Peđa Trajković, pesnik, satiričar, dramski pisac, prevodilac, ilustrator knjiga za decu i kulturni animator, rođen je u Кotoru 1956. godine. Objavio je oko pedeset knjiga vedre poezije, pretežno za decu. Ilustrovao je nekoliko stotina knjiga za druge pisce. Autor je nekoliko desetina pozorišnih radio-drama i dramskih radio-minijatura. Urednik je i ilustrator elektronskog književnog časopisa za decu i mlade „Slova na struju“ i umetnički direktor i ilustrator časopisa „Riznica“ iz Banjaluke. Poslednjih godina prepevava klasike poezije za decu, poezije nonsensa i humorističke poezije: E. Lira, L. Кerola, A. Milna, M. Edgara, R. Dala, O. Neša, S. Miligana, Š. Silverstejna i mnoge druge. Dobitnik je brojnih i značajnih nagrada u svim oblastima kojima se bavio. Živi u Jagodini.
Nedavno je Kreativni centar objavio njegovu knjigu “Luckasata azbuka“. Bio je to povod da malo porazgovaramo sa njim.
- Knjiga „Nonsense Alphabet“ čuvenog engleskog umetnika Evarda Lira objavljena je pre 150 godina. Neobično je i zanimljivo kako ste se izborili sa Lirovim antologijskim delom i od njega napravili nešto novo, sačuvavši pritom bitne odlike originala. Kako ste došli na ideju za „Luckastu azbuku“?
Kao neko ko se prilično dugo, istrajno, a usudio bih se reći i kvalitetno, bavi pisanjem nonsens poezije sa mnogo humornog naboja (mada ja više volim da taj žanr zovem inteligentnom poezijom za decu ili poezijom za inteligentnu decu, ako više volite), imam veliko poštovanje prema onima koji su utemeljili tu vrstu pesništva u savremenoj književnosti. Naravno, ja sam u ovaj svet ušao inspirisan stvaralaštvom Duška Radovića, pre svih, zatim Ršumovića, Vlade Andrića, pa i Popa Đurđeva, koji je samo malo stariji od mene. Sa Lirom sam se prvi put susreo u fantastičnim prevodima Dragoslava Andrića, a kasnije i u knjizi „Nesmislice“, u kojoj je Vlada Stojiljković preveo njegove limerike. U principu sam kerolovac (obožavatelj Luisa Kerola), potpuno opčinjen njegovim stvaralaštvom, pa sam i u prevodilačke vode ušao nezadovoljan prevodima ovog velikana na naše jezike (kako god se sada ti jezici zvali). Lir je nekako išao u paru s Kerolom. A kad već uđete u taj naopaki Lirov svet, nemoguće je ostati ravnodušan prema njegovom otkačenom alfabetu, mada sam ga dugo ignorisao smatrajući da je to nemoguća misija. Istovremeno mi je bilo žao da naši čitaoci ostanu uskraćeni za jedno remek-delo koje je zauvek promenilo modernu književnost za decu. A onda sam odjednom ukapirao…
- Preveli ste „Izabrane pesme“ Luisa Kerola i Edvarda Lira, koje su 2019. objavljene u izdanju „Kreativnog centra“. Šta je to što najviše volite kod Edvarda Lira? Šta je doprinelo da baš „Nonsense Alphabet“ postane okosnica „Luckaste azbuke“?
Kalambur i urnebesni engleski humor ogrnut višeslojnim metaforama, koje inače odlikuju Lirovu poeziju, za mene su izvanredan teren i izazov da prihvatim igru i odigram je do kraja. Igrao se Lir, igrao se ja – i eto „Luckaste azbuke“. No, jedna druga stvar me fascinira – kako se toliko humora i želje za igrom smestilo u svakom stihu tog odmalena bolesnog, tužnog i depresivnog čoveka. Na to pitanje nisam umeo da pronađem odgovor.
- „Luckasta azbuka“ je svojevrstan prevodilački i stvaralački poduhvat. Kako je izgledalo prilagođavanje Lirovih stihova srpskom jeziku? Koliko su se reči Edvarda Lira stopile sa vašim stihovima?
Ja sam dečje bolesti prepevavanja nonsens poezije preležao sa „Lovom na Snarka“ Luisa Kerola. Pune tri godine sam se borio i tapkao u mestu, da bih u jednom trenutku shvatio da nije problem u jezičkoj već u istorijskoj i kulturološkoj barijeri, i da moram imati na umu da moji čitaoci nisu čeljad viktorijanske Engleske, već mali Srbi (i svi koji razumeju jezik) dvadeset prvog veka. Posle toga sam „Snarka“ sredio za pet dana…
E sad, „Luckasta azbuka“ je imala specifičan problem jer je neprevodiva – Englezi imaju dvadeset i šest, a mi trideset slova, pri čemu se nekoliko njih ni ne podudara. No, ono što je neprevodivo, nije i neprepevljivo. Princip je kao sa Lego kockama – napravljeni predmet rasturite do najsitnijih delova, pa sklopite nešto drugo. Imao sam i sreće da je Edvard Lir napisao više nego jednu svesku svoje abecede, čini se da je sastavljao nove stihove ne bi li obradovao decu svaki put kada je išao nekome u goste, pa sam tako imao na stolu i više od trideset pojmova. Onda dođu male korekcije, pa kozu zamenite jarcem, patku – guskom, starca – čičom… Prosto, zar ne? Bitnu promenu sam napravio u metrici klasičnog petorednog Lirovog limerika, gde je peti red uvek išao kao ponavljanje prvog. Umesto njega sam uneo stih kojim pesma dostiže svoj humorni vrhunac, čime postaje vrlo moderna. „Luckasta azbuka“ je tako postala vrlo atraktivna savremena knjiga za naše mališane, a ništa nije izgubila od duha u kom je napisana.
- Šta je bilo najzanimljivije u procesu rada na ovoj knjizi, a šta vam je zadalo najviše muka?
Uživao sam sve vreme. Ja pišem isključivo zadovoljstva radi. Ne može se Lir prepevavati uz muke. Ili razumeš igru i igraš se ili piši propalo. Ne znam je li Lir razmišljao o prepevima svojih dela, ali da jeste, mislim da bi to bilo baš ovako, te da bi on lično bio vrlo zadovoljan.
- Prevodioci poezije daju veliki lični, umetnički pečat svakom delu, a uz to ide i velika odgovornost da se ipak sačuva duh izvornika. Šta je prema vašem mišljenju najvažnije za dobar prepev nekog dela?
Kao što rekoh u jednom od malopređašnih odgovora – sačuvati duh pesme i pravila igre koja je pesnik zamislio. Za sebe nikada ne kažem da sam prevodilac, ali nema drugog izraza kojim bi se mogao nazvati onaj ko prepevava pesme. Ja ne ispisujem spisak upotrebljenih reči i izraza, već lutam kroz metafore tražeći onu nit koja je inspirisala autora. Pesme mora da prevodi pesnik (da ne bismo od poezije pravili stihovnu lakrdiju), a smešne i duhovite pesme – onaj ko ima smisla za humor. Moram da kažem (ne želeći da sebi dajem na značaju i da se pravim važan) da je takvih autora malo. Insistiram na reči autor, ne prevodilac, jer bez ličnog pečata nema dobrog prepeva.
I još nešto – uvek težim da moj prepev bude (ako je moguće) i bolji od originala, baš iz velikog poštovanja prema pesnicima koje prevodim. Veoma je važno upoznati ne samo stil, već po mogućstvu ući u dušu tog pesnika. Na jedan način se igram, na primer, sa Lirom, a na sasvim drugi sa Šelom Silverstejnom, Ogdenom Nešom, Roaldom Dalom, Milnom, Dr Susom… A ta igra je, u stvari, najlepši deo ove avanture.
- Ovo je treća knjiga na kojoj sarađujete sa ilustratorkom Anom Petrović – kakvi su vaši utisci o dosadašnjoj saradnji?
Moram najpre da istaknem zasluge Ljiljane Marinković, koja ima sjajan osećaj da prepozna rukopis od koga se pravi dobra knjiga, i vrlo požrtvovane i strpljive urednice Milene Trutin. One su mnogo doprinele da ova knjiga bude to što jeste. Naravno, najveće zasluge za njenu lepotu idu Ani, za koju sam se borio da je dobijem kao ilustratora. Možda sam je malo namučio svojim zahtevima, ali je na kraju knjigu iscrtala majstorski. Dakle, sa svakom knjigom naša saradnja je na jednom kvalitativno višem nivou.
