Ljubav sama (Heliks, 2015), francuske književnice Lorans Plazne, roman je o ljubavi, ali ne i ljubavni roman. To je prelepa i uznemirujuća ljubavna priča o požudi, opsesivnosti, vernosti i ludilu, ispričana u trećem licu kroz reči neutralnog pripovedača kojeg lako možemo poistovetiti sa glavnom junakinjom pripovesti, petnestogodišnjom plemkinjom Luiz-Katrin D’Albreht.
Nakon što je ostala bez majke, malena Luiz-Katrin odrasta uz hladnog i strogog oca koji je obasipa besmislenim poklonima. Devojčica jako rano ona upoznaje svet odraslih. Spoznaje „ljubav samu“, inkarniranu u liku dosta starijeg profesora književnosti, gospodina De Ramona. Motiv Lolite ne promiče autorki romana, ali u ovoj junakinji nema ničeg dečjeg i nevinog, jer in medias res između njih započinje igra zavođenja. Igra je ključna tema ovog romana, ona se rađa upravo u nagonu koji objedinjuje čulno i razumsko, ona je sinteza slobode i nužnosti. Od čulnosti do razuma i natrag vodi nas autorka putem pojma lepote, nežnosti, strasti, nevinosti. Igra je ovde slobodna estetska aktivnost, nije igrarija, nema ničeg sličnog sa naivnošću dečje igre. Slobodna je od svake vrste utilitarizma, ona je kreativnost, izvor je stvaralaštva. Već u uvodu autorka naglašava: „Gospodin De Ramon joj reče kako ne veruje u prijateljstvo između muškarca i žene… da je svaka rasprava između pripadnika dva pola razmetanje, ples koji vuče posedovanju ploti“.
Istančanog duha i senzibiliteta, gospodin De Ramon u gospođici D’Albreht pronalazi sintezu dve klasične vrste lepote; onu nežnu, dečju, blagu lepotu s jedne strane i energičnu i zrelu lepotu s druge strane. Izjednačava je sa Junonom, divi se ljupkosti žene i poštuje božanstvo u njoj. Ali on ne oseća nagon da je uzme i da joj se preda. Od početka on kao da želi da je muči, da je natera da izgara u želji, da joj namerno sebe uskraćuje, jer zna da veza koja se među njima rađa nema budućnosti, nema nadu; on se plaši buduće izdaje, plaši se koliko će je povrediti. Njegova uloga u romanu je da se čitalac više približi junakinji, da kroz patnje koje joj on priređuje upozna težinu ljubavi koju ona nosi u sebi. Stoga, ni lik De Ramona nije do tančina predstavljen već je dat u nagoveštajima, sugestijama na osnovu kojih se zaključuje da je reč o nesigurnom, donžuanovski iscrtanom liku, koji u epilogu romana ipak biva kažnjen spoznajom da ona koju istinski voli više nije tu.
Roman Lubav sama, s naglašeno kratkim i poentirajućim pasažima, izgrađen je tako da je čitalac konstantno u mislima glavne junakinje, a njen lik podrazumeva isključenje aktivnosti iz subjekta, determinisan je nužnošću, suštinski pasivan lik ograničen ambivalentnim nagonima. Ljubav i strast koju ona oseća ujedno su i prezir i strah. Oba principa su jedan prema drugom istovremeno subordinirani i koordinirani, određuju dualizam njenog bića.
Kada gospodinu De Ramonu konačno priznaje svoje muke, junakinja u gotovo epistolarnoj formi, lirski ekstatično izgovara da mrzi potčinjenost: „ Želim da vrištim kako biste iz tog vriska crpli mutno zadovoljstvo posedovanja“. Međutim, on veruje u suprotno. Veruje da mu ona ne pripada, da je zanesena detinjom imaginacijom, da je suviše mlada kako bi volela tom silinom. Ali, ova junakinja voli. Nakon niza godina, razdvojenosti i sjedinjavanja, uspomena i zaborava, deteta koje on nikada nije uopznao a koje je umrlo u šestoj godini, nakon odsustva i ćutanja, grubosti i nežnosti, posedovanja i predaje, ona shvata da „ljubav ne može biti samo laž koja se šapuće i otiče u zaborav“. Konačno, „razdelila je ljubav od želje. Ostala joj je samo ljubav.“
Nastavljajući tradiciju klasičnih francuskih ljubavnih romana, Rusoa, Lakloa, Balzaka, Flobera, Kundere i Diras, Lorans Plazne ovu konvencionalnu temu s kojom se lako može pasti u banalnost, obrađuje na istančan i senzibilan način i dokazuje da su francuski pripovedači i dalje vrhunski romaneskni autori kada je tema ljubav.
Autor: Vanja Radaković
