“Sve je to lepo, ali politika je, doktore, timski posao. Mi imamo ekipu. Koju čine raznorazni ljudi. Većina njih nema drugi posao. Čovek se ceo život samo ovim bavi. Većina njih nema drugi posao. Neznalica, besposličar, glup, ali uz tebe je. Moraš da se odužiš tim ljudima. Ako je neko beskoristan u bolnici, ti ga otpustiš. Kod nas nije tako. O beskorisnima još više vodimo računa.”
Doktor je sasvim pristojan član istanbulske zajednice. Jedan je od osnivača i deoničara privatne klinike u kojoj i radi kao lekar opšte prakse. Iako mu je emotivni i društveni život veoma oskudan, doktor ipak uspeva da bude ugledni član zajednice u kojoj ga poštuju, vole i cene.
Doktor bi bio idealan kandidat za predsednika opštine. Tako misli i Partija. Nije bitno koja je Partija u pitanju jer, kako nas decenijama uče združene snage DB-a i drama Dušana Kovačevića, svi su i onako isti. Partija zna da ko osvoji opštinu osvojio je i Istanbul, a ko osvoji Istanbul, osvojio je i Tursku (slična relacija Stari grad – Beograd – Srbija svedoči da je pet vekova ropstva ipak ostavilo nekog traga). Zato je doktorova kandidatura veoma važna za Partiju. Međutim, dok Partija ne donese konačnu odluku doktor će biti samo potencijalni kandidat ili kandidat za kandidata. Da bi zaslužio titulu kandidata doktor mora da se potrudi kako oko članstva, tako i oko simpatizera i potencijalnih glasača. Pod trudom se podrazumevaju izdašne finansijske donacije, plaćanja raznih banketa, proslava, opijanja i prežderavanja, kao i besplatni lekarski pregledi, terapije, spremnost da se bude koruptivan u slučaju pobede…
Doktorov entuzijazam i želja za kandidaturom se više temelje na njegovoj potrebi da ispuni emotivnu prazninu koju ima u životu, nego da nahrani ego ili ostvari neke ambicije.
“Vidi doktore, nešto ću ti reći, ali nemoj to primati lično. I upamti ovo što ti kažem. Uvek se u vreme izbora pojave neki fini ljudi poput vas koji malo stoje u izlogu. Potroše vreme i novac pa odu. Tu su i njihove tuge, premori i trud. Znaš li da je uvek tako? Ali mi ne idemo nikud! Ovde je naš posao, mesto gde zarađujemo hleb. Nemamo gde drugo da odemo. Zato smo uvek ovde.”
Sve to veoma dobro znaju funkcioneri i članovi Partije koji će iskoristiti kako doktorovu dobrotu i iskrenost tako i tugu i usamljenost kako bi mu se, poput krpelja, nakačili na novčanik i i ispili što više mogu. Uostalom, partija je večna, a ovaca puno stado.
Knjiga Potencijalni kandidat Erdžana Kesala, koju je u srpskom prevodu Vesne Gazdić objavila izdavačka kuća Geopoetika, nije samo, nama tako poznata, plovidba kroz političku kanalizaciju već i tužno putovanje do dna jedne usamljene duše. U pitanju je relativno kratka priča, svojevrsna on the road sekvenca, koja nam opisuje tako poznatu priču. Ovo je i najveći problem sa Kesalovim romanom. Priča se temelji na opštim mestima, ništa u njoj nije novo, posebno smešno ili tragično, nema iznenađenja, napetosti, neizvesnosti. Da, politika je kurva, političari su zli, pokvareni i podmukli i jedva čekaju na navuku i iskoriste časne pojedince. To sve znamo i da bi priča bila vredna čitanja mi moramo dobiti nešto. Nešto drugačije, urnebesno, nešto što do sada nismo videli ili pročitali. Ova knjiga nam sve to uskraćuje. Nema u njoj ničega što je upečatljivo ili novo.
Zanimljivo je da je na osnovu ovog romana autor režirao i istoimeni film (Nasipse Adayiz) u srpsko-turskoj koprodukciji u kome je tumačio i glavnu ulogu. Posle premijere na filmskom festivalu u Roterdamu 2020. godine, film je osvojio nagrade na filmskom festivalu u Istanbulu (za najbolju režiju i za montažu) i nagrade na festivalu u Adani (za najbolji film, scenario i sporednu žensku ulogu).
Potencijalni kandidat je lepo i pristojno napisana knjiga, ali koja ne donosi ništa novo i koju, zbog toga, vredi čitati, samo ako pri ruci nemate ništa bolje.
Piše: Milan Aranđelović
