Roman „Mrtvi na dodir“ potvrđuje status Ane Marije Grbić kao jedne od najboljih srpskih književnica nove generacije.
Oni koji dosta čitaju, ali i oni koji povremeno prođu pored neke popularne knjige, znaju za priču o piscu S.V. iz naše zemlje koji, sredinom devedesetih godina minulog veka, dobija poziv za rezidencijalni boravak na italijanskom jezeru Komo. Umesto da piše, što je bio uslov da bi dobio stipendiju, junak romana se upoznaje sa lokalnim življem, drugim gostima, jednom simpatičnom devojkom, šeta se i, na sasvim osoben način, čitaocima drži lekciju o prolaznosti, smrtnosti, ali, iznad svega toga, o lepoti življenja.
Iz ovih nekoliko redova svi će prepoznati neizmerno zanimljivu knjigu Mrtvi na dodir srpske književnice mlađe generacije Ane Marije Grbić.
Niko u prethodnom pasusu nije očekivao Špansku inkviziciju, jer, da se ne lažemo, nju niko ne očekuje, ali nekako je bilo očekivano da se između redova nazre večno delo Srđana Valjarevića.
Junak knjige Ane Marije Grbić nije baš Srđan Valjarević, ali jeste, dovoljno slično, Srdan Vasiljević. Ni Srdana, poput svog kolege iz Valjarevićevog romana, život nije mazio. Mobilisan već na početku rata, nakon moždanog udara leva ruka mu je ostala nepokretna, porodične tragedije koje već zadiru u područje spojlera nećemo ni spominjati na ovom mestu, ali je i njih bilo tušta i tma.
Jer smrt je oduvek bila ozbiljan fetiš Srdana Vasiljevića. U vikendici je kada je bio mali sekao bube-zlatice napola pa gledao kako dupeta nastavljaju da žive neometano. Tako i on sada živi, ide unazad pa unapred, ustranu, svejedno, uvek ide dupetom i ne plaši se da će nekoga ozlediti.
Strah od smrti goni našeg junaka pravo u sudbinski susret sa još jednom junakinjom priče koja, takođe, konstantno živi u senci smrti. Katarina Papa-Katić i njena porodična i životna priča donose potreban urnebes u ovaj, po svojoj prirodi, već izuzetno zabavan i duhovit roman. Katarinu su, dok je njen otac bio u diplomatskoj misiji u Nigeriji, oteli teroristi. Tada je, po prvi put, odigrala svoj ples sa smrću, u taktu melodije koja će je pratiti celog života.
Čovek se tako lako uplaši, pa se posle celog života, pravi kako je hrabar.
Dvoje umetnika na jezeru Komo, oboje osobeni i oboje užasnuti fenomenom smrti, a smešteni pod istim krovom ekscentričnog starijeg bračnog para, ne mogu, a da ne naprave haos, na opšte zadovoljstvo cenjenog publikuma koji će imati to zadovoljstvo da prevrće stranice ove knjige o smrti prepune života.
Svaki je grad na ovome svetu mali: ovaj je svet mali a ljudi za njega veliki, preveliki i svakoga, neko nekada u nekome prepozna.
Loš položaj umetnika u društvu nije ništa novo, toliko loš da autorki romana ne ostavlja mnogo prostora nego da ga opiše koristeći humor, apsurd i grotesku, jer na drugi način nemoguće je opisati svet onih koji kreiraju svetove iz mašte.
Stanje zajedništva je najizolovanije stanje u kojem čovek može biti.
Kao da smrt, apsurd života i beda umetnosti nisu dovoljni našim nesrećnim junacima, već moraju da se suoče i sa avionima koji su počevši od 24. marta, baš iz obližnje vojne baze, počeli da bombarduju zemlju, koju su Srdan i Katarina zamislili da je njihova. Izmišljene bombe koje svakodnevno padaju po njihovim mrtvim dušama, nehotice će ubiti smrt u njima, a onda će biti prepušteni na milost i nemilost užasima osećanja.
Nakon niza pesničkih ostvarenja, kao i zbirke priča Srneća leđa, za koju je, kao prva autorka, dobila Nagradu Grozdana Olujić, Mrtvi na dodir su prvi roman Ane Marije Grbić kojim je ponovo potvrdila da je jedna od najboljih, ako ne i najbolja, srpska književnica nove generacije.
Piše: Milan Aranđelović
