Moris Blanšo je, još tokom života, stekao kultni status među pripadnicima mlađe generacije. Izdavačka kuća koja je objavila najveći broj njegovih dela reklamirala ga je izjavom „Život mu je u potpunosti bio posvećen književnosti i njemu svojstvenoj tišini.“

Tajanstveni Moris Blanšo

I zaista, Moris Blanšo je bio onaj posvećenik u svoj rad koji izbegava novinare, nikada se nije pojavljivao pred kamerama i često je znao da zahteva od izdavačkih kuća da na koricama knjiga koje objavljuju ne bude njegova fotografija.

Politički put koji je Blašno prošao obuhvata ceo dijapazon od ekstremne desnice do ekstremne levice. Kao aktivista Mlade desnice tridesetih godina minulog veka pisao je brojne oštre i radikalne kritike za monarhističke, verske i antiinternacionalističke magazina i novina. Tokom pedesetih godina suprotstavljao se De Golu i podržavao oružanu borbu za priznanje nezavisnosti Alžira. Bio je i jedan od potpisnika Manifest 121. U pitanju je otvoreno pismo grupe intelektualaca koji su opravdavali odbijanje naređenja u Alžiru. Tokom demonstracija 1968. godine Blanšo je podržao najradikalnije levo orijentisane studente. Pisao je i za magazin Moderna vremena koji su osnovali, poznati levičari, Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar.

Glasine da je antisemita i rasista demantovao je u svojoj prepisci sa filozofom i njegovim doživotnim prijateljem  Emanuelom Levinasom povodom stvaranja Jevrejske države i javnoj podršci radikalnoj afro-američkoj organizaciji Crni tigrovi.

Nakon fetve ajtolaha Homeinija protiv Salmana Ruždija Blanšo je ovom piscu ponudio svoj dom kao mesto za azil.

Poslednje decenije života Blanšo je podržavao francuske globaliste, internacionaliste i humanističke intervencionaliste. Nije poznat i njegov stav povodom učešća francuskih vojnika u brojnim intervencionističkim ratovima, među kojima je i napad na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Preminuo je u dubokoj starosti s punih devedeset i pet godina. Iza sebe je ostavio pozamašan spisateljski opus. U njegovoj zaostavštini našao se veliki broj eseja o poznatim piscima,  nekoliko romana, pregršt pripovesti, odnosno podugačkih kratkih priča.

Jedna od tih dužih pripovesti (ili kraćih romana) jeste i Zaustavljanje smrti koju je u srpskom prevodu Dušana Đurića objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. Formalno gledano u pitanju je delo između romana i kratke priče. Sam autor ju je nazvao pripovest ili pripovetka.

Priča je tematski podeljena na dve, naizgled sasvim odvojene, celine. Radnja prvog dela započinje 1938. godine (pripovest je ispričana deset godina kasnije). U tom delu pripovedačeva prijateljica Ž. je bolesna od neizlečive bolesti i ostalo joj je svega nekoliko nedelja života. Moguće je da je inspiraciju za ovaj slučaj Blanšo imao u slučaju pesnikinje Kolet Penjo koja je baš 1938. godine preminula od tuberkuloze. Dok se senke Trećeg Rajha polako nadvijaju nad Parizom, nad Ž. se nadvija senka smrti. Doktori nisu optimistični. Čak i lekar koji želi da isproba novi metod lečenja smatra da pacijentiknja ima minimalne šanse da preživi.

U drugom delu pripovesti glavni junak živi u hotelskoj sobi u kojoj se iznenada pojavljuje žena za koju ovaj sumnja da je duh pokojne prijateljice i sa kojom ima neku vrstu ljubavne veze.

U ovoj filozofskoj pripovesti autor se bavi temama bolesti, umiranja, smrti, ali i ljubavi i prijateljstvom.

O glavnom junaku ne znamo mnogo. Znamo da dosta putuje, bavi se pisanjem (verovatno je novinar), da ima dovoljno novčanih sredstava da plaća više hotelskih soba istovremeno. Zanimljivo je, kako u pogovoru primećuje Dušan Đurić, da početna slova ženskih imena sa kojima glavni junak stupa u odnose Ž., N., S. i K. neodoljivo podsećaju na skraćenicu „je ne sais quoi“ – nešto što se ne može rečima opisati.

Čini se da je u pitanju klasičan primer  egzistencijalističke proze čije srodne tekstove možemo pronaći u delima Kafke, Roberta Muzila, Tomasa Bernhrada, Maksa Friša i Andrea Bretona. Po tonu i stilu Blanšou su slični pisci kao što su Sabato, Rulfo, Oneti, a, od novijih, tu su Don de Lilo, Kuci, možda čak i Pol Oster.

Ono što Blanšoa razlikuje od drugih autora jeste eksperimentalnost filozofske proze. Mnogima će delovati da knjiga nema nekog naročitog smisla i da su, ne samo događaji, već i rečenice nabacane na način da zbune onoga ko čita pripovest.

U pitanju je kompleksan rukopis namenjen onim pažljivim i promišljenim čitaocima, onima koji, poput samog autora, pre svega uživaju u samo jeziku, njegovoj „boji, mirisu i ukusu“. Onima koji se usuđuju da zarone u nova čitalačka iskustva.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts