Studentske priče odražavaju stanje našeg duha i predstavljaju svojevrsno ogledalo naših kolektivnih trauma nastalih pod pritiskom stvarnosti.
Nije bilo prijatno kada nam je u proleće 2020. godine, zbog pandemije koronavirusa, ograničena sloboda kretanja. Našli smo se zaključani u stanovima i kućama pod veoma restriktivnim uslovima i vremenski oročenim vremenom za izlaske. Istovremeno je, bukvalno u vazduhu, uvek bila prisutna i pretnja potencijalno smrtonosnog virusa.
U doba Netfliksa, ostalih striming servisa i interneta karantin i izolacija nisu više kao oni o kojima smo čitali u knjigama iz prošlosti. Pa, ipak, nije bilo lako. Svaki karantin i, suštinski, lišavanje slobode loše utiče na psihičko zdravlje i čovečanstvo će se tek suočavati sa mentalnim posledicama koje je izazvao kovid-19.
Jedna od ideja kako zadržati mlade u „kućnom pritvoru“, kako im skrenuti pažnju na nešto drugo i smanjiti anksioznost i osećaje nelagode i straha, potekao je iz Službenog glasnika koji je raspisao Konkurs za najbolju kratku priču namenjen studentima.
Na konkurs, koji je imao prigodan naziv Vi pišete, mi nagrađujemo – Ostani kod kuće!, i koji je trajao tokom onog groznog aprila 2020. godine, javilo se 288 studenata. Šestočlani žiri Glasnikovih urednika – Petar V. Arbutina, Gordana Milosavljević Stojanović, Maja Živković, mr Vesna Smiljanić Rangelov, Tatjana Čomić i dr Vladimir Roganović, odlučio je da prve tri nagrade dodeli pričama: Kao kod kuće Milice Trklje, Nema više velikih pisaca Lazara Pavlovića i Epitaf o epitafu Ivane Janjić.
Osim objavljivanja priča u zbirci Studentske priče, što je sjajna odskočna daska i mogućnost za prve književne korake mladih autora (zanimljivo je da je jedan od autora u zbirci bio i sin Milana Konjevića, poznatog scenariste i režisera) , prva tri nagrađena autora dobila su Glasnikova izdanja u vrednosti od 15.000,00, 10.000,00 i 5.000,00 dinara.
Kako ne valja menjati pobednički recept, Službeni glasnik je odlučio da nastavi sa praksom organizovanja ovih konkursa. Na drugi konkurs, sada zbog promenjenih okolnosti i ukidanja lockdowna, nazvanim Vi pišete, mi nagrađujemo koji je organizovala ova izdavačka kuća stiglo je sedamdeset i šest priča koje su zadovoljavale uslove konkursa.
Četvoročlani žiri Glasnikovih urednika, u sastavu: Petar V. Arbutina, Gordana Milosavljević Stojanović, Vesna Smiljanić Rangelov i Tatjana Čomić, odlučio je da prve tri nagrade dodeli pričama sa naslovom: Šta rade insekti dok pada kiša? Mine Nikolić, Fragmentarijum Mladenke Orlić i Muzička škola Amara Ličine.
Žiri je za objavljivanje u zborniku izabrao takođe i sledeće priče: Zabranjeni šećer Anđele Timotijević, Sasvim običan dan studenta prava Dimitrija Žarkovića, Tanke zelene linije Dragoljuba Mandića, Prizma Emilije Lukić, Drvo lešnika Irine Moskovljević, Presuda Jovane Dimkić, Papagaj Marije Petrović, Čovek koji se branio kašljanjem Nađe Petrović, Mi sa brega i med koji mori Njegoša Vukovića, Kuća Olivere Mitić, Kamenčić Sofije Milosavljević, Stazama izgubljenog prtljaga Tatjane Grbović.
„Veliki dijapazon tema i književnih postupaka, eruptivna imaginacija i originalni odnos prema stvarnosti i književnom nasleđu veoma je dobro inkorporiran u sažete i koncizne prozne celine“, napisao je Petar V. Arbutina u uvodnom delu ove zbirke. „Zato uspešnost ovog konkursa ne određuje samo broj pristiglih priča, fokusiranost autora na drugačije sadržaje i kreativne izraze u vreme pandemije već i profesionalna odgovornost izdavača, koji na ovaj način stvara prostor i mogućnosti za mlade pisce.“
Ako uporedimo priče iz ove dve zbirke, iako ih razdvaja samo godinu dana, čini se da je proteklo mnogo više vremena. Kao da su priče iz prve zbirke, nastale upravo tokom zaključavanja, u sebi zadržale snagu i energiju sveta koji je sa dolaskom kovida-19 postao davna prošlost. Priče koje su odabrane u drugoj knjizi, stilski i tehnički besprekorne, odražavaju svet u kome danas živimo. Iako više nismo u karantinu i mere protiv epidemije se polako ukidaju, posledice će se osećati još dosta vremena.
U novim pričama dominira neka vrsta osećaja klaustrofobije i skučenosti. Junaci i pripovedači su zatvoreni u svojim malim svetovima i teško im je i da pomisle da iskorače iz njega. Svaka priča predstavlja svojevrsni intimni i veoma ličan mikrosvet u kome su se kreativni umovi naših studenata, ne skrili od užasne stvarnosti, već skućili da tu dugo vremena i ostanu.
Umetnost i moć kreativnog stvaralaštva nađu svoj put. Kao i traume.
Zato će biti interesantno ispratiti i treću zbirku u kojoj će biti objavljene priče nastale u periodu kada nam je Treći svetski, i ništa manje nuklearni, rat bio veoma izvestan.
Studentske priče, sada je već jasno, odražavaju stanje našeg duha i predstavljaju svojevrsno ogledalo naših kolektivnih trauma nastalih pod pritiskom stvarnosti. One su naša dijagnoza, roršrahove mrlje našeg duševnog stanja, a naročito onih mladih i obrazovanih ljudi na kojima počivaju temelji naše budućnosti. Zato ih valja čitati i razumeti.
Piše: Milan Aranđelović
