Vanja je tridesetogodišnja igračica flamenka koja se, iz ruralnih krajeva rodne Španije, iznenada pojavila u hotelu Runolist u Švajcarskim Alpima. Ovaj hotel nije tipično odmaralište. Više je, neka vrsta, pretposlednjeg konačišta za stare i bolesne ljude koje nijedan sanatorijum ili starački dom neće da prihvate. Pod strogom upravom gazde Šmita i domara Stefana (koji radi i kao samouki lekar-amater) Runolist je utočište za sve one stare, dementne, previše bolesne ili, samo, previše ekscentrične da bi ih bilo ko drugi prihvatio.
“Nijedna cena nije visoka ukoliko ublažava usamljenost, najgoru bolest i muku.”
Tu su Hugo, Urs, Alan, zatim gosti kojima Vanja daje nadimke, poput gospodina Sivog, gospodina Duvana, gospodina Debelog, gospodina Komarca… Na koncu, u jednom apartmanu, živi i penzionisana balerina Maja čije su veze sa političkim, ekonomskim i društvenim kremom celog sveta i dalje veoma žive.
“Mislite da je ropstvo iskorenjeno – rekla je i počela da se smeje – Mislite da ropstvo više ne postoji. Postoji, draga Vanja, u ljubavi!”
U takvom okruženju Vanja pokušava da pobegne od misteriozne prošlosti koja je proganja, od ljudi koji je mrze, od onih koji je preziru, onih koji žele da je naude i povrede. Pokušaj ubistva bogatog biznismena o kome štampa izveštava izgleda da je takođe povezan sa Vanjom.
Dok Vanja samo pokušava da pobegne na neko bezbedno mesto, da se skloni i spase, svet oko nje sve brže zapada u neko ludilo. Više se ne zna ko sve hoće da je povredi. Čini se da su se svi starci, kao i gospodin Šmit i domar Stefan urotili protiv nje. Čak i njena Maja u koju je isprva imala bezgranično poverenje pokušava da joj napakosti i da je povredi.
Dijalozi koje Vanja vodi sa svojim sustanarima postaju sve bizarniji, čudniji, napuštaju logiku i zdrav razum. Njihovi postupci su takođe sve čudniji i neobičniji.
Duboko subjektizovana pozicija pripovedača iz prvog lica čini da ludilo koje okružuje protagonistkinju sve jače deluje na samog čitatelja koji više ne zna da li je u pitanju književni trik sa zapanjujuće efektivnim uspehom ili elementarna nepismenost i konfuznost autorke knjige.
Bojana Đoković je u svom drugom romanu Igra sabljama koju je nedavno objavio Službeni glasnik odlučila da se poigra sa književnošću, koristeći reči i rečenice kao svoje igračke kako bi nas na najefektivniji način uvukla u svet koji je stvorila za potrebe romana. Hrabrost autorke da na ovaj način pristupi svom radu nije često viđena na domaćoj književnoj sceni gde ni autori, a ni publika, uglavnom nisu spremni da se previše udaljavaju od proverenih i utabanih puteva.
Usudio bih se reći da je ovaj autorkin pristup možda i previše riskantan jer nam početku ne pruža neki „ključ“ na osnovu kojeg bismo mogli da naslutimo da je u pitanju književni eksperiment. Pitanje je koliko će čitatelja pristati na ovu igru, i ostati do kraja uz priču, a da ne znaju šta je u pitanju.
Bojana Đoković se svojim novim romanom prkosno suprotstavlja ustaljenim navikama publike i naprosto traži od nas da zaboravimo na naučeno i očekivano i prepustimo se onome što književnost jeste – beskrajna igra mašte i svetova kroz koje bi trebalo da koračamo.
Piše: Milan Aranđelović
