Reditelj Goran Marković o prvoj knjizi priča, filmu i literaturi, uzrocima naših tegoba. Vreme u kome su mediji kontrolisani od vlasti i rukovođeni od raznih službi ne razlikuje se mnogo od komunizma, jedino što sada imamo i bedu

Kada pišete ne zavisite od novca. Filmovi koštaju. Ali snimanje ima neponovljivih zadovoljstava. Pisanje je apsolutno lični poduhvat a snimanje napor velikog broja ljudi koje vi kao reditelj morate da motivišete i povedete u neizvesnu borbu – kaže, za “Novosti”, Goran Marković, povodom prelaska sa filmskog na književni jezik i svoje prve zbirke priča “Tri priče o samoubicama”, u izdanju “Arhipelaga”.

Autor filmova “Specijalno vaspitanje”, “Nacionalna klasa”, “Majstori, majstori”, “Variola vera”, “Već viđeno”, “Sabirni centar”, “Tito i ja”, “Kordon”, “Turneja”, “Falsifikator”, pozorišni reditelj i angažovani intelektualac, sada se pokazuje i kao vrsni pripovedač. Piše zanimljivo i duhovito, ispunjavajući svoje priče uzbudljivom dramaturgijom.

Ove priče počivaju na snažnom unutrašnjem konfliktu i napetosti, pa u prvoj, pod naslovom “Podgrejana sarma od prekjuče”, govori o plodnom piscu scenarija koji u jednom času gubi moć pisanja iz čega nastaje sva njegova tragedija. U drugoj priči, “Susret sa himerom”, Marković pripoveda o beogradskom zavodniku koji iznenada pada kao žrtva svoje osmišljene zavodničke tragedije postajući plen vlastite lakomislenosti i jedne uporne i, kako je on vidi, prosečne žene. Treća i najduža priča u knjizi, “Druga smrt doktora Grujića”, je o epidemiji “Variole vere” u Beogradu i Srbiji 1972. godine.

* Kada ste ih napisali?

– U različitim vremenima, između rada na filmu i pozorištu. Zapisivao sam stvari koje nisu mogle biti snimljene ili odigrane na sceni. Nisam mislio da će postati literatura, radio sam to za sebe. Do pre izvesnog vremena nisam ni pomišljao da će biti štampane. A onda je Gojko Božović to pročitao i rešio da “Tri priče o samoubicama” izda. U stvarno rekordnom roku. Ne znam da li je prošlo više od mesec, mesec i po dana od trenutka da sam mu poslao ove priče. Hvala mu na podršci. I hrabrosti.

* Imate li ih još u rukopisima, ili na umu?

– Kod mene su u glavi prilično pomešani pojmovi dramaturgija, režija, pisanje i gluma. Sve to spada u korpus dramske umetnosti. Nekada sam pisao samo scenarija (za “Nacionalnu klasu” dvanaest verzija teksta od po 120 strana!). Ne znam tačno koliko puta sam dobijao nagrade za scenario, ne manje nego za režiju, sigurno. Kasnije sam počeo da pišem i za pozorište. Za prvi tekst, “Turneju” dobio sam Sterijinu nagradu što me je ohrabrilo da nastavim. U međuvremenu objavio sam nekoliko knjiga koje su bile dnevnička, dokumentarna i biografska proza. Neke od njih, kao što su “Češka škola ne postoji” i “Male tajne” imale su po dva izdanja. “Godina dana”, koja je bila hronika najtežih godina pod bombama, meni je lično mnogo značila.

* Da li je bolje biti pisac nego režiser ili scenarista?

– Danas je svejedno šta ste. U ovom trenutku, ma šta stvarali vi ste na margini interesovanja ove države.

* Junake “Tri priče o samoubicama” povezuju situacije u kojima se suočavaju sa sopstvenom propašću. Zašto vas je taj motiv privukao?

– Najbliže pameti je da se i sam suočavao sa sopstvenim iskustvom. Ali nije samo to posredi. Ja, na primer, nisam samoubica, volim život i ljude oko sebe. Ali me strašno kopka šta je to samodestruktivno u ljudima ove zemlje. Zašto tako nezadrživo, već decenijama, srljamo u sopstvenu propast?

* Vidite li te procese samouništenja i u našoj kulturnoj, društvenoj i političkoj svakodnevici?

– Ne. To isuviše dugo traje da bi bilo vezano za današnjicu. Pre će biti da živimo u posledicama onoga što smo iskusili ranije. Uzrok našim tegobama nije ova vlast ali ova vlast je posledica, ona je strašna kazna za ono što nismo imali snage da učinimo.

* U pričama je reč i o stvaralaštvu, pa je i beogradski zavodnik iz druge priče, zapravo, istinski umetnik u svom “poslu”. Da li je i umetnost u Srbiji danas pred samoubistvom?

– Ne, naravno. Ona je žrtva pokušaja ubistva. Najgrubljeg nasrtaja jedne nekulturne atmosfere. Ali civilizacija nije nešto što možete tek tako iskoreniti. Ona ulazi u sve pore jednog društva i kad-tad se ponovo pojavljuje. Novi moćnici ili bogataši imaju decu koja više neće da žive njihovim životom, žele kvalitetan a ne luksuzan svet koji ih okružuje, oni hoće sadržaj a ne vlasništvo i privilegije. Kada se to desi, prva stvar koju oni čine jeste da potraže kulturu, da počnu da konzumiraju ili stvaraju umetnost.

* Kažete, ipak, da vaše priče nisu mračne?

– Naravno da nisu. Kao što pokušavam da ismejem razne mučne stvari iz svog života, tako u ovoj knjizi nastojim da o samoubistvu govorim sa izvesnim podsmehom. U svakom slučaju, te tri priče nisu mračne. Čak i kada govorim o 1993, najstrašnijoj godini našeg života, što je slučaj u drugoj priči, ja se trudim da budem zabavan.

* Šta može film a šta ne može literatura, i obrnuto?

– Odgovor na to je sadržan u prvoj priči koja obrađuje krizu identiteta jednog poznatog filmskog scenariste. Film i literatura su dijametralno različite discipline. Jedan od razloga što sam napisao tih nekoliko knjižica je upravo taj: ima stvari koje ne možete izraziti filmom.

* Zašto ste odlučili da temu epidemije variole vere sada date i u književnoj formi?

– Iz više razloga. Prvi je taj što sam, istražujući deset godina epidemiju jedne iskorenjene tropske bolesti, koja nas je zadesila 1972, skupio mnogo više materijala nego što je moglo da stane u jedan dvosatni film. Bilo mi je žao da sve to ostane u mom kompjuteru, isuviše je to bilo uzbudljivo i dragoceno. Zatim, tu je bilo veoma mnogo detalja koji su morali biti opisani rečima. I najzad, u filmu ne postoji glavni lik, a u priči “Druga smrt doktora Grujića” se u prvi plan izvukao jedan antiheroj koji se tako zove. On se uklapao u koncept ove knjige.

* Na jednom nivou ova priča oslikava i vreme komunizma. Koje posledice tog perioda trpimo danas, koliko slobode smo osvojili?

– A šta je ovo danas? Možda demokratija? Vreme u kome su mediji kontrolisani od vlasti i rukovođeni od raznih službi ne razlikuje se mnogo od komunizma. Jedino što sada imamo i bedu. U komunizmu, koliko se sećam, nije bilo gladi. U redu, ne treba zaboraviti komunističko jednoumlje i teror koji ga je pratio. Ali, kao što se vidi, to jednoumlje se ponovo rađa. Izgleda da će uvek biti tako. Kao nekakva mračna sila koja menja kostime, to jest ideologije.

Izvor: Večernje novosti

Comments

comments

Related Posts