„Svako ima neku svoju Marinu“, kaže jedna od junka serije Vratiće se rode. Zaista. Svi smo, kao klinci (ili klinke), upoznali neku Marinu. Znate, to su one devojke iz komšiluka ili iz drugog odeljanja, sasvim fine i opuštene, bez kompleksa ili frustracija, iz kojih naprosto zrači ta „običnost“ i daruje im šarm i lepotu. Upoznajemo ih na žurkama ili, negde u prolazu, kao drugaricu našeg prijatelja ili prijateljice. Sa Marinom možeš da gledaš i romantične komedije i najdepresivnije drame, da se šetate u tišini ili da vodite neprekidne razgovore. Ako imate sreće Marina u jednom trenutku postaje vaša Marina, a ako baš imate sreće onda i vi postajete njen. Sve ovo može da traje zauvek ili da bude prekinuto životnim okolnostima, ali sve u vezi sa Marinom, čak i uz bolne raskide, ostaje u lepoj uspomeni.
„Mladost nije ludost nego naivnost. Starimo kada izgubimo ono nevino i naivno u nama. Od tog trenutka starci smo zauvek. Do smrti, koju obično dočekamo već davno mrtvi.“
Sa druge strane, postoje i antipodi Marinama. Znate i njih. Ako baš niste imali sreće onda ste ih upoznali veoma dobro. Često, mada nije pravilo, zanosno lepe, fatalne žene koje u svačiji život unose haos. Crne rupe koje gutaju sve pozitivno, životno, koje uništavaju sve čega se dotaknu. Poput Marina i ove druge sve to, mahom, ne rade namerno. Nisu osvetnice koje društvu uzvraćaju ono što im je ono dalo. Ne. To je najveća tragedija tih prokletih duša. Posle njih niko ne ostaje celovit. One gutaju, žvaću, lome kosti, kidaju meso sa njih i na koncu ispljunu ono što ostaje. Ako nešto ostane.
Ovoj drugoj kategoriji pripada i Nađa Kovalski, junakinja romana Ozareni Sanje Domazet koji je nedavno objavio Službeni glasnik.
„Saznao sam da je istina da vreme bolu ne čini ništa, osim što ga povećava, u meni je patnja imala sve sjajniju oštricu i bujala je kao hleb zamešen gorkim kvascem mog i njenog srca.“
Glavni junak ovog, stilski nesvakidašnje koncipiranog, romana je mladi Jan koji je, nakon što su mu stradali otac i majka, pokušao da nađe svoj smisao u Beogradu. Tokom studija prava, na jednoj žurci (onoj pravoj beogradskoj kakve su bile tokom osamdesetih kada se i dešava ovaj deo radnje) upoznaje neobičnu Nađu Kovalski. Nije lako sa Nađom, ali, eto, njih dvoje postaju ljubavnici, a uskoro i bračni partneri. Jednog jutra Nađa je nestala bez traga. Uzela je pasoš i Jan je siguran da više nikada neće videti svoju suprugu. Nakon diplomiranja Jan odlazi u Beč gde počinje da radi kao konobar u kafiću Vrt. Tamo upoznaje misterioznog bogataša Filipa Fabijanija koji ga uposli da, za njegov račun, pronađe izvesnu devojku.
Nađu Kovalski.
„U jednom trenutku čekanje se pretvara u sagorevanje, nestajanje, truljenje, ako čovek ne prestane.“
Čini se da Jan nije jedini muškarac koji je postao žrtva Nađine gravitacije. Tu je i Fabijani, kao i Vilhelm Berg, još jedan novi i truli bogataš, kao i njegove ljubavnice Rozi i Suzi. U Beč stižu i senke tajanstvenog doktora Alekseja Kona koji je imao neke veze sa Nađom još tokom njenog života u Beogradu.
Jan će se naći u sred vrtloga misterije, ljubavne priče, strasti, ljubomore, preljube, zločina, kriminala i ruske mafije.
Sve ovo je veštom pripovedačkom rukom Sanja Domazet uspela da uplete i ispreplete u svom najnovijem delu.
Ozareni stilski podsećaju na način pripovedanja kakav je bio popularan tokom devedesetih godina minulog veka kada se i dešava glavni deo radnje romana. Trebalo bi spomenuti i eksperimentalnu formu u kojoj se smenjuju pripovedački stilovi od epskog do lirskog i nazad, različiti po jezičkom tontalitetu i sadržini.
Autorka nas romanom uvodi u svoj svet psihološke drame, sukoba između polova i staleža, potrage za smislom i spokojem, a sve to kroz prizmu ljubavne priče i misterije, kao i kroz svet savremenog kriminala i surove borbe za opstanak najjačih.
„Znao sam da je zauvek prešla na drugu stranu, jer kao što postoje mrtvi i živi, tako postoje i siromašni i bogati, i između njih je ista, nepremostiva razdvojenost.“
Sanja Domazet je uspela da spoji osećajnost i tananost ruskih klasika i žaoku tematski savremeno koncipiranih romana. Ozareni stoji negde na sredini ovog puta.
Piše: Milan Aranđelović
