Sloboda narodu! je onaj dah svežine koji nam stiže iz prošlosti i u kome će ljubitelji Terija Pračeta svih uzrasta zaista uživati.
Tifani Bolan je devetogodišnjakinja koja živi na Domaćinskom imanju koje njen otac iznajmljuje od barona. Malo je pametnija od ostale dece i, takođe, obrazovana kod putujućih nastavnika kao što se i očekuje od devojčica u tim pasivnim krajevima Disksveta. Ta neće, valjda, muškarci da poznaju veštine čitanja, pisanja i sličnih „ženskih“ znanja namenjenih onima krhke građe i ograničenih telesnih i umnih kapaciteta? Svašta!
Tifani je, takođe, i odlična mlekarica. Priča se da su sirevi koje ona napravi za jotu bolji od bilo kog drugog sira. Prilično je neprimetna u svom postojanju. Niko ne obraća posebnu pažnju na neuglednu devojčicu koja nikada i ne pravi probleme i uvek gleda svoja=porodična posla.
Da uopšte i pričaju o njoj rekli bi da pomalo podseća na svoju pokojnu baku, baku Bolan. I baka je bila samosvojna, starica koja je nekako gledala svoja posla, živela u kući koja se kreće i čija se reč poštovala širom doline Krede u kojoj se nalaze baronovi posedi… Čak je i baron, u svojoj mudrosti, zazirao od bake Bolan. 
Odmah da razjasnimo jednu stvar. Baka Bolan nije bila veštica. Nikako! Veštice imaju šiljati šešir, a baka Bolan je vazda bila gologlava. Veštice imaju crnu mačku, a baku su uvek pratila dva ovčara – Munja i Grom. Veštice znaju magije i kletve, a baka Bolan je ponekad nešto pričala, izgovarala rečenice koje nipošto nisu bile magične i to bi bilo to. Nikakva magija, nikakvo okupljanje oko kazana u mračnoj šumi.
Dakle, baka Bolan je bila obična baka. Starica. Isto tako je i njena unuka Tifani obična devojčica.
Negde na početku priče Sloboda narodu! Terija Pračeta, koju je u zaista sjajnom i duhovitom prevodu Nevene Andrić objavila izdavačka kuća Laguna, u dolini u kojoj se nalazi Domaćinsko imanje dolazi do mreškanja između dve stvarnosti, slabljenja granice koja razdvaja sva sveta, krhka linija postaje tanja i neka stvorenja iz sveta vila dospevaju na Disksvet. Jedno od njih je jezersko čudovište, prava grozomora, Dženi Zelenzuba. Dženi nije imala sreće jer je naletela baš na Tifani i njen srebrni tiganj. Poznato je da vilinska stvorenja ne vole srebro. Tifani to nije znala ali joj se ovaj put posrećilo (ili, ipak, „posrećilo“). Ubrzo nakon toga nestaje njen mlađi brat, ispostaviće se da ga je otele kraljica vilinske zemlje, a na Disksvetu se pojavljuju jezopsi, bezglavi konjanici, oživljene noćne more i ostala vilinska čudovišta (ko kaže da vile nemaju dobru propagandnu mašineriju?)… Jedini ko može da im se suprotstavi i da odbrani naš Disksvet od najezde vilinskih osvajača jeste mala Tifani…. I njeni mali pomagači. Ah, da! Mali pomagači. Nak Makfiglovi iliti Slobodan narod je klan slobodnih ovcokradica, pijandura i tučoljubitelja naoružanih do zuba oštrim mačevima, jezicima i naravima. Njima niko ne može da stane na put. Čak i vile žive u strahu od njih. Jedini je problem što su Figlovi visoki svega petnaestak centimetara i vole da drmnu rakijicu kao i svaku (pre) ostalu žestinu. Njih smo privi put upoznali u redovnom serijalu o Disksvetu u priči Carpe Jugulum kada je glasovita Nana Og malo popričala sa njima.
Sloboda narodu! je prvi roman u trilogiji od pet knjiga (Daglas_Adams_tm) u kome se kao glavna junakinja pojavljuje mlada veštica Tifani Bolan. U pitanju je zaseban serijal iz ciklusa o Disksvetu koji je namenjen mlađoj publici, YA iliti, komunističkim rečnikom rečeno, omladincima. Međutim, Teri Pračet je verovao da, ako želimo da nečemu naučimo decu, onda im moramo pružiti nešto van njihovog poimanja kako bi deca sama posegnula za znanjima i otkrićima. Upravo zato ovu knjigu, osim mlađih tinejdžera, mogu čitati i odrasli ljudi. I, verujte mi, sasvim je zabavna i prigodna i starijim uzrastima.
Iako je autor ovih redova sve ostale Pračetove knjige u napadu plemenitog neizdrža pročitao prvo u engleskom originalu, a tek onda „strpljivo“ čekao Lagunine prevode, ipak je redovno preskakao ove priče. Razlog je jezik kojim govore mali Nak Makfiglove i koji se bazira na izvesnoj varijaciji iskvarenog engleskog jezika kojim pričaju Škotlanđani koji je gotovo nerazumljiv ili veoma težak i naporan za dešifrovanje onome ko nije odličan poznavalac engleskog jezika. Upravo u ovom aspektu dolazi do izražaja sva umešnost Nevene Andrić koja je figlovski jezik „prepevala“ na srpski i zahvaljujući kojoj su rečenice koje izgovaraju pripadnici ovog malog, plavog, naroda najurnebesniji i najsmešniji delovi knjige.
Sloboda narodu! je roman koji je Teri Pračet objavio, sada davne, 2003. godine i zbog toga se u priči oseća ona lakoća u pripovedanju i neusiljen, spontan, humor koji se u poslednjim Pračetovim ostvarenjima polako gubio da bi ga zamenio usiljen i, zbog toga, naporan humor i izvesna težina, da ne kažem preterani manirizam, u pripovedanju.
Zato je Sloboda narodu! onaj dah svežine koja nam stiže iz prošlosti i u kojoj će svi ljubitelji ovog pisca, bez obzira na svoje godine, zaista uživati.
Piše: Milan Aranđelović
