“Ovde je divljina, siromaštvo i tuga.”

Poljski književnik, feljtonista, prozni  i dramski pisac Vitold Gombrovič vodi poreklo iz plemićke litvansko-poljske porodice. Ova porodica je četiri stotine godine živela u Litvaniji da bi se, nakon što je njegov deda optužen za učestvovanje u Januarskom ustanku (pobuna Poljsko-litvanske unije protiv Ruske imperije), preselili u Poljsku. Zanimljivo je da je u nacrtima romana Dvadeset hiljada milja pod morem Žila Verna kapetan Nemo predstavljen kao potomak poljskih plemića čija je porodica ubijena baš tokom Januarskog ustanka. Kasnije je ovaj deo cenzurisan zbog potpisanog saveza između Francuske i Rusije.

Vitold je, kao najmlađe od četvoro dece, rođen na porodičnom imanju u centralnoj Poljskoj. Porodica Gombrovič se 1911. godine seli u Varšavu gde mali Vitold završava elitnu gimnaziju, a zatim i studije prava. Godinu dana je proveo u Parizu gde je na Međunarodnom institutu za visoke studije tokom jedne pokušavao da studira ekonomiju i filozofiju. Svoju parisku godinu manje koristi za učenje, a više za druženje sa tadašnjim francuskim intelektualcima. Po povratku u  Poljsku malo truda ulaže u to da pronađe posao u struci, a mnogo više u to kako da postane pisac. Njegovi rani radovi u kojima je prikazao mračnu čovekovu stranu izdavači redom odbijaju.  Ne gubeći veru u sebe i svoj talenat piše kratke priče koje uskoro nalaze mesta njegovoj u prvoj objavljenoj knjizi Uspomene iz puberteta. Uskoro objavljuje i svoj prvi roman Ferdidurke. Obe knjige su objavljene o njegovom trošku jer nije mogao da pronađe izdavača dovoljno hrabrog (ili ludog) da objavi dela nepoznatog autora.

Ove knjige mu omogućavaju ulazak u književne krugove. Bio je čest gost prijema  koje je organizovao Tadeuš Dolenge-Mostovič. Na tim prijemima svoje mesto nalazila su još i veoma (nezasluženo) popularni, nagrađivani i tiražni Januš Minkkjevič i Svajtopelk Karpinjski. Tadeuš Dolenga-Mostovič bio je novinar, filmski scenarista, urednik i romanopisac čiji su petparački romani dostizali visoke tiraže i bili veoma čitani.

Ovo mu je omogućilo raskalašan način života na visokoj nozi. U svojoj palati u elitnom delu grada je organizovao prijeme. I to kakve prijeme. Bile su to, kako Ježi Jažembski opisuje, „žurke koje su počinjale u utorak u pet po podne, a završavale su se u četvrtak ujutru potpunim i apsolutnim razmeštanjem po luksuznim podovima svih gostiju zaključno s domaćinom“. Iako su ga prihvatili kao svog kolegu čija su dela veoma cenili Gombrovič je bio pomalo ljubomoran na njih jer su svojim knjigama mogli da finansiraju skupi životni stil koji su vodili. Njegovi samizdati nikako nisu dolazili do ruku i srca kuvarica, domaćica, portira i industrijalaca kao što su to činila dela njegovih kolega. „Kako to?“, pitao se Gombrovič. „Zar ja – kažu bolji – ne umem da napišem nešto slično? Da osvojim srca i razbuktam emocije?“ Bila je to neka vrsta izazova za pisca sa snažnim osećajem sopstvene vrednosti. Zato je javno pozvao svog kolegu Bruna Šulca da se prepusti toj igri: „Koliko bi vredela Tvoja forma kada bi imala primenu samo na visini od dve hiljade metara iznad nivoa života? Trebalo bi se takmičiti sa ljudima na svakom nivou i u svakom mogućem slučaju. Naš stav prema gluposti možda je važniji od stava u vezi s velikim, mudrim, suštinskim pitanjima.“

I tako se Gombrovič predao igri sa ljudima u kojoj je trebalo proveriti svoje spisateljske sposobnosti u okršaju sa prosečnim čitaocem. Mesto okršaja su bile popularne večernje novine Dobro veče, Crveni glasnik i Jutarnji ekspres. U tu „avanturu sa kuvaricom“ Gombrovič se upustio anonimno, pod pseudonimom Zđislav Njevjeski. Ideju za ovaj pseudonim dao je Vitoldov brat Ježi. Naime, Njevjaža je bila litvanska reka sa koje su Gombroviči došli u Poljsku. Tako je, 1939. godine, započelo objavljivanje romana Sumanuti. Po kazivanju savremenika roman su strasno čitali „taksisti i piljarice“, ali ne samo oni. Jedna dama iz visokog društva je svom prijatelju poverila kako je tek čitajući Sumanute počela da odgoneta Ferdidurke.

Međutim tu nije kraj sa Sumanutima. Nekoliko meseci posle početka objavljivanja ovog romana u nastavcima Gombrovič je, kao počasni gost, otputovao prvim poljskim prekookenaskim brodom u Argentinu. Ono što je trebalo da bude kratko odsustvovanje iz zemlje, zbog početka Drugog svetskog rata, postalo je dugogodišnji egzil. Gombrovič (a i ceo svet sa njim) je uskoro imao važnije stvari od pisanja „romana za kuvarice“. Materijalna situacija mu je bila tako loša da nije imao ni sopstveni kaput, spavao je na podovima u stanovima svojih ljubavnika, a izdržavao se tako što je igrao šah za novac (bio je izvrstan šahista koji je osvajao i nagrade na šahovskim turnirima).

U ovim suludim godinama roman Sumanuti je zaboravljen sve do sedamdesetih godina minulog veka kada je ponovo iskopan u starim brojevima novina. Ipak, iako su novi nastavci obnovili zanimanje javnosti za ovo delo dugo vremena se smatralo da će ono ostati nedovršeno. Međutim, 1986. godine dogodila se nova senzacija kada je Ludvig Gženjevski pronašao i tri poslednja, izgubljena odlomka romana. Kako se ispostavilo, štampanje je okončano, ali primerci novina, zbog rata, nisu dospeli u biblioteke.

Kao da je ovim činom konačno stavljena tačka na neobičan roman čija radnja nije ništa manje neuobičajena od načina na koji je nastao. Ovaj roman, koji je u srpskom prevodu Biserke Rajčić nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, predstavlja sintezu gotičkog romana, romanse, kriminalističke priče, psihološke studije junaka, prikaza društvenih i klasnih odnosa međuratnog poljskog društva, satire, sportskog izveštaja o tenisu, a sve to smešteno u mističnu močvarnu seosku pastoralu sa sve oronulim dvorcima, zabranjenim zamkovima, ukletim sobama, duhovima, nestalim naslednicima, poludelim gospodarima, pokvarenim slugama i zaljubljenim i izgubljenim mladićima i devojkama.

Igrajući se sa samim sobom, pokušavajući da napiše popularno štivo, Gombrovič je stvorio zabavnu i neobičnu priču koju će, u vekovima koji dolaze, rado čitati ne samo kuvarice, domari i taksisti, već će je  neprekidno otkrivati i ljubitelji kvalitetne književnosti. Ono što je posebno interesantno je što kod Sumanutih možemo očekivati ama baš sve, a i tada je moguće da nas Gombrovič iznenadi.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments