Čestertonovo remek-delo iz 1908. godine predstavlja intrigantnu mešavinu trilera, farse, detektivske priče, distopije, bajke, filozofske rasprave, i gotske romanse.
Danas se zaboravlja koliko su se ljudi, pre sto godina, bojali anarhista. Oni su u to vreme u svojim akcijama ubili francuskog i američkog predsednika i ruskog cara. Takođe su izvršili i bombaški napad na Kraljevsku opservatoriju u Griniču u blizini Londona.
Zamislite kada bi danas neko ubio Džozefa Bajdena, Emanuela Makrona, Vladimira Putina i srušio Londonsko oko. Bio bi to uvod u ratno stanje. Novi rat protiv terorizma.
Terorizam je upravo odrednica koju bismo mogli upotrebiti da današnjoj javnosti približimo šta su anarhisti značili početkom minulog veka.
Umetnik ne poštuje nijednu vladu, odbacuje sve konvencije. Pesnika ushićuje isključivo nered. Da nije tako, najpoetičnija stvar na svetu bila bi podzemna železnica.
Ne bi trebalo da nas začudi što su se anarhisti našli u fokusu jednog od najpoznatijih i najslavnijih britanskih književnika tog doba. Gilbert Kit Česterton je u svom romanu Čovek koji je bio Četvrtak, koju je u srpskom prevodu Milana Miletića nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, anarhiste posmatra upravo onako kako danas gledamo na teroriste.
Česterson svog junaka Gabrijela Sajma slika kao neku vrstu liberala, probuđenog iz dremeža eksplozijom od 11. septembra, koji na anarhiste posmatra, ne kao na grupu bizarnih zaluđenika, poluintelektualaca, već kao na ozbiljan i opasan fenomen. On se boji anarhista i prema njima se odnosi kao prema nemilosrdnoj i užasnoj pretnji, kao što današnji prosečni Amerikanac strahuje od kineske invazije, a Srbin od promaje.
„Rad filozofskog policajca, odgovori čovek u plavom, „u isti mah je odvažniji i prefinjeniji od rada običnog detektiva. Običan detektiv odlazi u krčme kako bi pohapsio lopove; mi odlazimo na čajanke kako bismo pohapsili pesimiste. Običan detektiv, na osnovu glavne knjige ili dnevnika, određuje da li je zločin počinjen. Mi na osnovu knjige soneta saznajemo da će zločin biti počinjen. Mi moramo da uđemo u trag izvoru onih užasnih misli koje ljude navode na makar intelektualni fanatizam i intelektualni zločin.“
Česterton smatra da je prava opasnost u tome što anarhistička mržnja prema buržuarskom materijalizmu toliko privlačna da deluje gotovo božanski. U tome je njeno zlo. U slatkorečivosti. I svako ko ne vidi opasnost naprosto je lud. Obični ljudi ne mogu da vide šta se dešava, pa čak i kada im dižu gradove u vazduh. U tome je suština košmarne stvarnosti ovog romana i trag onoga „noćna mora“ u podnaslovu. Samo su policajci i kriminalci zaista živi. Ostali su svedeni na nivo lutajućih utvara.
Česterton je još u svom eseju iz 1901. godine naslovljenom sa Snovi sa oduševljenjem zagovarao stvaranje književnih dela koja bi predstavljala sliku književnog haosa nastalog u situaciji kada bi se književni junaci od Izgubljenog raja do onih iz Pikvikovog kluba pomešali u jednu ludu romansu. Nekoliko knjiga bi mogle da približno odgovaraju ovom opisu, ali najviše Čovek koji je bio Četvrtak. U pitanju je buran karneval žanrova, od trilera, farse, detektivske priče, distopije, bajke i gotske romanse.
Knjiga se može čitati i kao filozofska rasprava ili religiozno delo, ali iznad svega ka izuzetno zabavno štivo. Duhoviti dijalozi, filozofska nadgornjavanja junaka, zapažanja sveznajućeg pripovedača čine ovaj roman i dalje veoma živim i izuzetno aktuelnim i današnjim čitaocima.
„Mi odbacujemo pretpostavku engleskih snobova da su neobrazovani ljudi – opasni kriminalci. Mi se sećamo rimskih careva. Sećamo se velikih trovača – renesansnih vladara. Mi kažemo da opasni kriminalac jeste obrazovani kriminalac. Mi kažemo da je najopasniji kriminalac danas potpuno nezakoniti savremeni filozof. U poređenju s njim, provalnici i bigamisti su suštinski moralni ljudi; svom dušom saosećam sa njima. Oni prihvataju suštinski ideal čoveka; jedino što do njega stižu pogrešnim putem. Lopovi poštuju imovinu. Samo što žele da ta imovina postane njihova imovina, kako bi je mnogo potpunije poštovali. Međutim, filozofi odbacuju imovinu kao imovinu; oni žele da unište samu ideju ličnog poseda.“
Priča počinje kao filozofska, intelektualna, rasprava dvoje mladih ljudi u jednom londonskom parku. Ali veoma brzo postaje fantazmagorična jurnjava između zemlje snova i stvarnosti.
U ovakvim stvarima vidi se snažan uticaj koji je roman imao kako na Franca Kafku, tako i na Bulgakova i njegovo najčuvenije delo Majstor i Margarita.
Roman u kome se Nove detektivske snage za osujećenje velike zavere koju čine pripadnici odreda filozofske policije suprotstavljaju Centralnom savetu anarhista, pa još u Česterotonovoj obradi, mora da donese mnogo zabave za čitaoca.
„A opet“, reče Sajm razdražljivo, „šta ima poetično u tome da se bude buntovnik? Mogli biste isto tako da kažete da je patiti od morske bolesti takođe poetično. Patiti od morske bolesti takođe je buntovno. A biti bolestan i biti buntovan možda je zdrava stvar u izvesnim očajničkim okolnostima; ali đavo me odneo ako razumem zbog čega bi bile poetične. Pobuna u apstraktnom smislu je – pobuna. To jest obično povraćanje.“
Njegov London predstavlja fantastičnu sliku moderne metropole. Grad je u ovom delu prikazan kao psihodelična zemlja čuda. On je i duboki okean i planinski lanac. Sadrži i najveće dubine pakla, ali i neistražena površine nepoznate planete.
Lako je zavoleti Čestertona. Izuzetan humorista. Novinar neograničenog apetita i mašte. Briljantni sastavljač aforizama od koga je bio bolji samo Oskar Vajld.
Zato je Čovek koji je bio Četvrtak najbolji način da se upoznate sa njegovim stvaralaštvom.
Piše: Milan Aranđelović
