Svima je poznat fenomen koji se već nekoliko godina, možda i decenija, dešava u Srbiji. U pitanju je medijsko (i društveno-mrežno-internet) blaćenje časnih i poštenih ljudi kako bi se ovi odvratili od političko-društvenog angažovanja. Ovo je vremenom dovelo do toga da se ljudi od integriteta kao i oni sposobni koji bi nešto zaista mogli da promene u društvu jednostavno ne usuđuju da zakorače u mutne vode, ili bolje reći žabokrečinu, javnog života. U doba post-istine više nije ni važno da li su medijski natpisi istiniti ili ne, da li su botovski natpisi na Tviteru i Fejsbuku provereni ili činjenično (ne)potvrđeni, da li je ugled i čast tužbama za klevetu i sudskim presudama kasnije odbranjena, a duševna bol naplaćena i izlečena… Ideja koju je i Dušan Kovačević u svojim, od strane policijske države podržanim, dramama popularizovao kako su svi isti – blatnjavi, prljavi, podli i pokvareni do srži je odbranjena, a naš potencijalni mesija, posle rituala katranom, perjem i posipanjem pepelom, vraćen u svoj memljiv brlog u kome mu je u našem društvu i mesto.

„Oštećena reputacija je boca šampanjca iz koje je izvađen čep: ne možete ponovo da je vratite, šta god da radite.“

Nešto slično moguće je i u državama zapadne civilizacije koje nemaju tako bogatu i duboko ukorenjenu tradiciju istočnjačkih despotija. Čak i ona društva koja su preko protestantizma, kalvinizma i ostalih praktičnih, trgovačkih, religizama vremenom oslobođena centralizovane i organizovane državne represije, a sloboda pojedinca smeštena na pijedestal moguća su sasvim nedemokratska stremljenja bliža zakonu linča nego zakonu Evropske unije.

Nije pitanje da li su ljudi spremni da se vrate u plemensku zajednicu i u sekundi zaborave milenijume društvenog progresa i ljudskih i građanskih prava na koja su tako ponosni, već je samo pitanje stvari zbog koje će da se spuste nekoliko stepenica dole. Možda mali balkanski narodi i nisu spremni da se pretvore u zveri kada su u pitanju odbrana demokratije i njenih vrednosti (naprotiv), životni standard, plata, socijalno i zdravstveno osiguranje, obrazovanje, kultura, budućnost i opstanak nacije i slične nebitne gluposti, već samo za zaista važne i bitne stvari kao što su mitovi, izmišljena istorija i sigurna svetla budućnost u mračnoj prošlosti. Ali ni narodi zapadne civilizacije nisu imuni na društvenu devoluciju. “Dajte mi oslonac i ja ću podići Zemlju“, rekao je svojevremeno Arhimed iz Sirakuze. „Dajte im motiv i od finih Holanđana ću napraviti balkansku kasabu“, kao da je želeo da poruči Džamal Uarijaši iz Amsterdama u svom romanu Glad koju je, u prevodu Srđana Nikolića, objavila izdavačka kuća Akademska knjiga.

Glavni junak romana, koji je 2017. godine ovenčan Evropskom nagradom za književnost, Aleksander Laslo prošao je kroz toplog zeca primerenijeg Golom otoku, i kasnijim državnim tvorevinama nastalim na ovim stenovitim temeljima, nego Amsterdamu na prelasku vekova u kome je živeo.

Laslo je tipičan intelektualac iz više srednje klase. Kao potomku mađarskih plemića čiji su roditelji u begu od komunizma utočište za sebe, svog sina i kapital našli u Holandiji Laslu je bilo suđeno da postane intelektualac, erudita, svestrana i temeljno i široko obrazovana ličnost kome je ceo svet pod nogama jedno veliko igralište. Pod blagim pritiskom roditelja Laslo završava lepe i poučne poslovne škole i postaje bankar za primer. Međutim, negde u tridesetoj godini, materijalno preobezbeđen, Laslo počinje da doživljava životnu krizu. Više sebe ne nalazi u poslovnom svetu akcija, dividendi, štednje i ulaganja… Sa druge strane, ne zna šta bi mogao da radi. Sasvim slučajno, u neobaveznom razgovoru sa prijateljem koji je kao lekar pripadnik humanitarne organizacije koja deluje u Etiopiji, Laslo počinje da vidi sebe u toj zemlji gladnih ljudi i sitih političara. Bila je to prva polovina osamdesetih godina minulog veka pre nego što je ceo svet saznao za gladnu decu Etiopije i pre nego što su muzičari odlučili da ih nahrane. Odlazi tamo i na početku ima veoma jednostavna i svakodnevna sitna zaduženja kao što su sahranjivanje mrtvih.

Međutim, poslovni čovek u njemu je ipak samo spavao i čekao da se probudi. Laslo veoma brzo od grobara postaje organizator i kordinator nevladinih i humanitarnih organizacija koje pomažu Etiopiji. Čak je organizovao koncert za gladnu decu Etiopije nakon čega je prozvan „holandskim Bobom Geldofom“. Ovu titulu je sa gnušanjem prihvatio jer je, kao cinik, odavno prozreo pozera kakav je bio njegov britanski kolega.

„Toliko je žarko želela da zaboravi razlike: razlike u bruto nacionalnom proizvodu, razlike u boji kože, razlike u obrazovanju. Toliko je želela da misli: i ovde ljudi samo pokušavaju da naprave nešto od svog života. Kao i oni. Ali nisu bili poput njih. Ideja o jednakosti bila je iluzija koja se rasprsne svaki put kada neko zatraži novac.“

Kruna Laslove humanitarne karijere jeste program Budući lideri Etiopije. Ideja je da Laslo, kao veoma imućan čovek koji živi u vili, usvoji siročiće iz Etiopije, da ih odvede u Holandiju, pruži vrhunsko vaspitanje i obrazovanje da bi se ovi, nakon okončanja procesa, vratili u zemlju svog porekla i primenili svoja znanja kako bi je učinili podnošljivijim mestom za život. Od skoro tridesetoro dece koja su prodefilovala kroz Laslovu vilu samo je jedna trula voćka. Dečak koji jednostavno nije imao dovoljno kapaciteta da se izbori sa izazovima, pa se okrenuo bekstvu u kriminal i narkomaniju. Upravo je on uperio prst u Lasla i optužio svog dobrotvora da ga je seksualno zlostavljao.

„Gledaoci vole da ih televizijski program iznenadi, ali ne previše. Pre svega vole da vide da je njihovo mišljenje potvrđeno.“

Ovo je bilo dovoljno da se uništi jedan život. Više ništa nije bilo važno. Ni suđenje, ni presuda, ni, na koncu, istina. Ne. Mediji i javnost željna linča je presudila. Laslo je pedofil koga valja ubiti.

„Ali znaš u čemu je bio problem tih godina? Sve je bilo previše dobro. Cinizam je postao stil življenja, a ironija oružje protiv svega. Nešto poput postmodernizma može da se smisli tek kada imaš dovoljno za jelo i kada možeš po ceo dan da sediš na svojoj lenjoj akademskoj guzici… A mi nismo sedeli samo na lenjim guzicama, već i na našem novcu.“

Deset godina nakon skandala i okončane zatvorske kazne Laslo je ruina od čoveka kakav je ranije bio. Ipak, ne odustaje od svoje borbe. Podstaknut suđenjem jednom drugom čoveku optuženom za pedofiliju Laslo kontaktira svoju bivšu devojku, novinarku Aureliju Lindeboum, sa idejom da ona napiše knjigu o njegovom životu u kojoj će pokušati da ispriča svoju verziju priče. Istinitu priču o sebi, ma koliko istina bila nebitna u ovom slučaju.

„Nikada se ne smete pretvarati da znate šta je dobro za druge. Morate te druge da slušate, da im pružite šansu i podržite ih ako to žele. Ali očinski popovati, to ne. Ja ne verujem da je ikada postojao narod ili neka grupa ljudi kojoj je od toga bilo bolje.“

Kao majka dvogodišnje ćerke, Aurelija je isprva zgađenja ovim predlogom, ali, na kraju, ipak pristaje. Dok se priča o Laslovom životu odmotava Džamal Uarijaši nam pripoveda i priču o licemernom društvu u kome živimo. Pitanje pedofilije je tu samo zanimljiv povod da se skenira savremeni svet i principi po kojima taj svet funkcioniše. Uarijaši inspiraciju pronalazi u liku slavnog američkog lekara, naučnika, dobitnika Nobelove nagrade za književnost i medicinskog istraživača slovačkog porekla, Danijela Karltona Gajdušeka koji je optužen i osuđen na zatvorsku kaznu od dvanaest meseci zbog maltretiranja maloletnika. Autor nam, uz priču o pedofiliji, servira glavno jelo u vidu priče o tabuima, stereotipima, ljubavi, seksualnosti, sreći, nesreći, građanskim slobodama, predrasudama, krivici, praštanju, „žrtvama“ i „predatorima“. Autor analizira i licemerje humanitarnih organizacija, ali i režima koji dovode do humanitarnih katastrofa. Uarijaši nije propustio da prozove, ne samo lokalne despote, već i njihove podanike koji su ovima dopustili da ih zarobe, unize i sistematski unište.

Naravno, najsuroviji je bio prema svojim sunarodnicima koji su ogrezli u licemerje i dvostruke standarde i koji, uprkos prividnoj otvorenosti, zapravo nisu spremni ni da čuju, a još manje da prihvate druge i drugačije ideje.

„Svako ko u prevelikoj meri prevaziđe mišljenje sopstvene zajednice u vremenu u kojem živi, upada u probleme. Pomislite na Galileja, pomislite na Spinozu. Da li je to razlog da ostavite sve? Da li je to razlog da začepite usta?“

Roman Glad Džamala Uarijašija je priča o društvu u kome živimo, uprkos lepoj oplati i dalje duboko sebičnom i konzervativnom, gde se i samo pokretanje izvesnih tema i dovođenje u pitanje prihvaćenih vrednosti izjednačava grehom i zločinom.

„Ako postoji jedna apsolutno univerzalna vrednost, onda je to sloboda. Nijedan čovek, iz koje god kulture da potiče, ne želi da živi kao rob. Sloboda je priča našeg sveta. Sloboda je priča o čovečanstvu.“

Da li smo zaista slobodni da pričamo ono šta mislimo? Da li smo slobodni da mislimo svojom glavom? Kako su nas oruđa slobode govora i mišljenja vratila u vreme zakona linča i ustava rulje? Mislite o tome kada vas na Tviteru ili Fejsbuku nazovu prodanom dušom i nahrane sendvičima.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts