Imam čudan i odbojan stav prema prošlosti. Mogao bi da se svede na slogan: Zbogom prošlosti, idemo dalje! Kod mene je to otišlo toliko daleko da nemam ni sve svoje slike iz raznih perioda, pa mi je bilo teško da skupim potrebni minimum kada sam pripremao knjigu. Prošlost je završena stvar i daleko sam više okrenut sadašnjosti i nekoj neposrednoj budućnosti.

Što sam stariji, sve više pazim da ne upadnem u jedan od tipičnih znakova matorizma – da u svakom razgovoru jedva čekaš da kažeš: Kako je to nekad bilo! Ili neku sličnu glupost sa rečju nekad. Prošlost je – prošla! Drži je, čuvaj je, podsećaj se na neke stvari, bilo lepe, bilo ružne, ali živi u sadašnjosti i gledaj u budućnost. To što si nekada bio… visok, plav, zdrav i mlad… jeste lepo, ali ti sada mnogo ne pomaže.

***

Zlobnici kažu da ja još nisam skroz odrastao iako sam već mator konj. Tako da se rane faze svog detinjstva sećam kao kroz maglu i tek po kojoj epizodi. Mislim da sam bio sretno i voljeno dete. Krivo mi je bilo što nisam imao brata ili sestru, i što se zovem Ivan. Patio sam što se ne zovem nekako drugačije, recimo Zoran. Kada su me pitali šta bih voleo da budem kad porastem, govorio sam da bih voleo da budem Tito. Zašto? Pa, pretpostavljao sam da on jede samo srce od lubenice, da se ne zamajava sa ostalim delovima. Kasnije sam evoluirao i želeo da budem astronaut.

***

Kao i svi klinci voleo sam igru, nisam voleo obaveze. A među najgorim obavezama bio je klavir. Naime, i moja baka i moja majka bile su pijanistkinje, tako da sam i ja, da li svojevoljno ili „svojevoljno“ krenuo u nižu muzičku školu, koju sam, na žalost što moju, što bliže i dalje okoline, morao i da završim. Uz dosta represivne mere prinude izražene kroz varjaču. To mi je bila ogromna muka, tako da, nakon završetka, nisam više seo za klavir. Šteta, baš bih voleo da sam postao Keith Richards, ali traume iz mladosti su me u tome sprečile.

******

Pesnici kažu: od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba. Ali moram da priznam da sam dosta toga iz tog perioda zaboravio. Bio sam relativno dobar učenik dok me hormoni nisu destabilizovali i okrenuli devojčicama u pobuni protiv autoriteta. Škola me nije uopšte zanimala, bilo je interesantnije zezanje, druženje, prve ljubavi, probanja zabranjenih stvari i slično. Imao sam uvek neki problem sa vladanjem, stigao sam i do pred samo isključenje, ali sam se nekako rešio i te bede i postao student. Odnosno, došao u šansu da postanem student.

***

Kao takav neambiciozan i nefokusiran hodajući hormonalni poremećaj, normalno je da pojma nisam imao o svojoj budućnosti. Ali slično sa mnogim drugim stvarima u životu, presudno je bilo njegovo veličanstvo slučaj. U to doba, za ljude slične meni, sve se znalo: završi gimnaziju, upiši se na dobar fakultet, dobij dobar posao i… svet je tvoj! Sve bi to bilo krasno da sam znao šta da studiram. A ja nisam imao blagog pojma šta me zapravo interesuje. Fotografija je bila najbliže pojmu – interesovanje. Kratko vreme sam se amaterski bavio fotografijom, čak sam dobio i nagradu za neku svoju „planinsku“ fotografiju. Devojke su (i tada) dobro reagovale kad bih rekao da se – bavim fotografijom – a i nisam znao šta bih drugo. Zato sam odlučio da se upišem na Akademiju za film, pozorište i televiziju (sada je to Fakultet dramskih umetnosti, na kome, igrom slučaja, predajem). Zvuči lepo, interesantno, pa zašto ne bih to i studirao?

***

Zaboravio sam samo jednu sitnicu: da bi se upisao na tako prestižan fakultet, moraš da položiš prijemni ispit. Nisam bio demoralisan ni kad sam video da se za tri raspoloživa mesta prijavilo više od dvesta kandidata. Verovao sam da će komisija shvatiti moju genijalnost i lepo me zamoliti da postanem njihov student. Realnost je surova – moja samouverenost je nestala većna prvom koraku, na ispitu iz opšte kulture, gde sam slavno propao, bez ikakve šanse za sledeći korak i razgovor s komisijom.

***

Negde sam morao da se upišem da me ne bi pozvali u vojsku, a nisam znao gde. Moj sledeći izbor bila je psihologija, ali su i tamo imali prijemni ispit. Pošto nisam bio baš najbolji učenik u srednjoj školi, bez prijemnog sam mogao da se upišem samo na neki od egzotičnih fakulteta (stočarstvo, poljoprivredu, Fakultet za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu ili nešto slično), tako da mi izbor nije bio bogzna kakav. Spas je stigao u vidu odobrenja Ministarstva prosvete za naknadni upis na Ekonomski i Pravni fakultet. Tu sam video šansu da kupim vreme do sledeće godine, kako bih se spremio za prijemni na Akademiji.

***

Pošto nisam znao šta me manje ili još manje privlači – ekonomija ili pravo – pristupio sam istraživanju. Odlazio sam i na jedan i na drugi fakultet i brojao predmete koje bih morao da položim. Pošto je taj broj bio približno jednak, prešao sam na drugi stepen istraživanja. Utvrđivao sam broj stranica po predmetu, pa to množio brojem predmeta… Na kraju su presudile dve stvari. Moj stric, koji se zvao kao i ja, živeo je u Zagrebu i bio jedan od direktora Plive, završio je ekonomiju i relativno dobro živeo. Još mi je važnija bila je razdaljina koju moram da pređem od kuće do fakulteta. Ekonomski fakultet bio je mnogo bliži Zelenom vencu, gde sam tada stanovao. Tako sam u oktobru 1973. postao student ekonomije, 951. po rangu od primljenih hiljadu brucoša.

***

Za vreme studija, nisam se puno bavio naukom, iako sam na kraju završio sa prosečnom ocenom 8,8. Bilo je to doba ekspanzije jugoslovenskog turizma, pa sam ušao u nešto novo. Postao sam turistički vodiči proputovao mnogo zemalja, na jedan drugačiji način. Upoznao sam različite kulture, stekao praksu rada sa ljudima i razvio toleranciju na razne stvari koje su sastavni deo tog posla. Istovremeno, obaveza rešavanja konkretnih problema, kada sve zavisi od tebe, bila mi je dobar osnov za kasnije poduhvate. A i dobro sam zarađivao.

***

Mnogi su se iznenadili kada smo Dragan Sakan i ja postali partneri početkom devedesetih. A još više kada smo se rastali. Nas dvojica smo bili vrlo različiti. Kada smo bili u pozitivnim fazama, bili smo vrlo komplementarni i pravili sjajne sinergetske efekte. To je bilo u prvom delu priče, kada smo stvarali i osvajali određene ciljeve. I u našem slučaju se pokazalo da je nešto lakše osvojiti nego odbraniti.

***

Sa ove distance, imam utisak da nam je, po ostvarivanju ciljeva, ličnih i kompanijskih, ponestalo tog zajedništva, zajedničkog maštanja i vizija. To nam je bio početak kraja. Sam kraj je ubrzan kada je on, za vreme NATO bombardovanja 1999, odlučio da se preseli u Sloveniju, što ja nisam želeo. Nedostatak dnevnih kontakata i zajedničkih sastanaka definitivno je učinio da se razlike koje su postojale prodube i ubrzaju kraj. Ljudski mozak je takav da lako zaboravlja ružne stvari, a ostavlja pozitivne uspomene. Tako se, iz našeg sedamnaestogodišnjeg druženja, prisećam uglavnom lepog.

***

Kad smo napravili Sači devedesetih, bilo je doba optimizma i vlade Ante Markovića. Jugoslavija je tada bila prosperitetna zemlja, u kojoj su se otvarale šanse za privatnu inicijativu, i mnogi su imali neke optimističke planove. Mene je raspad Jugoslavije baš iznenadio. Jednostavno, nisam bio spreman da vidim neke „znakove pored puta“, mnogima više nego očigledne i jasne. Nakon toga je usledio šok: krvavi raspad zemlje, rat i sankcije.

***

U takvoj situaciji, gledajući ovako unazad, dolazi do izražaja moja omiljena teorija o „velikoj nuždi“. Naime, ljudi su, generalno gledajući, veoma neskloni promenama i menjanju svojih uvreženih navika. Naročito ovde narod mrzi promene. Setite se samo od narodnih poslovica. Od Trpljen, spašen! do čuvenog slogana SPS-a sa prvih izbora devedesetih S nama nema neizvesnosti! Retki su ljudi koji bez „velike nužde“ kreću u promene. Tek kada ga neka velika nevolja natera na promene, onda se on pokrene. „Mala nužda“ nije toliko motivišuća za promene. Stisneš se malo, skupiš, pa valjda će se pregurati. Kod „velike nužde“ nemaš izbora.

***

Ne znam koliko je poznata činjenica da je sada čuveni I-Phone takođe nastao iz „velike nužde“, kada je Stiv Džobs shvatio da je Nokia lansirala telefon koji je imao mogućnost da i daunlouduje par pesama, u trenutku kada je Apple većinu svog profita stvarao preko I-Poda i od preuzimanja muzike. On se prepao, jer je shvatio da će vrlo brzo Nokia razviti telefon koji će moći da preuzme istu količinu muzike, što bi bio kraj za njegovu kompaniju. Zbog toga je odlučio da ode „mečki na rešeto“ i uđe u kategoriju proizvoda koju do tada nije poznavao – telefone. Dakle, bila je to veoma „velika nužda“.

***

Tako je bilo i sa nama. Nestajala je zemlja u kojoj smo radili, deo zemlje gde smo bili je bio pod sankcijama i naša „velika nužda“ preživljavanja nas je naterala na otvaranje svih tih agencija u bivšoj nam domovini. Nismo mi, na samom početku, uopšte imali takve želje, nego nas je muka i želja da opstanemo naterala u tu avanturu. A i da smo znali sve detalje tog poduhvata, ne znam da li bismo se usudili. Nekada je nepoznavanje svih detalja poduhvata i dobro.

***

Svakodnevni život, a naročito putovanja u doba sankcija su bili teško razumljivi ljudima koji su dolazili iz ’normalnih’ zemalja. Nedavno sam spremao predavanje o out-of-the-box menadžmentu za MBA studente najprestižnije škole za kreativce u svetu u Berlinu. I prolazio sam kroz neke stvari koje su se nama dešavale devedesetih, dok su zemlju tresle „nepravedne i ničim izazvane“ sankcije. Dosta sam putovao, jer sam vodio naše agencije u okolnim zemljama a to je tih godina bilo dosta teško. Sa kolima sa beogradskim tablicama nisi mogao u Sloveniju, sa srpskim pasošem u Hrvatsku, bez dobrog i pouzdanog osiguranja u Bugarsku… Zbog toga sam u Sloveniju putovao autobusom, preko Mađarske. Taj srpski autobus smo kod jedne pumpe u Sekešfehervaru, u gluvo doba noći, menjali za slovenački. Najkraći put do Ljubljane je trajao 15 sati, a rekord mi je bio 30 sati! Jedne godine sam, samo za par meseci, proveo oko 400 sati u busu. Pa onda kolone, čekanje i do 12 sati na ulazak u zemlju, poniženja od strane bugarskih i mađarskih carinika… Ko bi se svega toga setio. I moja „inovacija“ koja je mogla skupo da me košta. Naime, napravio sam sebi ID karticu jedne velike međunarodne institucije, kupio rotaciju i lažno se izdajući kao diplomata prelazio granicu bez čekanja. Pokazalo se istinitim da Bog štiti budale.

***

Za ovih 36 godina, koliko radim u ovoj profesiji, upoznao sam veliki broj raznih ljudi: od predsednika vlada i država, do „kontroverznih bizmismena“ od koji neki, verovatno, igraju golf u večitim lovištima. I nakon svega toga, moram da priznam da sam nepopravljivi optimista koji veruje da su ljudi, u suštini, dobri i da im treba dati šansu da pokažu tu svoju prirodu. Meni su mnogi ljudi nesebično pomogli u životu, u većini slučaja bez nekog direktnog interesa. Da li je to ono biblijsko verovanje: čini dobro, dobrim će ti se vratiti, ne znam. Ali istinito je. Ili ja toliko verujem u to da vera postaje istina. A loši se sami, kasnije u životu, ulupaju u svoju pokvarenost i zlo koje nose sobom. Ja tada ne likujem, ne radujem se tuđoj nesreći. Jednostavno, prema takvim ljudima više nemam nikakvu emociju. Život je suviše kratak da bih se bavio g…..a.

***

Pitanje etike u marketingu je veoma osetljivo i sam se često preslišavam o tome. Kaže se da si prodao dušu đavolu kada radiš neke kampanje i zbog toga je veoma bitno da raščistiš sa sobom, da znaš šta je moralno, a šta nije. Prvenstveno, čovek treba da bude u skladu sa sobom i nekim svojim osnovnim vrednostima. Ne možeš, ili je veoma teško biti ono što nisi. Biti fer, tolerantan, pošten neke su karakteristike za koje će 99 odsto ljudi reći da su oni baš takvi. Fer, tolerantni i, iznad svega, pošteni. Malo ko će priznati da nije takav. I tu sada imamo klasičan sukob između percepcije i realnosti. Za sebe kažem da se uvek trudim da budem i fer, i tolerantan, i pošten, i korektan… Nije lako i ne uspeva uvek. Biznis i život su nekada veoma surovi: da bi ti dobio, neko mora da izgubi, da bi ti pobedio i radovao se, neko će tugovati. Ali tu se otvara pitanje kako si došao do pobede. Krađom, prevarom, lopovlukom? To nije ono što ja radim, i tu verujem u ono narodno: Oteto – prokleto! Pitanje tolerancije je jedno od ključnih pitanja za funkcionisanje bilo kakve ljudske zajednice, od braka i porodice, do radnog kolektiva. Što si moćniji, moraš da imaš više tolerancije i samokontrole. Jer neko tvoje loše raspoloženje, koje možeš popraviti terorom nad slabijim ili potčinjenim, nekoga mora unesrećiti. I zbog toga strahovito vodim računa da odvojim svoje eventualno neraspoloženje i nadrndanost od odluka koje donosim. A ako pogrešim, nije mi teško da se izvinim. Svi smo mi ljudi i ljudski je grešiti.

***

Dugoročno gledajući, siguran sam da je poštenje, korektnost i tolerancija – način života i rada koji pobeđuje. Kratkoročno – nisam siguran, ali život nije kup sistem u kome igraš jednu utakmicu, posle koje si ili pokojnik ili pukovnik. Život i biznis su jedna velika i duga liga, gde svaki dan igraš neke utakmice. Pa neke izgubiš, nekada trijumfuješ, a ima i nerešenih rezultata. Na kraju se sabiraju bodovi i pobeđuje onaj ko igra fer i pošteno, na duge staze. Neko ko se u porazu ne ponizi, ni u pobedi ne uzvisi. Mudri ljudi davno su to provalili.

***

Moja knjiga Kakodalogija je nastala slučajno. Prijatelji iz londonskog Sačija, sada veću penziji, počeli su da pišu neoficijelnu priču o toj legendarnoj agenciji iz devedesetih. Jedan od njih me je pozvao i zamolio da napišem neke smešne priče koje su se događale u tom periodu u našim krajevima. Kada sam to uradio, oni su bili oduševljeni, pa su tražili još. Nakon toga sam o tome razgovarao sa svojim bivšim kolegom iz Slovenije, koji mi je rekao da bi trebalo da te priče proširim i napravim knjigu o stvaranju modernog reklamnog tržišta u bivšoj Jugoslaviji, jer sam imao veoma aktivnu ulogu u tome.

***

Nije trebalo mnogo da me ubeđuje. I pored toga što je često moj posao mistifikovanje jednostavnih stvari, u stvarnom životu sam veliki borac protiv mistifikacija. Tako je i nastala ova knjiga. Pisana je veoma jednostavnim rečnikom, bez klasičnih advertajzing bulšitova. Prvobitni naziv knjige je bio Svako to može, jer sam, najiskrenije, smatrao, i dalje smatram, da svako može da uradi nešto u svom životu. I same teme i događaji o kojima sam pisao, više govore o nekim mojim greškama, problemima i glupostima nego o postmortem genijalnosti i viziji. Zato nakon svake priče postoji deo – Šta sam naučio, gde sam izvukao po tri stvari vezane za konkretan događaj. Sve u duhu starog pravila: Englezi uče na Oksfordu, a Srbi na svojim greškama i glupostima. Nažalost, ovaj drugi deo nije tačan. Stalno ponavljamo iste greške i još veće gluposti. Tu smo šampioni samodestrukcije.

***kraj***

O sagovorniku

Ivan Stanković, biznismen, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, rođen je u Beogradu 1955. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a u marketing biznisu je bezmalo tri decenije. Sa Draganom Sakanom 1990. osniva Sači & Sači za Balkan. 2002. osniva svoju agenciju COMMUNIS koju i danas uspešno vodi.Dobitnik je brojnih nagrada. Između ostalih i nagrade za životnop delo Udruženja ekonomskih propagandista Srbije. Autor je knjige Kakodalogija. Ima četvoro dece. Sa suprugom Majom Žeželj, novinarkom, živi i radi u Beogradu.

Autor:Rade Radovanović
Foto: Milan Josipović
Izvor: Danas

Comments

comments

Related Posts