći odakle su, za Nišlije odmah znam. Da li imate neki čarobni napitak koji vam daje snagu da se branite od „zavojevača“?
Sad treba da kažem: nemamo napitak, ali imamo burek. Mislim da se odgovor nalazi u samom vašem pitanju: “Niš je grad”. Dakle, lakše je sačuvati identitet ako si mesto na idealnom geografskom položaju, na vrlo bitnoj saobraćajnoj magistrali, sa skoro 300 000 stanovnika, univerzitetom, istorijom, tradicijom, ozbiljnom urbanom kulturom, nego ako si deset puta manje mesto na 50 kilometra od auto-puta. Naravno, ne čini samo to grad. Kada kažem “istorija i tradicija” ne mislim to u uobičajenom patetičnom maniru folklornog patriotizma, istorija i tradicija Niša su i Sinđelić i Gale Kerber, i Konstantin Veliki i Branko Miljković, i Milan Obrenović i Šaban Bajramović… Još jedna stvar je mnogo bitna za Niš – on je kosmopilitski grad u pravom smisli te reči. U smislu da je taj kosmopolitizam organski, a na usiljen i nametnut. Ko ne veruje – neka dođe avgusta kada se održava Nišvil. I onda, kada iz grada kao što je Niš odeš negde drugde, u Beograd ili neko treće mesto, ti taj grad nosiš sa sobom… Nosiš ga u svom mentalitetu, obrazovanju, načinu na koji sagledavaš svet i ljude… Nosiš ga u jeziku. To nije baš slučaj kada si iz nekog manjeg mesta. Nišliji ili Novosađaninu je teže da se uklope u novu sredinu, za razliku od nekoga ko je jedva dočekao da pobegne, recimo, iz Bajine bašte ili Kikinde, jer imaju taj “bagaž” koji sam pomenuo. Mi u odnosu prema Beogradu često nastupamo arogantno i bezobrazno, nekad je to dobro, nekad baš i nije… Ali prosto, ako si Nišlija, više ti leži da se inatiš u kurobecaš, jer to je tvoja priroda, nego da saviješ glavu pred svetlima velegrada i sviraš po pravilima prestonice. Mislim da smo u tom smislu dosta slični Sarajlijama.
- Radite i kao strip-scenarista, a i pripadate generaciji koja je odrastala uz stripove, pa moram da Vas pitam da li je, po vašem utisku, ponuda stripova osamdesetih godina minulog veka bila bogatija nego današnja? Da li danas kod nas ima više stripova nego onda?
Zavisi kako se na to gleda. Za početak, treba imati u vidu promenu u načinu života pa i u samom odnosu prema stripu i umetnosti generalno. Osamdesetih godina, kada sam ja odrastao, svi su čitali stripove. I bilo ih je, naravno, mnogo više u ponudi nego danas. Imali smo radio, dva programa televizije, nije bilo interneta, savremenih kompjutera, fejsbuka, instagrama, jutjuba, tik-toka… Logično je da su nam glavni vid zabave, ali i edukacije, bili stripovi, časopisi, albumi sa samolepljivim sličicama. Najpopularniji su svakako bili oni Dnevnika iz Novog Sada ali tu su bile i Dečje novine i drugi izdavači… Zagrebački Vjesnik je izdavao Alana Forda. Stvarno smo imali sreće da uživamo u odličnoj ponudi italijanskog, francusko-belgijskog, američkog stripa i dosta toga je objavljivano u skladu sa svetskim trendovima. Podsetiću mlađe čitaoce da se prva epizoda Dilana Doga kod nas pojavila avgusta 1987. godine, samo godinu dana od italijanske premijere. Dalje, stripovi su bili jeftini. Da bih ilustrovao koliko, navešću da sam ja lično, dakle, dete iz radničke porodice, mogao osamdesetih da kupim svesku Zlatne serije ili Eks almanah za novac koji mi preostane nakon što kupim užinu. I svakako u celoj priči treba pomenuti i zlatno doba YU stripa i naše izvanredne majstore koji su u to vreme bili u top formi.
Danas imamo situaciju da je prisutna velika produkcija, ja, kao kolekcionar, jedva uspevam da ispratim šta sve izađe na mesečnom nivou, ponuda je raznovrsna i izdavači poput Darkvuda, Čarobne knjige, Sistema, Golkonde i ostalih rade sjajan posao. Međutim, tu već dolazimo do problema tiraža. Danas je prosečan tiraž strip izdanja koje ide u knjižare oko 500 primeraka. I ta izdanja su uglavnom u odličnoj opremi, u tvrdim koricama, velikim formatima, punom koloru… I, logično – ne mogu da budu jeftina. A nekada se u SFRJ strip revija ili edicija gasila ako prodaja padne ispod 30 000 primeraka. Tu dolazimo do surove istine. Deca više ne čitaju stripove. Glavne mušterije smo mi – matorci. Prosečan kupac i kolekcionar stripova u zemljama Ex-Yu je sredovečan čovek kome je to, između ostalog, neka vrsta nostalgičnog fetiša. Zato, ako odlučite da pokrenete stripovsku izdavačku kuću, najbolje je da štancate stare epizode Zagora, to će da se proda bez problema.
- Zašto su danas isti stripovi (mislim pre svega na Bonelijeve) dosta skuplji nego ranije?
Pretpostavjam da su dva najbitnija razloga tip štampe i tiraži. U SFRJ su se stripovi uglavnom štampali na roto mašinama, kao i dnevne novine, to je znatno jeftinije od ofset štampe. A svakako je opštepoznato da ne košta isto po komadu izdanje koje štampate u tiražu od pet hiljada i sto pedeset hiljada. Plus su mnogi izdavači u to vreme imali svoje štamparije, što takođe dosta pojeftinjuje izdanje. Nekadašnji tiraži Bonelijevih stripova u nas su sada misaona imenica, i zato treba odati priznanje, pre svega izdavačkoj kući Veseli četvrtak što istrajava u svojim kiosk-izdanjima, uprkos svim nedaćama. Sasvim je normalno da ta izdanja budu skuplja od onih ranije, naveo sam neke od razloga, ali, realno, sveska Dilana Doga kojeg redovno kupujem i dalje košta koliko jedno piće u nekom od kafića u centru Beograda. Meni to uopšte nije skupo, a to je ujedno i način da podržim izdavače u nimalo lakom i vazda neizvesnom poslu.
- Gde je danas srpski strip? Da li je danas ponuda domaćeg stripa bogatija ili oskudnija u odnosu na vreme „beogradskih krugova“?
I da i ne. Samo što treba imati u vidu da, za razliku od nekadašnjih vremena kada je domaći crtač koji radi za inostranog izdavača bio neka vrsta kurioziteta, danas je maltene pravilo da neko ko se profesionalno bavi stripom mora, hteo ne hteo, da radi za Francuze, Amerikance ili Italijane. I otud toliko naših ljudi tamo, jer nemaju mnogo izbora. Domaći izdavači, za razliku od inostranih, nemaju tu matematiku da finansiraju kompletnu produkciju našeg stripa. Treba platiti scenario, crtača, dizajn, štampu… Onda deo novca ode distributetima i knjižarima. Paradoksalno, više vam se isplati da strip koji je crtao neki naš čovek i objavio, recimo, u Francuskoj, odkupite od originalnog izdavača i “uvezete” tako naše ljude, nego da sami plaćate kompletnu produkciju. Imam iskustva sa tim i znam koliko je moj izdavač System Comics morao da uloži u produkciju stripa Konstantinovo raskršće. Zato se mnogi ne odlučuju na taj potez jer, nažalost, nema finansijsku održivost. Izdavaštvo je oduvek bilo rizičan biznis, strip izdavaštvo pogotovo. Opet, treba napomenuti da smo savremenici izvanrednih strip-majstora koji su u mnogim segmentima ravni svetskim, a često i bolji od njih. Volim da kažem kako je srpski strip deset kopalja iznad srpske književnosti po tom pitanju, i da srpski pisci mogu samo da sanjaju percepciju u inostranstvu kakvu imaju naši stripari. U Francuskoj nemaju pojma ko je Basara, ali odlično znaju ko su Vladimir Krstić Laci ili Stevan Subić.
- Današnje klince kao da više ne zanimaju junaci kao što su Zagor i Dilan Dog ili američki superheroji, već čitaju manga stripove. Kakvo je Vaše mišljenje o mangama?
Moja ćerka voli mange. Stripovi koje ja čitam su joj staromodni i nezanimljivi. Došlo je do promene generacija i novi klinci žele sebi blizak izraz i poetiku. Što je normalno, meni su osamdesetih stari stripovi poput Ripa Kirbija ili Baka Rodžersa bili strašno dosadni. Lično se nikad nisam upecao na mange, ta estetika me stalno asocira na loše i jeftine crtane filmove koji su ovde emitovani devedesetih… Neki polu-ljudi, polu-dečaci sa čudnim frizurama i ogromnim očima kao u insekata, laseri, svemirski brodovi i šarene eksplozije, svi se nešto dernjaju, jedan te isti šablon koji se ponavalja… Govorim o mangama iz tog vremena, savršeno mi je jasno da je sve to mnogo evoluiralo i da su savremeni manga stripovi daleko bolji i ozbiljniji, ali ja to naprosto ne mogu da čitam. Nisam čak uspeo da pročitam do kraja ni famoznu Akiru.
- DC ili Marvel stripovi?
DC.
- DC ili Marvel filmovi?
Marvel.
- Dokle se stiglo na realizaciji serije koja se radi po Vašem romanu Konstantinovo raskršće?
Negde je pri kraju pretprodukcija. Gradi se ogroman set u Pančevu gde će sve da se snima. Očekujem da se kamere zavrte sledeće godine. Ogroman posao je u pitanju i biće to najambiciozniji projekat te vrste nakon raspada SFRJ. Ali imam poverenja u producentsku kuću FriFly koja stoji iza svega toga i koja je producirala serije poput Tajkuna, Crne svadbe, Porodice, Močvare… To su iskusni profesionalci koji odlično znaju svoj posao. Drago mi je i što je prilikom adaptacije knjige u scenario vođeno računa da ne bude mnogo odmaka i promena u odnosu na osnovnu fabulu i ton priče, dakle, sve ono što vam se dopadalo u romanu je tu, sa još malo nadogradnje…
- Napisali ste i tekst za monodramu Vetar i zastave o ustaničkom starešini Tanasku Rajiću. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?
Dugo me nije bilo u pozorištu, skoro deset godina. Poslednja predstava po nekom mom tekstu bio je Kainov ožiljak koji je režirao Jug Radivojević. Mislim da se medij pozorišta i ja nismo baš poklopili, ima u srpskom pozorištu dosta toga što meni prosto ne leži. A i nije da su i mene i moje priče baš mnogo želeli. Bojim se da je srpsko pozoriše zarobljeno negde između klasične interpretacije teatra gde se vazda juri apotekarski pomoćnik Promincla i neke eksperimentalne forme koja nema glavu, rep i smisao. Ja bih u pozorištu voleo da vidim Nila Gejmena, većina tih pozorišnih ljudi igra na sigurno sa Nušićem, Sterijom i nekakvim mjuziklima…
Opet, ima dobrih predstava, nedavno sam gledao Osama: kasaba u Njujorku u Zvezdara teatru i to je bilo sjajno iskustvo. Nisam, dakle, bio nešto nestrpljiv da se vratim pisanju komada za pozorište ali dobio sam dobru ponudu. Radi se o temi koja mi je intrigantna i zanimljiva, liku koji je istorijski, realan ali istovremeno i veći od života, Tanasko Rajić je maltene superheroj u pravom smislu te reči, a forma monodrame je nešto u čemu sam se uspešno okušao. Pored toga, glavni glumac je Nikola Šurbanović, zvezda u usponu, dobitnik Sterijine nagrade, koji je stvarno savršeno ušao u lik. Sve se nekako poklopilo. Inače, imam velike sreće sa glumcima, ni sam ne znam kako… Pisao sam za Brika Krivokapića, Lauševića, Dugalića, Peru Božovića, Tiku Stanića, Goga Bogdana… Da ne nabrajam. Mislim da je rad sa glumcima upravo ono što mi daje energiju i entuzijazam da se i dalje bavim tim poslom. Mada i dalje prednost dajem prozi, jer sam tu svoj na svome, a i manje je stresno.
Razgovarao: Milan Aranđelović
