Miloš B. Tomaš je rođen 1983. godine u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju. Po profesiji je socijalni radnik, trenutno je aktivan u NVO sektoru kao socio-terapeut i internet savetnik. Bavio se TV novinarstvom, muzikom, kratkim stripom, karikaturom i amaterskim filmom.

Autor je romana Maloletnice su ukras sveta (2008), Na Savi treščina (2010), Endemske vrste (2013) i bio je prisutan u zbornicima Najkraće priče 2009, Najkraće priče 2010 i Antidepresiv (2011).

Nedavno je objavio roman Kineski san. Ovo smo iskoristili kao povod da malo popričamo sa njim.

  • Koja je razlika između kineskog i američkog sna?

Kako godine prolaze, bojim se da je san isti. Trenutno sam u fazi prokreacije koja treba da se pozabavi tim pitanjem, jer istražujem za nastavak romana Kineski san, koji bi se verovatno zvao Kineska java. Zakulisna interakcija između Amerike i Kine bi sama trebala da odgovori na to pitanje, a osnova ideje je obrnut proces u dvadeset i prvom veku od onog iz dvadesetog. Kineski san  se bavi kineskim iseljenicima, a Kineska java će se baviti doseljenicima u Kinu, tačnije, doseljavanjem kapitala u Kinu, pod patronatom Aškenaza iz SAD.

  • A šta bi onda bio srpski san?

Ovo je bolna tema, ali ne želim da budem ciničan. Možda bi san bio da nam se povrate snovi, koji bi bili pokretači snage i motivacije.

  • Mnogi ljudi u Srbiji su nezadovoljni stanjem u zemlji. Da li postoji recept kako ostvariti američki/kineski/srpski san u Srbiji?

Recept koji ima najviše šanse da upali je dobro definisanje cilja i upornost. Kakvom god snu da težite, neće okolnosti igrati u korist. U Kini i Americi je lakše steći mnogo para nego u Srbiji, ali u Srbiji je lakše steći slobodno vreme uz skromna primanja. Najbolje bi bilo kada bi nam snovi zavisili samo od duhovnih kategorija. Možda nije loša ideja da sanjamo više manjih snova istovremeno.

  • Autor ste nekoliko angažovanih filmova od kojih je film Dobro se dobrim vraća nagrađen na festivalu Mikro FAF, a kratki film Samostalan, a ne sam bi trebalo da dobije svoju dugometražnu verziju. Da li možete da nam kažete malo više o tome?

Već skoro dve godine radimo na dugometražnoj ekranizaciji socijalne drame Samostalan, a ne sam, koja se bavi životima mladih sa margine, sa kojima se radilo u Centru za socijalno preventivne aktivnosti GRiG. Ideja je da se u filmu pokažu realni primeri kako je trudom moguće promeniti svoj socijalni status. Pored konceptualnih tvoraca i socio-terapeuta Maje Milačić i moje malenkosti, filmu se priključilo i dosta profesionalaca iz sveta filma, kao što su Marko Kostić – režiser, Ljubomir Ristić – glumac, Srđan Srđenović – filmski snimatelj itd. Međutim, trenutno stojimo zbog budžeta. Uz materijal koji za sada imamo i skromnu tehniku moguće je uraditi film, ali mi želimo da napravimo ostvarenje koje će biti kvalitetno i sadržinski i vizuelno.

  • Da li više volite da pišete knjige ili da snimate filmove?

Kada pišete knjigu, sami ste i sve zavisi od vaših ideja i sposobnosti za realizaciju. Tokom rada na filmu ste jedan deo organizma u okviru kog vršite svoju funkciju. I jedno i drugo je lepo na svoj način, ali kada sam u nekoj namćorastoj fazi, svakako da više volim da budem sam sa svojim laptopom.

  • Skoro jednu deceniju ste posvećeni i humanitarnom radu. Na osnovu vašeg iskustva, da li smo postali previše neosetljivi na patnje i probleme drugih ili empatija ipak još uvek nije zaboravljena veština?

Empatija uopšte nije zaboravljena veština u našem narodu – to mogu da potpišem. Ima dosta mana u našem društvu, ali humani aspekat ne manjka. Budimo ponosni na to!

  • Roman Kineski san nastajao je u Baltičkom centru za pisce na švedskom ostrvu Gotland. Srpski pisac piše Kineski san u Baltičkom centru na švedskom ostrvu. Deluje kao zaplet za neki novi roman?

Bilo je jako zanimljivo, ali još od svog trećeg romana, Na Savi treščina, prestao sam da prenosim svoja direktna iskustva na papir. Sada mi više prija da izmišljam likove i njihove živote, a da svoje iskustvo iščitavam sam u nadi da ću tako postati nešto pametniji.

  • Radite i kao saradnik književnog časopisa Omaja. Da li postoji razlika kako novinar Milloš B. Tomaš, a kako pisac Miloš B. Tomaš doživljava domaću književnu scenu?

U Omaji sam zadužen uglavnom za promotivne aktivnosti, ali slabo pratim scenu. Na žalost, već jako dugo se teško nakanim da čitam, jer svaki put kada probam, obuzimaju me misli da trošim dragoceno vreme koje mogu da investiram u rad na svojoj knjizi. Ali, zato jako puno čitam kada se pripremam da pišem novi roman, ali to uglavnom nisu romani. Ono što mogu da primetim je da scena postoji. Pojavljuje se dosta novih naslova i to je pozitivna stvar. Ali, voleo bih da postoji veća scena koja se bavi književnom kritikom.

  • Kineski san je Vaš peti roman. Da li se na domaćoj književnoj sceni upornost zaista isplati ili je potrebno i nešto više?

Upornost se uvek isplati. Moj prvi roman postoji samo kao digitalno izdanje, jer sam bio jako mlad i niko me nije shvatao za ozbiljno. Sledeća dva romana da su bila andergraund, iako je drugi, Maloletnice su ukras sveta, uspeo koliko toliko da privuče pažnju. Mejnstrim prostor sam dobio tek sa prethodnim romanom, kada sam 2012. potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Plato Books. Za sada se krug ljudi koji me čita širi polako ali sigurno. Što se tiče pitanja da li je potrebno nešto više – svakako da su veze i poznanstva uvek bile najbolje prečice. Ako ih nemate, morate da budete tri puta uporniji.

  • Koji bi, po vašem mišljenju, bio srpski književni san?

Moj san je i horizontalni i vertikalni. Prvi deo sna je iskorak van granica, na čemu uveliko radim. Tu je i želja da moj rad doživi i transgeneracijski uspeh, jer je vreme ipak najbolji kritičar.

  • Da li se dešava da Vas na ulici ili u knjižari pomešaju sa Markom Tomašem?

Desilo se nekoliko puta da me pomešaju sa starijim kolegom, koji mi je možda i neki dalji rođak. Ne nailazi se često na prezime Tomaš. Jednom smo i razmenili par reči na tu temu, ali smo brzo odustali, na primer zbog slučaja da je moj deda, rođen početkom dvadesetog veka, bio devetnaesto ili dvadeseto dete.

  • Da li i kada možemo da očekujemo Vaš naredni roman?

Imam mnogo ideja, napisanih sinopsisa, ali za jedan roman mogu da kažem da je već u nastajanju. Zove se Annus Mirabilis. Bavi se povezivanjem unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta kroz psihološki, antropološki i religijski pristup. Ideju imam još od 2012. godine, ali sam uvek odlagao pisanje, smatravši da je koncept pretenciozan i da mu nisam dorastao. Mislim da nisam i dalje, ali valja nekad namučiti sebe.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts